АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА
АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3)
ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА
Тема је само привидно неозбиљна. Ако се зађе у механизме Титовог квази-револуционарног покрета, уочиће се снажан утицај "ослобођеног женског фактора" на нашу страдију.
Чланови Партије и скојевци промовисали су сексуалну револуцију много пре Америке. Средином тридесетих година прошлог века на партијским састанцима било узбудљивије него на најбољим журкама. Комунисти, као људи посебног кова и авангардисти, почели су да заговарају и примењују слободну љубав. Победила је идеја, да би пробрани људи који премећу свет, требало да одржавају редовну сексуалну хигијену.
Млади комунисти, поготову на Универзитету, залагали су се за друштво у којем неће бити експлоатације радника али и за живот без лажног морала, а то се, нормално, нарочито односило на слободну љубав.
Зато, немојте да се чудите што у модерним ријалити програмима тако често чујете да се они "боре против лажног морала" и цени се као увреда када се каже да неки учесник "моралише". То је нама наша борба дала.
Kада се Александар Ранковић, доцније други човек Партије и верни Титов оперативац, 1935. године вратио са шестогодишње робије, при првом сусрету са Милованом Ђиласом, на питање шта се дешава у редовима Партије на Универзитету у Београду, добио је одговор:
- Ето тако, све на гомили!
Осам година после Брионског пленума, 1974. године, значи још док је Тито био жив, Ранковић је историчару Вјенцеславу Глишићу рекао:
- Приметио сам да је у Партији, посебно на Универзитету, доста маха узела "слободна љубав", и то под утицајем идеја Виљема Рајха. Питао сам Ђиласа како је дошло до тога да се у једној патријархално-грађанској средини прихвате те идеје. Одговорио је да су помоћу слободне љубави увлачили девојке у Партију.
Главни пропагатор ових идеја, студент Младен Патерностер, који је истовремено ишао са две девојке, извршио је самоубиство под неразјашњеним околностима. Међутим, идеје несрећног Младена, у патријархалној средини очито су биле изузетно популарне. Око 2.000 студената, радника, напредних књижевника и уметника, испратило га је до гроба...
Главни пропагатор ових идеја, студент Младен Патерностер, који је истовремено ишао са две девојке, извршио је самоубиство под неразјашњеним околностима. Међутим, идеје несрећног Младена, у патријархалној средини очито су биле изузетно популарне. Око 2.000 студената, радника, напредних књижевника и уметника, испратило га је до гроба...
Немогуће је да се сексуална револуција унутар револуције против свега сузбије само зато што је избио рат. Моралистичке партијске директиве и рекламни памфлети попут једнога у коме се разметљиво истиче "да је патриотски занос потпуно потиснуо секс" и партизанска пракса били су у очитој колизији, што је производило хаос какав тешко да би могла правити каква убачена група врхунских шпијуна. На једној страни стрељали су неке мученике јер су ухваћени ин флагранти, на другој су руководиоци шетали своје "другарице", на трећој страни владала је "Содома и Гомора"...
Једно од ретких сачуваних сведочанстава о сексу као кочници револуције оставио је Средоје Урошевић, командант 2. пролетерске бригаде, које гласи: „У бригади се појавила љубав као последица одмора и редовније исхране. Незгодно је што у томе предњаче руководиоци чета и батаљона. Због тога се данас (22. август 1943. године) одржава састанак свих другарица.“
Једно од ретких сачуваних сведочанстава о сексу као кочници револуције оставио је Средоје Урошевић, командант 2. пролетерске бригаде, које гласи: „У бригади се појавила љубав као последица одмора и редовније исхране. Незгодно је што у томе предњаче руководиоци чета и батаљона. Због тога се данас (22. август 1943. године) одржава састанак свих другарица.“
Репутацију комунистичког мачо-мена је носио Петар Стамболић који је у револуционарном заносу имао љубавнице у десетак градова и села, у главном правилно оријентисане учитељице.
Посебно место у овом департману револуције добило је Ужице, које је Тито назвао "ужички јебхоз". "То је био", пише Титов биограф Владимир Дедијер, "трагичан доказ ерозије партизанског морала. Овај назив је исковао адаптацијом два израза - колхоз и совхоз или совјетско државно подузеће, који ће се претворити у јебачко подузеће - јебхоз…"
Док су комунисти писали бајке, у стварности су се дешавали тешки порази њихових трупа, практично на свим местима на којима су нападнуте. Нема вести да су током бројних немачких операција крајем 1943. и почетком 1944. године партизани забележили макар једну, симболичну победу.
За нашу тему упечатљив пример је напад на Зеницу 10/11 октобра 1943. Зеницу су браниле слабе усташко-немачке снаге. Међутим, и поред велике надмоћи партизани су доживели понижавајући пораз. У почеку жустар напад је нагло спласнуо. Револуционаре није зауставило оружје већ раширене ноге курви. У немачком извештају пише:
„Постепено се борбена бука стишавала. Можда и због тога што се део бандита задовољавао у куплерајима, како немачке војске тако и у цивилним“.
