ПРИМЕРАН ВОЈНИК ЖИКА РАДОВАНОВИЋ

ПРИМЕРАН ВОЈНИК

ЖИКА РАДОВАНОВИЋ

Све нешто Београђани мрсе о патриотизму и како србијански "сељак" не може бити патриота јер не види даље од своје авлије и ћепенка. Само би да украде и забуши, итд.

Знамо да су то произвољне приче, али ме натерало да размислим на ту тему.

Краљевачки гарнизон, у који сам распоређен након "обуке" у Скопљу на којој нисам ништа научио а испалио сам читавих осам метака из излизане "танџаре", девојачко М-48, био је трећи по величини у СФРЈ. Одговорно тврдим да је, технике што се тиче, само тај, Краљевачки гарнизон, у који је спадао војни Аеродром "Лађевци", сада "Морава" на продају, довољан био да се збрише непријатеље до Љубљане, и мало даље.

Исто се није могло јер је ЈНА форматирана као војска аустроугарска. Друго, официри су бирани обрнуто-селективно. Дакле "војна лица" су знатним делом били мрзовољни конформисти, занатски обучени као курсисти на радним акцијама, или оштри мрзитељи Србије. Што је чин виши, то горе. Не могу такве ставри баш толико вешто да се прикривају.

Ко год је у та доба служио је-не-а, зна како ствари функционишу. Дођете збуњени у касарну. Регрути се мало упознају међу собом. Онда вас пропусте кроз купатило, "шишаону", ођену вас у регрутске згужване рите и када изађете на друга врата више нико никога не може да препозна. Онда, на "писти", почиње национална диференцијација. Одмах, као магнетом покупљени, Шиптари се скупе у своје групе. За њима Црногорци, па Словенци, па у одвојеним групама Далматинци и Загорци, Македонци.... Чак се и Београџани пронаџу. На крају остану погубљени Срби да левитирају просторима "писте".

И такви да гину једни за друге?...

Како је Команда у касарни "Ђорче Петров" (Скопље) где бејах на обуци, тако брзо проналазила најгоре гњиде међу нама немам појма, али јесте. Сећам се једне уштве, звао се Петелин Карло, хвалио се да је Црногорац. Гадио се свима. Али одмах, после пар дана, ето њега као фаворита. У име свију нас из педесет и неке прочитао Заклетву за коју нико није сумњао да ће је тај први изгазити. Ми на неки ужасни "терен", на Криволак, он, као необично важан, остане у касарни. Ја сам међу првима из чете добио наградно одсуство. Заједно са Петелином изађем из касарне. Њему то беше треће наградно одсуство (за три месеца; иначе по ПС може два таква одсуства да се заслужи). Кад смо изашли из касарне, разишли смо се. Он је морао да жури на аеродром па је узео такси, ја на градски бус, па на воз.

На Криволаку се један војник из чете удави у Вардару. Звао се Градина Бранко. О томе нисте могли читати у новинама. Дошли родитељи на лице места. Води их пуковник, Словенац, који се никада није трезнио. Родитељи стоје крај реке, пијани пуковник пиша поред њих и отреса. Сви гледамо.

У ЈНА је владала је политички коректна дисциплина.

Као четни ћата у касарни Рибница, Краљево, под опасачима на рапорт јер сам звизнуо шамар Циганину који би требао отићи у затвор јер је прекршио наредбу. Цига пуштен мало кући да се опорави од стреса.

После неколико дана опет виче дежурни: "Војник Ивковић, опасаче, на рапорт код капетана!" Шта је сад? Одрукали ме домобрани, Загорци, да сам писао ванредне дозволе за излазак "младој војсци" (а не њима). Капетан Новосел (Ужичанин) ме званично обавештава да ме смењује са места четног ћате.

Тако ме баце доле, у подруме. Магацин одеће и обуће. Тамо дуги свет. Ту је добри дух цивилно лице при ЈНА, стари кројач, избеглица са Космета, мајстор-Бачевић. Има ту пет војника. Ипак, Бачевићева десна рука је Жика Радовановић, човек-сељак из Бумбаревог Брда. Заправо, није још скроз човек већ завршни тинејџер. 19-20 година има, бубуљичав, брчићи не сасвим одређени. Воли шалу, зајебанцију, али кад треба жустар, пробојан, сналажљив. Никад није за себе рекао "ја сам Србин" и сличне ствари. Никада. Не трба му то. Имао је највећи касетофон у касарни ("Купио ми дада" - с поносом је говорио). Са касетофона треште новокомпоновани народњаци, што је мене до очаја доводило.

Тај магацин је био стециште особитих војника. Мојим доласком почели се скупљати фудбалери, али о томе другом приликом.

Причао ми Жика да и он игра фудбал. Вели да тренирају четвртком и петком. Четвртком играју онако, а сваког петка долази тренер из Крагујевца и то је онда озбиљан тренинг. Недељом, вели Жика, "за утакмице се обавезно костимирамо".

Беше Божић. Ми спремали магацин за пријем нове војске. Жика се нешто домунђава са Бачевићем. Бачевић у 2х ујутру пробуди сина да му дотера ауто. Каже Жика мени ајде с нама. Стражар на главној капији пропусти нас без питања. По мрклом мраку стигнемо у Бумбарево Брдо и Жика буде положајник. Мислите да смо некога дизали из кревета? Сто спреман.

То је то.

Беше велика војна вежба "Гружа '81" или тако нешто, не држите ме за реч. Бајо Бојат требао да постане генерал. Мени кап. Новосел учини част да му будем лични курир. Не неки Загорац, него ја. "Кад је мука, ајде Ђука". Раније сам отишао са неколико војника и наредником да припремимо логор. После нам се придруже локални резервисти. То је била војска, не ми.

Онда је почела вежба. Знате, кад тенковска бригада добије команду за покрет, то је земљотрес. брда се тресу. Али, залуд технике кад нема дисциплине. Због лоше обуке један тенк се преврне у Гружу и три војника се удаве. Четврти је у драматичној акцији спашен. Вежба буде прекинута, говорило се и због побуне војника. Бајо Бојат остао без генералског чина. Какав је био војсковођа, показао код Вуковара.

Једном приликом, послали по задатку Жику на војно пољопривредно добро. Вратио се Жика сав намргођен. Само хукће. Бесан, уједао би. Коначно отвори душу. Док прича нервозно намиче војничку капу гор-дол. То војска, сунце ти калаисано! Шта је било? Тамо, на пољопривредном добру расуло. Нико ништа не ради. Неких десет хектара земље у парлогу.

И шта се десило? 

Јасно је Жики све, али не може да трпи. Дотера трактор од неких рођака и у слободно време оде и пооре војни парлог. После и "спреми" њиву. Каже Жика, не може да гледа да земља тако пропада.

Шта је даље било не знам. Не верујем да је Жикин труд био од користи. Али, он је дуг држави одужио више него што је заслуживала.

Кад нам се десио народ, 1989, са двојицом другова аутом кренемо на Косово равно. Успут скренемо до Бумбаревог Брда да се поздравим са Жиком. Питамо у сеоској кафани где станује, нисам сигуран. А, рекоше сељаци, Жика се одмах после војске оженио и отишао на рад у Норвешку. Више није ни на "урлауб" кући долазио.

Ето, тако је Србија испражњена од патриота.

Остали су они који су парлог направили.