ДАНАС ЋУ ИЗГУБИТИ ЈОШ ЈЕДНОГ ДРУГА...

ДАНАС ЋУ ИЗГУБИТИ ЈОШ ЈЕДНОГ ДРУГА...

ТРУДОВИ НЕГРИША ИВАНШОРЦА

Матици млечној

Трутови брадати, гле!

Песму певају!

Уистину, није се лако успентрати на Месец у кловновском оделу и нике-патикама.

Још теже је у култури лунатика свих боја у нас, сачувати Дух и Част "Матице Српске". Поготово не слабим римама,у народу присутних као "Гара".

Мислите о томе.

Сјајни одбљесци давног дечачког другарства нису довољни, ни допустиви, да се данас поведемо за буразреством.

Бар, не ја.

Тешко је наћи песме Негришове, сем на "Лимондо" и "Купидо".

Негриш је изгледа памћење успут погубио:

“Осврћем се у прошлост, у ретровизор,

Где себе никад видети нећу”.

Слушај, односно, читај, бре: Ако бркаш прошлост и ретровизор, изазваћеш неку незгоду јал' несрећу на путу. Не ради то. Међутим, ако у прошлости не видиш себе, ти си деперсонализован. Треба ти психолошка подршка:

"Kод деперсонализације доминира доживљај да ЈА НИСАМ ЈА, иако постоји свест да та промена није стварна. Гледањем у огледало, особа види себе и зна да је то она али осећа као да она то није, да је нешто празно, шупље, пластично извештачено. Такође, доминира осећај као да се лебди, да се креће кроз воду или неку другу супстанцу, као да је сан, или између сна и јаве."

Или то, или кењаш стихове као пчела?

У једом збрканом интревјуу нађосмо обиље стихова које подастиремо пре коначне критичке оцене. Не моје стручне оцене већ једног заиста врснога ауторитета.

...у једном од записа с почетка „Матичног млеча“:

„Све што пишем, делам,

Врлини је дато!

Она нас покреће, са колена диже!

једино нам она „ С лица брише блато!"

У мраку једино

Пут светлости сјаји: Немаш куд из мрака сем лепоти

Сунца!

(„Доситејева посланица љубезном Георгију Магарашевићу…“).

...а не само, иза свих у роду моћних и Матици српској тако благонаклоних Дунђерских, иза оронулог Јаше Игњатовића, жестоко повређеног жигом издаје, неверства Матици, те с тога овако и казује:

„Ево мене на облаку,

Удевам се у нити светлости небеске,

Kојом још свет на окупу се држи,

Ено мене,

Ено свију пријатеља,

бели смо од пене

којом вечност брије нас насуво! (…)

/НАП: Па да, "ено мене, бели смо од пене"! Како воздижућа рима!/

Посматрам дела и дане своје, а све ме нешто

Мука и тегоба стисла!

Око Матице, око пчелињег

Друштва, много се трутова, осица, шљама и чудовишта

Људског навукло! Мени ту места нема,

Мени на другу страну поћи ваља!

Ето, у Матици ни секретар не могох

Да будем, а у делима својим

Демиург сам ја, нико друг !(…)

Ето како је Гага мисаоно почео, али га Негриш суновратио до "Државног посла" и места старијег архиватора међу њима. И, после не вреди:

А на челу ми сија ли

Сија: жиг брбљиви, издајнички,

Што залепила ми браћа моја

Весела! Браћа моја,

Разбраћа!“

Е, да није јада секретарског, ускогрудог, мемле архиваторске, остали би стихови ови као негда Јакшићеви и Дисови!

 

Но, шта да радимо, Гагу је притиснуо чемер синдикалног конформизма.

Строжији критичар од мене, овако цени  стихове нашег песника:

"Морам изјавити, да сам сам читајући тај спев застајао мал те не код сваког реда - па се крстио и чудио, да такав галиматијас може рачунати на то, да ће га и најстрпљивији читалац до краја дочитати. Но, а он ево, као што видимо, тражи у Матице српске још и награду. Beata simplicietas дакле живи још, а какве су књижевне прилике у нас, биће је у нас, док нас устраје. Да ми није ствар сувише озбиљна, могао бих се само од срца насмејати ћораву послу, овако пак с индигнацијом одбијам тај недотупавни атентат на озбиљност и достојанство овог друштва."

Јован Грчић, Летопис Матице српске, 1894.г.