О једном прсту као злочину
Утакмица је била драматична. Да се играла у Лиги шампиона, не би више жара горело на терену. Младићи пркосни, орни за борбу, не помишљају на предају. Публика интензивна. Једна госпођа се склонила у страну и нервозно грицка семенке. Не може да се фокусира од нас — ти мушкарци само брбљају. Њен супруг грми к’о Свети Илија, земљу потреса. Коментари вршњака, по обичају, прави су бисери; невероватно је колико младост зна да буде луцидна. Утакмица добија на усијању. Усијавању доприносе и судије — главни са четвртастом главом, сјајном ћелом као вазелином подмазаном и шиљатим ушима; његов помоћник један усранко, у вечитом раскораку између аута и офсајда. И тада... Затрк. Натрк. Набодак. Погодак! Гооол! Гоооооол! Гол! Осамнаестогодишњи вижљасти С. Ш., од другова оправдано због стила игре прозван „Магија“, уписује се у листу стрелаца. И шта се дешава... У налету еуфорије наш С. Ш. победоносно диже руку и — средњи прст! Кад то виде судија праведни, залете се са центра и...