БЕЛЕШКА О ДОВРШЕНОМ ИДИОТУ

 

Преносимо, без непотребних коментара, изјаву једног потомка Срба из Хрватске, недовршеног Хрвата и довршеног идиота.

*****

Писац и преводилац из Загреба Боривој Радаковић (70) је један од три члана жирија на овогодишњим 42. „Бориним позоришним данима“ у Врању. Врањански ансамбл већ је играо по једном његовом тексту. Били су то „Аматери“, а он за Данас открива колико се радује дружењу са глумцима, грађанима у родном граду Борисава Станковића.

Ко би требало да избуши мотор тога „погона за зло“, кад је појединац изгубио ослонац, кафкијански заробљен међу усташама, четницима, територијама, антидијалогом?

– Ех… Опет вам не знам одговорити. Противник сам сваког и свачијег национализма, сматрам га примитивним и опасним.

И сами сте имали искуства да вас чувају „најгори од својих“. Ви сте писац, потомак Срба из Хрватске.

– Ја сам потомак Срба из Хрватске, уништеног ентитета на чијем су искорјењивању здушно радили српски и хрватски политичари и хорде које су предводили. А ни Срби из Хрватске нису заостајали за њима. Мрачан свијет и једни и други и трећи.

Боривој Радаковић, анационални Хрват,
потомак Срба, жртава Јасеновца

Вријеђају ме, пак, гротескна и опасна посезања за жртвама које су поднијели Срби из Хрватске. Што је хтио српски предсједник Вучић кад је недавно наумио посјетити Јасеновац? С којим правом? Постоје ли још увијек у Србији Срби из Хрватске који су прогнани и деведесетих година? Не, не постоје! Асимилирани су, гурнути на маргину и анулирани. Ја имам право о томе говорити јер су моји дједови, баке, тетке с Баније страдали у Јасеновцу. Мислим да има шансе за неке нове Хрвате и Србе. Ево вам непосредног примјера: прије неколико година дивна глумачки квалитетна постава изгорјелог казалишта у Врању извела је представу „Аматери“ према мом тексту. Ја сам био писац, они су били глумци, нисмо били ни Срби, ни Хрвати… Ја сам сада члан жирија на Бориним данима: пријатељство и сурадња нам се настављају, не требају нам народи и нације.

***
У прилогу:

У Задру, разореном граду, не желим ући у цркву светог Доната.
Сраме се пред гостима моји родитељи,
а ја знам да ћу те вечери добити своје.
Па ипак, плачем пред црквом, не дам се унутра.

Никад ме прије нису водили на сакрална мјеста,
нити су икад водили разговоре
о богу, религији, вјери, цркви.
Нису ме крстили, али су ме цијепили.
Мене је само било страх ући у ту чудну грађевину.

Исти сам страх осјетио који мјесец послије:
Иде се у шетњу, на задарско гробље које је,
сјећам се да је нетко рекао, једно од најљепших у нас.

Никада прије нисам био на гробљу
јер ми нисмо имали готово никога да нам умре.
Умјесто ријечи смрт имали смо ријечи „Јасеновац“, „рат“.
Крижеви, звијезде, имена.
Тјескоба и страх.

Боривој Радаковић