Наиме, Зеница је била позната по великом броју јавних кућа. Због железаре и околних рудника, у граду је живело и много радника и чиновника из иностранства – Пољака, Румуна и Чеха, као и Хрвата из разних крајева.
Јавне куће биле су начичкане у центру града, који су Немци рано препустили партизанима, јер је био неподобан за одбрану. Међутим, група партизана је једноставно остала у тим јавним кућама, иступивши из борбе. Они се при том нису обазирали не само на задатак који су имали, већ ни на велике губитке својих јединица.
У јединственом сведочењу за магазин „Kруг“ пролећа 1999. године, озлоглашени официр ОЗНА-е Милан Трешњић осврнуо се и на комунистички курварлук. У мноштву невероватних детаља које је изнео о данима када је револуционарна комунистичка војска преузела власт у Београду после 20. октобра 1944. године, појавили су се и наводи о раду јавних кућа у којима су локалне проститутке опслуживале уместо дојучерашњих клијената, немачких војника, нове власти, партизанске и совјетске официре.
На новинарско питање да ли су ухваћене проститутке стрељане као народни непријатељи, што је била судбина хиљада "сарадника окупатора", Трешњић одговара: „Зашто? Оне су наставиле да служе новој власти. На цени су нарочито биле оне које су имале жуту књижицу, то је значило Мин њет, проверено чисте. Па, ваљда смо толико заслужили за четири године у борби“, рекао је овај некадашњи партизански официр.
Ознашки злочинац Ратрко Дражевић је бар по том питању био искрен у оцени:
"...буржујски синови ни изблиза нису живели тако луксузно, безбрижно и обесно као после партизански синови. Због тога смо можда непромишљено и револуцију направили. Рецимо, син трговца је лети обавезно морао да ради код оца у радњи, као што је син кафеџије у очевој кафани као најбеднији шегрт зарађивао свој џепарац. Није било никаквог расипања. Јер, та нова буржоазија је тек била почела да ствара себи капитал, а капитал се никад не ствара расипањем.
Поштено говорећи, наша револуција била је освета и побуна несвршених студената и ђака, који су у одласку у шуму, у партизане, видели згодну пречицу којом би стигли до богатства, власти и високих положаја, место да се даље гњаве школама и постепеним пењањем на бирократској хијерархији...."
Или: "...Слали смо српске домаћине на Голи Оток да би им отели жене и ћерке..."
У социјалистичком друштву, чије норме су одређивали обест, бахатост, грабежљивост без скрупула, без етичких и законских препрека вољом светских моћника инсталирани "победници", дрипци који су на пречац постали "елита", "дворски барони", природно је да су социјална продорност и комфоран живот остваривани пречицама, без стручних и људских квалитета и поштеног рада. У таквом амбијенту "старлете" у свим својим издањима суверено доминирају.
Конкуренција револуционарних старлета је толико широка и бројна да не трпи никаква нумеричка ограничења. Наш циљ је да оставимо траг о једном неморалном добу, недостојном човека, не да покријемо целокупну касту Титових хероина.
1. Милка Петровић
Петар Стамболић, један од челника српских комуниста, седео је укочено у радном председништву конгреса. Припити генерал Ђурић са говорнице је уперио је прст у њега и оптужио га да му јебе жену. Ствар је прекинуо Тито. "Зауставите тог луђака!", повикао је. Пошто је Тито заборавио да искључи микрофон, његову претњу чули су милиони грађана у директном радијском преносу.
Било је то на Шестом конгресу КПЈ почетком новембра 1952., само седам година након победе "пролетереске револуције". Kонгресу је присуствовало 2.022 делегата, који су представљали 779.382 члана KПЈ. Поред изабраних делегата Kонгресу је присуствовало и око 400 гостију - политичких, друштвених и јавних радника из читаве Југославије, као и делегације иностраних комунистичких и социјалистичких партија.
На Западу је подругљиво конгрес назван "Секс конгрес".
Генерал Ђурић ухапшен је истог дана.
Наиме, Удба је за Титовог шефа кабинета, генерала Љубодрага Ђурића удала перспективну активисткињу и незаситу радодајку Милку Петровић, која је поврх свега била несрећно заљубљена у тада главног српског швалера Перу Стамболића. Да би му напакостила, решила је да спава са свим члановима његовог Централног комитета Србије. Љубоморни муж јој је ставио генералски пиштољ под грло, а она му је по сећању саставила провизорни списак од 54 имена. Био је најмање још један, Ратко Дражевић, али је њега изоставила јер се није добро показао.
Афера је, дакако, имала и политичке последице. Тито је у Србији добио још јачу подршку Петра Стамболића, либерала, док је тврђа комунистичка струја доживела пораз.
Истину о “ужичком јебхозу” Ђурић је исписао у мемоарима који су објављени 1988. године. Након тога, узео је пиштољ, Титов дар, и пуцао себи у главу.
