27. ФЕБРУАР 2023, ДАН ПОСЛЕДЊИ

 

Збогом, царски граде...

Историја је завршена. Нема више ничега.
Ми смо лешинари који гракћу над мртвом земљом.

Вучић је јуче, 27. фебруара 2023. предао Косово и Метохију. То је коначни биланс његове политике. Кажу, потписаће у марту, вероватно о годишњици почетка агресије НАТО на Србију 1999.

Не мора он у крајњој линији ништа да потпише. Бићемо третирани као да је крвљу својом потписао.

Ако потпише, бонус може бити да са Куртијем у пару буде кандидован за Нобелову награду за мир. То је понуда која се тешко одбија. Но, одбити њихово обећање да му неће ништа ако пристане, се не одбија.

Јуче Маћедонију, данас КиМ, сутра РС, прекосутра Рашку и Прешево, затим Војводину, успут руднике, воду, земљу. На крају ће, кад му преситом и препитом досади, само рећи "Збогом, урадио сам шта сам могао. Ко може боље, ево му га!"

Што је најцрње, и за мене лично неподношљиво, што се као држава и народ гасимо без достојанства које иште једна тако велика трагедија, већ то чинимо као протуве и циркусанти, као пијани Цигани у каљузи.

Да председник умирућег народа, коме баш он последњу крв пушта, цминздри у Скупштини крпећи своју велеиздају, да пијан баљезга по "друштвеним мрежама" и да то пијано баљезгање све телевизије морају да прикажу, да глумата вечиту жртву атентата, вечиту своју погибељ "зарад нас", и да при свем томе виче "Живела Србија!", је ужасно. Србија бар то није заслужила.

Узимање бугојанског црног харлекина Вучића за ма шта озбиљно и веродостојно је својеврсна ментална перверзија. Тај је био навијач; има балаву оклембешену усну, сиса је и спреда и од назад и одозго и с које год стране да се гледа, дакле неозбиљно је узимати га за инстанцу која ће Србији донети оснажење. Њему је најбоље да се убије; или да одступи, да оде некуд колико га ноге носе. Тиме би учинио - нешто корисно.

Али, та балава оклембешена жвала је запечатила постојање српског народа.

Историја Србије је завршена. Наше народно стање је више од ропца, мање од смрти. И тако недоклане, још ће нас “западни пријатељи” мрцварити.

Али, то је наш ропац и наше умирање. Не његово и не његовог башибозлука.

Немоћно присуствујемо незапамћеној, најсрамнијој и, неумитно, последњој велеиздаји у српском народу.

Све везано за Тита и Милошевића огромна срамота и трагедија, ало ово је ритуално ударање маљем на обали Саве.

Цео народ, сва његова тешка и славна историја, постојање, смлаћено је коначним ударцем бахатог босанчероса подлог погледа, уз ојкање бенасте му дружине. Странци нам се чак неће ни ругати.

Ваљда је понекоме лакше кад кажу за црног бугојанског харлекина да је Шиптар, и да све ради на своју руку. Није он Шиптар. И није сам. Да ли је тај имао мајку да га научи “...немој, сине, изгубити душе;/боље ти је изгубити главу/него своју огр´јешити душу"? Где беше отац да направи човека од њега? Где су му сви његови живи и пострадали да га опомену?

Не, није он сам. Одакле њему једноме толико очију да нас уходи? Како то да има толико руку да нас удара? Чије су ноге којима гази ваше градове? Како то да уопште има неку моћ над нама, чијим посредством?

Не, није он сам, нити клетва може пасти на све нас подједнако.

Кад се пажљивије осмотри његова политичка путања, од када је препознао себе нема у тој путањи кривудања - његов политички пут водио је ка јасном циљу. Никаквог финтирања и невидљиве тактике ту не беше. И ево га, на врхунцу је, постигао је свој животни циљ.

Тако је васпитан и учен. То је он.

Не траје међутим овај ужас од јуче. