АРИТМЕТИКА СЕБИЧНОСТИ
Овај напис се бави аритметиком српске самоуништавајуће себичности, а као
повод има слабашан синдикално-народни отпор продаји „Телекома“, који за
сада успева само зато што нико неће „најпрофитабилније државно
предузеће“.
Почећемо, ипак, од једног филма.
"Банде Њујорка" (енгл. Gangs of New York) је филм из 2002. године који
је режирао Мартин Скорсезе. Филм почиње у 1846. на Доњем Менхетну, у
округу "Фајв Поинтс". Рат разних округа бесни годинама између банди
"домородаца" (тј. оних који су рођени у Америци) и надмоћних ирских
имиграната...
Иако би већ овде могли извући понеку паралелу са нашим трибалистичким
усудом, битнија нам је завршница филма. Док Њу-Јорком бесни побуна и
влада хаос, на Менхетну, у кичерајски позлатом накинђуреном
билијард-салону, новокомпоновани задригли буржији раскошних зулуфа, са
томпусима у зубима, играју карте, билијар и опуштено ћаскају. Улази
младић и усплахирено саопштава да се побуњеници приближавају. Добио је
лакноски одговор праћен осмесима окупљених: „Без бриге, младићу. Увек
можете потплатити једну половину сиротиње да убија другу половину“.
Тако је и било.
На крају, градска власт је „великодушно“ платила свеће да родбина и ноћу може да тражи своје мртве.
Потпуно исту „филозофију“ владавине спроводио је „највећи син наших
народа и народности“ друг Тито. Други светски рат НОВ је дочекала са
800.000 „бораца“ у својим редовима, од којих је 90% присилно регрутовано
од јесени `44, тако да су морали дослуживати рок до `47, па и дуже,
кога је запала морнарица. Ни међусобно истребљивање, ни неумитни закони
биологије, нису међутим СУБНОР спречили у саморазмножавању, па смо 1971.
годину дочекали са 1.200.000 борачких пензионера. Уз те пензије ишле су
небројене друге привилегије, станови, неповратни „кредити“ за куће,
виле на Дедињу и уз морске жале, стипендије и прекоредна запослења за
децу, бањска лечења (не би ли нам дуже потрајали) и свињске полутке.
Зато се не треба чудити партизанским причама како је „онда“ све било
добро, могао си спавати у парку да те нико не дира, црвени пасош је био
највреднији на свету, омогућено ти је што ником другом на свету није,
само мораш бити конструктиван...
Наравно, за истину о убијенима, премлаћенима, тамниченима, протеранима,
опљачканима, није било места. Нема је, заправо, ни данас. А жртава је
било бар колико и привилегованих.
Мит о мирним и срећним временима док је Тито владао, ремете
„револуционарни“ терор, национализација и експропријација, откуп уз
чупање бркова старинама, Голи Оток и Сремска Митровица, Тршћанска криза,
Цазинска побуна, упади усташа, Хркаћ, шиптарски терор и прогони Срба,
прикривено саботирање федерације и хроничне партијске чистке и обрачуни.
Мира заправо никада није било.
Лумпен-пролетерска квази-држава се морала распасти, уз предходно огромно
задуживање у иностранству. Логика Tитових паразита је била једноставна:
„Узми све што ти живот пружа. Док траје, траје. Дугове нећемо ми
враћати већ будуће генерације. И то неће бити наша деца“.
Полако долазимо до наше аритметике...
Видимо, и ова, ко зна која по реду нам држава, пропада и распада се. Оно
мало привреде што је радило, стаје. Закономерно, све што се пришљамчило
уз владајуће партије сели се убрзано на државне јасле. Међусобна
задужења расту, и сви заједно дугујемо држави. У штампи се могу
прочитати подаци да је „у 22 основна суда широм Србије покренуто
2.294.675 поступака због дуга“... „у 34 основна суда широм Србије
минимум три милиона Срба („други“ ваљда нису интересантни судовима) и
њихових предузећа није платило струју, воду, грејање, телефоне,
аутомобиле на лизинг, кредите код банака...
Изгледа да је најкритичније у Београду јер „Првом општинском суду, који
покрива 10 београдских општина (Врачар, Вождовац, Звездара, Земун, Нови
Београд, Палилула, Раковица, Савски Венац, Стари град и Чукарица) тужено
је 1.700.000 људи и фирми јер на време нису платили обавезе
повериоцима. Само Инфостан је тужио милион Београђана, што је огроман
број.“
У Параћину је утужено 8.720 грађана ( из Параћина, Ћуприје и Деспотовца)
и већ 6.337 решења су извршна, дакле пленидба може да почне.