2. Јованка Будисављевић
Тито се оженио и четврти пут, са Јованком Будисављевић. Говорило се да ју је са Титом зближио човек од његовог највећег поверења Иван Kрајачић – Стево, иако се као проводаџија касније јавио и удбаш и дипломата, Јово Kапичић који наводи да је претходно он мало шуровао са Јованком када је она као проверен мајор била именована за шефа послуге у Белом двору. По трећој верзији победила је у кастингу између педесет пробраних и проверених партизанки.
Полуписмена Јованка је имала чин мајора. Узалуд накнадни убрзани вечерњи курсеви из протокола. Према подређеном особљу односила се садизмом природне простакуше која се дочепала власти.
Титов лични лекар др. Александар Матуновић у својој књизи “Јованка Броз Титова сувладарка” Титову четврту супругу описао као амбициозну жену која је хтела да наследи Тита. Након његове смрти за маршала је рекао да је то “бравар каквог свет није видео” јер тај бравар је играо билијар, шах, картао се, јахао коње, мачевао се, бавио се гимнастиком, говорио неколико језика...Био је то аристократски бравар.
Тито је целог живота био окружен лепим женама, међутим, његови бракови нису били срећни. Тито је заправо био несрећан и осамљен човек. То му је скратило живот. У каснијим годинама узимао је стероиде за лепши тен, па му се, као резултат тога, мушкост сасушила, што потврђују лекарски извештаји у којима се говори "женскастом телу старијег мушкарца".
Према извештају из 1988. године, писаног за Председништво СФРЈ, између 1974. и 1988. највиши југословенски форуми су на 59 састанака расправљали само о Јованки. Овај процес је започео сам Тито 21. јануара 1974. године када је наредио Савезу комуниста Југославије да оснује специјалну комисију која ће проучавати “случај другарице Јованке”.
Коначно је шутнута у изолацију 1977.
3. Даворјанка Пауновић (Зденка)
Током рата развијена је концепција партизанске "примењене етике", па знањем Партије могла се имати само једна, макар и невенчана жена. Тако се понашао и Тито, јер је рат провео са Даворјанком Пауновић, која му је истовремено била и секретарица.
Ваља напоменути да је Броз за све то време био у званичном браку са Хертом Хас, која је била заточена у јасеновачком логору.
И Голи оток, то јест логор на њему, уско је везан уз љубавне афере у Партији. Заповедник тог логора био је генерал Јован Kапичић, деда познатог глумца, отац још познатијег кошаркаша и - што је мање познато - први дечко Даворјанке Пауновић.
Тито је Kапичићу узео Даворјанку, а заузврат дао - каријеру.
За "Зденку" су колале приче да је било опасније замерити се њој него Титу.
Јово је ипак патио за Даворјанком, а највећа туга га је обузела кад је након Игманског марша на Фочи видео Тита и Даворјанку како јашу на коњима.
- Пожалио се једном свом пријатељу који га је утешио: "Немаш за чим жалити, она је постала страшна особа. Пред њом се нико не усуђује да нешто каже, због ње падају главе".
Kада једном Тито пожалио свом личном пратиоцу Ђури Вујовићу Шпанцу и испричао му зашто се свађа са Даворјанком, овај му је саветовао: "Друже Тито, ја би њу стрељао!"
Из Титовог окружења многи нису трпели Даворјанку, па се због ње чак једном одржао и партијски састанак са само једном тачком дневног реда. На крају састанка, Тито је устао и рекао: "Радите шта хоћете, али ја без ње не могу!".
4. Вера Милетић
Мома Марковић је 1937. године добио ванбрачног сина са истакнутом партијском функционерком из Kрагујевца, а пет година касније и ћерку са Вером Милетић
...Упозорио сам на то Добрицу Ћосића:
“Мени је др Венцеслав Глишић рекао да је Петар Стамболић (један од тројице главних људи у Покрајинском комитету KПЈ за Србију од љета 1943. надаље – оп. аут.) имао нека чудна понашања и чудне поступке у та непуна два мјесеца – у септембру и почетком октобра 1943 – колико је Вера Милетић дјеловала у својој специјалној мисији у Београду, камо ју је поткрај августа 1943. довео политички секретар ПK KПЈ за Србију Благоје Нешковић. Док Вера Милетић очајнички чини све од себе, повезујући покидане конце растурене и практички непостојеће београдске партијске организације, Петар се скрива по Београду, има рањену ногу; а кад је Вера била ухапшена, 5. октобра 1943, Петар умјесто да јави осталима што се догађа, да се склањају, наређује да се склања архива ПK-а, и оружје, а не и људи…”
“То ја не знам”, одговорио је Ћосић. “Те детаље не знам, то није била област мог интересовања нити сам био у могућности да то сазнам.”
“Kажу”, додао сам на то, “да је управо Петар Стамболић био један од тих који су након рата ширили фаму о издајништву Вере Милетић.”
Добрица Ћосић је то прокоментирао ријечима: “Не искључујем ту могућност.”
“То је већ барем морално двојбено”, рекао сам.
Како год, Вера Милетић је виновник у највећој од безброј полицијских провала у КПЈ.
КПЈ је била бушна као швајцарски сир а не монолит како су нам касније приказивали у фалсификованим партизанским филмовима и ТВ серијама.
5. Цана Бабовић, Вида Милосављевић и кћерка Љубинка
Народни херој Милан Мијалковић Чича из Јагодине, инструктор Покрајинског комитета KП Србије, није присуствовао Петој земаљској конференцији KПЈ 1940. у Загребу зато што је био партијски кажњен пошто је истовремено живео са Цаном Бабовић и са удовицом Видом Милосављевић, мајком петоро деце која су сва била у партизанима. Причало се за Чичу, иначе, да је имао обичај да мужа пошаље на партијски задатак, а да остане са његовом женом. Вида је била мајка Љубинке Милосављевић, секретара ПK СKОЈ у Србији.
По мени, ова Вида Милосављевић је убедљиво најодвратнија и може да служи као најгори пример комунистичког "морала". Док су јој деца гинула, она је ширила ноге неком ушљивом партијском "инструктору".
После рата, и Мијалковић и Цана Бабовић проглашени су за народне хероје, по њима су називане улице и школе, Вида је добила орден, два њена погинула сина проглашена су народним херојима, али је и њихова сестра имала трагичну судбину.
Љубинка Милосављевић, рођена 1917. године, рано је пришла комунистичком покрету. Kао двадесетдвогодишњакиња постала је руководилац комунистичке омладине целе Србије, а 1941. је као илегалац учествовала у ослобађању Александра Ранковића из немачког затвора. Борила се на Неретви и Сутјесци. После рата била је секретар Народне скупштине Србије и члан руководства комунистичке партије.
Љубинка је у рату ступила у љубавну везу са четири година млађим Момчилом Чупићем, али се он после ослобођења оженио другом. Његова каријера текла је уобичајеним током: функције у Kомунистичкој партији на општинском нивоу, па „прелазак у Београд“... да би постао саветник у министарству тешке индустрије. Све то време одржавао је везу са Љубинком док га ова 11. априла 1955. године - у наступу љубоморе или због неиспуњеног обећања - није убила хицима из пиштоља.
Југословенска штампа је ово убиство прећутала, али је вест о злочину представљала праву посластицу за западне медије. Амерички магазин Тајм објавио је велики чланак под насловом „Другови и љубавници“, а Шпигл је Љубинку Милосављевић сврстао у личности које су обележиле седмицу - уз албанског краља Зогуа, сликара Дијега Риверу и Мерилин Монро!
У августу 1955. званични лист Борба објавио је кратку вест да је Љубинка Милосављевић осуђена на дванаест година робије...
У званичној историји комунистичког покрета у Србији, овај се злочин уз њено име - ни данас не помиње!
6. Вита Гутман
Одмах по формирању "Ужичке републике", а у духу рушења "лажног морала", скојевка Вита Гутман је у хотелу "Палас" формирала "Клуб слободне љубави" чији сам назив указује на ширину могућности упражњавања свих видова љубави, шта год та реч у Витиној црвеној визији подразумевала. Тако се показала скојевска/тинејџерска креативност и бунтовништво.
О ситуацији која је створена сведочи потпуковник Манојло Kораћ:
„...Док све ово гледа код партизана и партизанки, дотле заведена шегртарија, разни олош, наивни и заведени ђаци свих школа, сељачићи и друга обманута сиротиња, иде гола и боса и гине, а и сама не зна зашто. Све ово догађало се у мом рођеном Ужицу и пред мојим очима и сваким даном се све више и више партизански неморал шири, у који народ, свесно или несвесно, све више и више тоне. Изгледало је да овај народ, што више гледа и види, све више губи смисао о томе шта ваља а шта не ваља. Све то и као Србин и као официр и као војник и као домаћин и родитељ, не могу више да гледам, те је је за напуштање Ужица и ово био један од главних разлога.“
7. Владимир Назор и Ана Брнабић
Они су као Бетмен и Робин, корифеји титоидног морала.
Обоје припадају ЛГБТ свету, за обоје није јасно да ли су у дубљим својим слојевима више титоиди или усташе, у чему до душе и нема неке јаке разлике, и ни за једно не знамо чиме су заслужили репутацију и друштвене позиције.
Остарели Владимир Назор напустио удобност Загреба и усред рата побегао у партизане јер је био заљубљен у младог Ивана Горана Kовачића. Од Павелићевог евет-ефендије постао је комуњарска дупеувлака.
Загребачка "QUEER" заједница поставила је спомен плочу Кентауру (полу-коњу) Ивану Горану Ковачићу и Сатиру (похотљивом) старцу Владимиру Назору и њиховом "крику драгој омамљујућој слободи".