Један аналитичар се посебно позабавио интеракцијом грађани-дугови-држава:
У тексту Слобода или глупост[иии], бавио сам се концепцијској преварности у бесмисленим износима и начинима наплате инфостана и карата за ГСП-ом у Београду, изневши тезу да је „..немогуће да су (властодршци) толико глупи да не схватају да грађани не плаћају јер једноставно теоретски не могу да плаћају износе од трећине просечне плате (само за Инфостан).” ...плус још трећину за буске карте за целу породицу (бројчану само колико је потребна за просту репродукцију становништва), плус још скоро трећину (ако се не догревају на струју) за електричну енергију..... чак и ако претпоставимо да просечан Србин нема кола, јер је то у 21. веку луксуз, (као и још неке тековине попут телефона, интернета..) па не троши непотребно паре на горива и противуставне хараче паркинг сервиса и ако изузмемо трошкове за просечном небеском Србину и његовој деци непотребну храну, одећу и хигијенска средства, и даље српска плата има мањак потребних трећина (има их наиме само три, што је један од ретких европских стандарда које испуњавамо).
Укратко, након што је нестао и последњи привид равноправних односа грађанина и сопствене државе и постало (или би бар требало да буде и слабоумним) јасно да су становници срозани на „статус“ поданика који трпе неограничену самовољу партиократске олигархије зване државна управа, урушио се и економски стуб саме партиократије – обавезни (показало се потпуно произвољни) харач јавних предузећа. Привид социјалне одрживости Србије заснивао се платама упосленика у јавном сектору (јединим релативно редовним и солидним), који су партије халапљиво уможавале ухлебљујући своје јаничаре и подмићене гласаче - којих (плата) више бити неће. Занимљиве податке опет налазимо у мом омиљеном извору – коментарима читалаца на углавном „неинформативне“ текстове у интернет издањима новина: „ Проценат запослених људи у привреди (оних што стварају нову вредност у друштву) у односу на укупно становништво је 12.71%. Један човек који ради у привреди издржава 6.8 људи који живе од његовог рада (јавни сектор, пензионери, незапослени и деца). У Србији ради више људи у јавном сектору него у привреди! Све у свему, онај који ради за просечну плату од 300 евра ради и за скоро једног целог човека у јавном сектору (0.93), скоро 2 пензионера (1.75), скоро 1 незапосленог (0.78) и 3 детета/радно неспособна становника (3.40).“ То је „нама наша“ приватизација/читај деиндустријализација и отимање ресурса (коју послушно спроводи свака патртиократска олигархија) – дала.
Не би се, технички, овој анализи „дужничких трећина“, које у коначном рачуну дају пропаст система, имало шта приговорити. За статистику кажу да је као бикини - све открива сем оног најважнијег. Међутим, статистика овога пута не крује ништа. Наш аутор није смогао снаге да израчуна зашто неодрживи систем ипак животињари. А ради се о томе да нису све трећине исте, нити да ЦЕЛО мора обавезно имати три трећине. Аутор је оперисао са просечним зарадама у Србији и просечном запосленошћу. Реалност је доста друкчија: У Београду су плате дупло веће од републичког просека, док, рецимо „на“ општини Врачар, незапослених нема. Тако долазимо до фрапантне чињенице да једно породично цело на Врачару има (бар) дванаест трећина. А на Врачару нит се пуше димњаци, нити се ору њиве. Истовремено, у Белој Паланци или било где у провинцији, цело има 1/3. Ако има и толико. Логично би било да је и дужничко ропство у сличној сразмери распоређено. Међутим, није. Београђани, који чине 1/3 становника Србије, видимо, „носе“ скоро 2/3 дуговања!
Да не буде забуне, врло слично је у Новом Саду. Само, Нови Сад је мањи град од Београда, па се „шверцује“ уз њега.
То се зове „чувањем социјалног мира“.
Ако, међутим, упоредимо „врачарских“ 12/3 са неким целим у Европи, опет видимо само 1/2 наше сиротиње.
Ми нећемо пасти у замку паушалне аритметике. У великим градовима, административним центрима, добро живи партократија, олигархија и трабанти повезани са њима. Народ, како се ко снађе. Али, овако нахерен, малограђански, лумпен-српски, паразитски систем разбија у фундаменту могућност народне солидарности.
Да ли „Телеком“ треба одбранити од режима који би да га проћерда?
Свакако ДА. Државни ресурс су, међутим, биле и цементаре и шећеране. Државни ресурс су и најплодније европске оранице које се чудом налазе у Војводини, а које су махом запосели Хрвати, те Црногорци из клана Шарић и слични, док смо ми чешали. Нико прстом није мрднуо, сем ако није лично начепљен.
Све чувајући своје мало остадосмо без ичега.
Дође природно, као колатерална ситуација, да деца беже од нас. Реклама „Мегатренд Универзитета“ „Заврши факултет и пали“ скоро да је шаљива, сем што је чемерно горка.
За крај, опоро да резимирамо:
"...Овог пута нико не може да каже како неко хоће да га искористи да би постигао своје циљеве. Одбрана Телекома је питање на коме ће се коначно преломити јесмо ли људи или стока ситног зуба... За разлику од људи, стока ситног зуба гледа да обрсти шта може да дохвати, да то што је прождрла прежива једно кратко време - а онда почиње да блеји и мекеће на сав глас, тј. да прозива газду јер се о њој не брине на прави начин..."
Коментари
Постави коментар