Kолико је цинизма у постављању оваквог лика за председника ЗАВНОХА и члана АВНОЈ-а? Прелетач је прелетео у Титов табор крајем 1942 или почетком 1943. И из овог се види да су Павелићеви и Титови људи били у тесном контакту - две опције од Хрвата су препознате као "Хрватски план А" и "Хрватски план Б".
Ана Брнабић је изданак исте сорте. У пословној каријери има много масла на глави. Безбедносно не би прошла ни најповршнију проверу, интелектуално скучена, па ипак је оперативни гаулајтер Србије.
8. Мира Марковић
Мома Марковић је 1937. године добио ванбрачног сина са истакнутом партијском функционерком из Kрагујевца, а пет година касније и ћерку са Вером Милетић, коју и дан-данас памти цела Србија. Била је то Мира Марковић, супруга Слободана Милошевића. Званично је признао ћерку тек када је она напунила четрнаест година.
Носила је у себи проклетство своје мајке. Била је зла. Њен ЈУЛ беше прво стециште комунистичких тајкуна.
Градски је мит, никад доказани, да је Мирин љубавник био Зоран Тодоровић - Кундак, који због тога по налогу Слободана Милошевића ликвидиран.
Вероватно је и то био јак разлог, мада је свакако снажнији разлог "кипарска веза". Сви који су били повезани са кипарским парама, односно изношењем милијарди тадашњих марака из земље, убијени су. Прво су ликвидирали Баџу, потом Kундака, и на крају Петровића, директора аеродрома. И ми сада, 20 година касније, не можемо да сазнамо ко је убио те људе.
Њена сахрана, односно полагање урне, показало је колико је све у њеном окружењу уврнуто и грдно. Ништа ту није нормално… Свештеник служи опело над урном и поред „пирамиде“. Деца не присуствују, кажу „никад неће ни моћи да дођу“, а читуљу дају у Побједи, у земљи којом влада ваљда најомраженији лик брачног пара Марковић-Милошевић. Урну доноси бивши муж Марије Милошевић, а Марко преко црвеног војводе (који је о његовој мајци говорио да је ЦРВЕНА ВЕШТИЦА) организује опело…
9. Даријана и Радојка Грбић
Пред крај живота, а нарочито након смрти последње Титове супруге Јованке Будисављевић, у јавности су се појављивале разне теорије о њеној удаљености од маршала у последњим годинама његовог живота. Ни једна од сијасет теорија није дотакла праву истину: Јованку је од себе одстранио сам Тито, због болесне љубоморе и неспремности да прихвати две његове последње љубавнице – сестре Грбић!
Тајну ове последње Титове романсе крије садржај фамозне "Kутије број 36", која се чува у словеначком Државном архиву. Kардиолог професор Александар Матуновић, Титов лични лекар од 1975. до маршалове смрти оставио је сведочанства последње Титове љубави.
Титов одговор је био бруталан и простачки. Рекао јој је: 'Личка курво, сада ћемо се обрачунати с тобом. Само још да откријемо твоје везе.'
Као што бива, масеркама брзо расту амбиције. Док су односи Јованке и Тита бивали све хладнији, то су односи Тита и масерки, посебно Тита и млађе Даријане, били све топлији. Доктор Матуновић каже да је Даријана све јасније показивала жељу да у име Тита наступа, предлаже и доноси одлуке. Посебно се то видјело крајем 1977. године, у Игалу, када је изразила жељу да постане члан лекарског конзилијума!
10. Ида Сабо
Рођена је 6. јула 1915. године у Печују. Kао тринаестогодишњакиња, постала је текстилна радница. Рано се прикључила радничком и синдикалном покрету учествујући акцијама и штрајковима Као скојевка прошла сито и решето класне борбе. Због политичке активности морала је да оде из Суботице у Љубљану где је примљена у KПЈ 1939. Обављала је дужности секретара Окружног комитета СKОЈ-а за Љубљану. Љути антифашистички рат у Словенији провела у илегали, организујући позадину.
После ослобођења, обављала је одговорне политичке дужности у партијским, синдикалним и државним органима, прво у Словенији а затим у Војводини, Србији и Југославији. Бирана је за посланицу републичке и савезне скупштине, посланицу Скупштине Аутономне Покрајине Војводине, где је у периоду 1963—1967. обављала дужност потпредседнице. Бирана је за потпредседницу Покрајинског одбора АФЖ-а Војводине (1946). Обављала је и друге одговорне дужности у Савезу удружења бораца Народноослободилачког рата и Социјалистичком савезу радног народа Југославије. Била је чланица Председништва СФРЈ, Председништва Србије и Савета федерације.
И све то са четири разреда основне школе? О зар се и то може? Да! Ми смо пролетерке!
БОНУС
11. Шупљи батаљон
3. Даворјанка Пауновић (Зденка)
Током рата развијена је концепција партизанске "примењене етике", па знањем Партије могла се имати само једна, макар и невенчана жена. Тако се понашао и Тито, јер је рат провео са Даворјанком Пауновић, која му је истовремено била и секретарица.
Ваља напоменути да је Броз за све то време био у званичном браку са Хертом Хас, која је била заточена у јасеновачком логору.
И Голи оток, то јест логор на њему, уско је везан уз љубавне афере у Партији. Заповедник тог логора био је генерал Јован Kапичић, деда познатог глумца, отац још познатијег кошаркаша и - што је мање познато - први дечко Даворјанке Пауновић.
Тито је Kапичићу узео Даворјанку, а заузврат дао - каријеру.
За "Зденку" су колале приче да је било опасније замерити се њој него Титу.
Јово је ипак патио за Даворјанком, а највећа туга га је обузела кад је након Игманског марша на Фочи видео Тита и Даворјанку како јашу на коњима.
- Пожалио се једном свом пријатељу који га је утешио: "Немаш за чим жалити, она је постала страшна особа. Пред њом се нико не усуђује да нешто каже, због ње падају главе".
Kада једном Тито пожалио свом личном пратиоцу Ђури Вујовићу Шпанцу и испричао му зашто се свађа са Даворјанком, овај му је саветовао: "Друже Тито, ја би њу стрељао!"
Из Титовог окружења многи нису трпели Даворјанку, па се због ње чак једном одржао и партијски састанак са само једном тачком дневног реда. На крају састанка, Тито је устао и рекао: "Радите шта хоћете, али ја без ње не могу!".
4. Вера Милетић
Мома Марковић је 1937. године добио ванбрачног сина са истакнутом партијском функционерком из Kрагујевца, а пет година касније и ћерку са Вером Милетић
“Мени је др Венцеслав Глишић рекао да је Петар Стамболић (један од тројице главних људи у Покрајинском комитету KПЈ за Србију од љета 1943. надаље – оп. аут.) имао нека чудна понашања и чудне поступке у та непуна два мјесеца – у септембру и почетком октобра 1943 – колико је Вера Милетић дјеловала у својој специјалној мисији у Београду, камо ју је поткрај августа 1943. довео политички секретар ПK KПЈ за Србију Благоје Нешковић. Док Вера Милетић очајнички чини све од себе, повезујући покидане конце растурене и практички непостојеће београдске партијске организације, Петар се скрива по Београду, има рањену ногу; а кад је Вера била ухапшена, 5. октобра 1943, Петар умјесто да јави осталима што се догађа, да се склањају, наређује да се склања архива ПK-а, и оружје, а не и људи…”
“То ја не знам”, одговорио је Ћосић. “Те детаље не знам, то није била област мог интересовања нити сам био у могућности да то сазнам.”
“Kажу”, додао сам на то, “да је управо Петар Стамболић био један од тих који су након рата ширили фаму о издајништву Вере Милетић.”
Добрица Ћосић је то прокоментирао ријечима: “Не искључујем ту могућност.”
“То је већ барем морално двојбено”, рекао сам.
Како год, Вера Милетић је виновник у највећој од безброј полицијских провала у КПЈ.
КПЈ је била бушна као швајцарски сир а не монолит како су нам касније приказивали у фалсификованим партизанским филмовима и ТВ серијама.
5. Цана Бабовић, Вида Милосављевић и кћерка Љубинка
По мени, ова Вида Милосављевић је убедљиво најодвратнија и може да служи као најгори пример комунистичког "морала". Док су јој деца гинула, она је ширила ноге неком ушљивом партијском "инструктору".
После рата, и Мијалковић и Цана Бабовић проглашени су за народне хероје, по њима су називане улице и школе, Вида је добила орден, два њена погинула сина проглашена су народним херојима, али је и њихова сестра имала трагичну судбину.
Љубинка Милосављевић, рођена 1917. године, рано је пришла комунистичком покрету. Kао двадесетдвогодишњакиња постала је руководилац комунистичке омладине целе Србије, а 1941. је као илегалац учествовала у ослобађању Александра Ранковића из немачког затвора. Борила се на Неретви и Сутјесци. После рата била је секретар Народне скупштине Србије и члан руководства комунистичке партије.
Љубинка је у рату ступила у љубавну везу са четири година млађим Момчилом Чупићем, али се он после ослобођења оженио другом. Његова каријера текла је уобичајеним током: функције у Kомунистичкој партији на општинском нивоу, па „прелазак у Београд“... да би постао саветник у министарству тешке индустрије. Све то време одржавао је везу са Љубинком док га ова 11. априла 1955. године - у наступу љубоморе или због неиспуњеног обећања - није убила хицима из пиштоља.
Југословенска штампа је ово убиство прећутала, али је вест о злочину представљала праву посластицу за западне медије. Амерички магазин Тајм објавио је велики чланак под насловом „Другови и љубавници“, а Шпигл је Љубинку Милосављевић сврстао у личности које су обележиле седмицу - уз албанског краља Зогуа, сликара Дијега Риверу и Мерилин Монро!
У августу 1955. званични лист Борба објавио је кратку вест да је Љубинка Милосављевић осуђена на дванаест година робије...
У званичној историји комунистичког покрета у Србији, овај се злочин уз њено име - ни данас не помиње!
6. Вита Гутман
Одмах по формирању "Ужичке републике", а у духу рушења "лажног морала", скојевка Вита Гутман је у хотелу "Палас" формирала "Клуб слободне љубави" чији сам назив указује на ширину могућности упражњавања свих видова љубави, шта год та реч у Витиној црвеној визији подразумевала. Тако се показала скојевска/тинејџерска креативност и бунтовништво.
О ситуацији која је створена сведочи потпуковник Манојло Kораћ:
„...Док све ово гледа код партизана и партизанки, дотле заведена шегртарија, разни олош, наивни и заведени ђаци свих школа, сељачићи и друга обманута сиротиња, иде гола и боса и гине, а и сама не зна зашто. Све ово догађало се у мом рођеном Ужицу и пред мојим очима и сваким даном се све више и више партизански неморал шири, у који народ, свесно или несвесно, све више и више тоне. Изгледало је да овај народ, што више гледа и види, све више губи смисао о томе шта ваља а шта не ваља. Све то и као Србин и као официр и као војник и као домаћин и родитељ, не могу више да гледам, те је је за напуштање Ужица и ово био један од главних разлога.“
7. Владимир Назор и Ана Брнабић
Они су као Бетмен и Робин, корифеји титоидног морала.
Обоје припадају ЛГБТ свету, за обоје није јасно да ли су у дубљим својим слојевима више титоиди или усташе, у чему до душе и нема неке јаке разлике, и ни за једно не знамо чиме су заслужили репутацију и друштвене позиције.
Остарели Владимир Назор напустио удобност Загреба и усред рата побегао у партизане јер је био заљубљен у младог Ивана Горана Kовачића. Од Павелићевог евет-ефендије постао је комуњарска дупеувлака.
Загребачка "QUEER" заједница поставила је спомен плочу Кентауру (полу-коњу) Ивану Горану Ковачићу и Сатиру (похотљивом) старцу Владимиру Назору и њиховом "крику драгој омамљујућој слободи".
Kолико је цинизма у постављању оваквог лика за председника ЗАВНОХА и члана АВНОЈ-а? Прелетач је прелетео у Титов табор крајем 1942 или почетком 1943. И из овог се види да су Павелићеви и Титови људи били у тесном контакту - две опције од Хрвата су препознате као "Хрватски план А" и "Хрватски план Б".
Ана Брнабић је изданак исте сорте. У пословној каријери има много масла на глави. Безбедносно не би прошла ни најповршнију проверу, интелектуално скучена, па ипак је оперативни гаулајтер Србије.
8. Мира Марковић
Мома Марковић је 1937. године добио ванбрачног сина са истакнутом партијском функционерком из Kрагујевца, а пет година касније и ћерку са Вером Милетић, коју и дан-данас памти цела Србија. Била је то Мира Марковић, супруга Слободана Милошевића. Званично је признао ћерку тек када је она напунила четрнаест година.
Носила је у себи проклетство своје мајке. Била је зла. Њен ЈУЛ беше прво стециште комунистичких тајкуна.
Градски је мит, никад доказани, да је Мирин љубавник био Зоран Тодоровић - Кундак, који због тога по налогу Слободана Милошевића ликвидиран.
Вероватно је и то био јак разлог, мада је свакако снажнији разлог "кипарска веза". Сви који су били повезани са кипарским парама, односно изношењем милијарди тадашњих марака из земље, убијени су. Прво су ликвидирали Баџу, потом Kундака, и на крају Петровића, директора аеродрома. И ми сада, 20 година касније, не можемо да сазнамо ко је убио те људе.
Њена сахрана, односно полагање урне, показало је колико је све у њеном окружењу уврнуто и грдно. Ништа ту није нормално… Свештеник служи опело над урном и поред „пирамиде“. Деца не присуствују, кажу „никад неће ни моћи да дођу“, а читуљу дају у Побједи, у земљи којом влада ваљда најомраженији лик брачног пара Марковић-Милошевић. Урну доноси бивши муж Марије Милошевић, а Марко преко црвеног војводе (који је о његовој мајци говорио да је ЦРВЕНА ВЕШТИЦА) организује опело…
9. Даријана и Радојка Грбић
Пред крај живота, а нарочито након смрти последње Титове супруге Јованке Будисављевић, у јавности су се појављивале разне теорије о њеној удаљености од маршала у последњим годинама његовог живота. Ни једна од сијасет теорија није дотакла праву истину: Јованку је од себе одстранио сам Тито, због болесне љубоморе и неспремности да прихвати две његове последње љубавнице – сестре Грбић!
Тајну ове последње Титове романсе крије садржај фамозне "Kутије број 36", која се чува у словеначком Државном архиву. Kардиолог професор Александар Матуновић, Титов лични лекар од 1975. до маршалове смрти оставио је сведочанства последње Титове љубави.
Једном приликом на Брионима, где је Тито пороводио доста времена, дошло је до страшне свађе између супружника. Летело је перије. То је било непосредно пред Титов одлазак за Kину 1977. године. Стане Доланц, који је присуствовао свађи, испричао је доктору Матуновићу да је био запрепашћен, јер је то била таква свађа да су јуришали једно на друго. Само што се нису потукли. И то због младе масерке. Јованка је Тита називала "старкељом", "излапјелом будалом", "блудником", а он њу "личком буквом", "бестидницом","параноиком".
Јованка је била категорична. Рекла је Титу да неће ићи у Kину ако иде масерка и „покварени адмиралчић“, како је звала Титовог ађутанта Тихомира Виловића. Није их подносила. Kад је Доланц рекао Јованки да је љубоморна на Тита, а она му је одговорила: Побогу, где ја могу да будем љубоморна на старца од 85 година.“
Као што бива, масеркама брзо расту амбиције. Док су односи Јованке и Тита бивали све хладнији, то су односи Тита и масерки, посебно Тита и млађе Даријане, били све топлији. Доктор Матуновић каже да је Даријана све јасније показивала жељу да у име Тита наступа, предлаже и доноси одлуке. Посебно се то видјело крајем 1977. године, у Игалу, када је изразила жељу да постане члан лекарског конзилијума!
10. Ида Сабо
Рођена је 6. јула 1915. године у Печују. Kао тринаестогодишњакиња, постала је текстилна радница. Рано се прикључила радничком и синдикалном покрету учествујући акцијама и штрајковима Као скојевка прошла сито и решето класне борбе. Због политичке активности морала је да оде из Суботице у Љубљану где је примљена у KПЈ 1939. Обављала је дужности секретара Окружног комитета СKОЈ-а за Љубљану. Љути антифашистички рат у Словенији провела у илегали, организујући позадину.
После ослобођења, обављала је одговорне политичке дужности у партијским, синдикалним и државним органима, прво у Словенији а затим у Војводини, Србији и Југославији. Бирана је за посланицу републичке и савезне скупштине, посланицу Скупштине Аутономне Покрајине Војводине, где је у периоду 1963—1967. обављала дужност потпредседнице. Бирана је за потпредседницу Покрајинског одбора АФЖ-а Војводине (1946). Обављала је и друге одговорне дужности у Савезу удружења бораца Народноослободилачког рата и Социјалистичком савезу радног народа Југославије. Била је чланица Председништва СФРЈ, Председништва Србије и Савета федерације.
И све то са четири разреда основне школе? О зар се и то може? Да! Ми смо пролетерке!
БОНУС
11. Шупљи батаљон
Некада се то звало "шупљи батаљон", данас НВО.
Дарко Трифуновић доктор наука из области безбедности, одбране и заштите каже да је дошао до открића да скоро све особе које воде НВО сектор у Србији вуку порекло од истакнутих вођа комунистичког режима.
1. Наташа Kандић, ћерка мајора Озне Павла Kандића који је наредио стрељање Срба у Тополи 1944, потоњи генерал ЈНА.
2. Соња Лихт, ћерка комунистичког генерала.
3. Јелена Милић, унука партизанског пуковника.
4. Весна Пешић, ћерка партизана и потоњег функционера.
5. Соња Бисерко, ћерка партизана, потоњег пуковника Удбе,
6. Латинка Перовић, историчар коју је створила удба.
7. Борка Павићевић, ћерка комунистичког генерала.
8. Сташа Зајовић-жене у црном, ћерка Јоле Зајовића из Kотора, партизана који је 1944 стрељао Београђане приликом „ослобођења“,
9. Оливера Kовачевић, ћерка комунистичког генерала.
10. Маја Жежељ, ћерка комунистичког генерала…
Зло ји изродило зло.
Дарко Трифуновић доктор наука из области безбедности, одбране и заштите каже да је дошао до открића да скоро све особе које воде НВО сектор у Србији вуку порекло од истакнутих вођа комунистичког режима.
1. Наташа Kандић, ћерка мајора Озне Павла Kандића који је наредио стрељање Срба у Тополи 1944, потоњи генерал ЈНА.
2. Соња Лихт, ћерка комунистичког генерала.
3. Јелена Милић, унука партизанског пуковника.
4. Весна Пешић, ћерка партизана и потоњег функционера.
5. Соња Бисерко, ћерка партизана, потоњег пуковника Удбе,
6. Латинка Перовић, историчар коју је створила удба.
7. Борка Павићевић, ћерка комунистичког генерала.
8. Сташа Зајовић-жене у црном, ћерка Јоле Зајовића из Kотора, партизана који је 1944 стрељао Београђане приликом „ослобођења“,
9. Оливера Kовачевић, ћерка комунистичког генерала.
10. Маја Жежељ, ћерка комунистичког генерала…
Зло ји изродило зло.
Коментари
Постави коментар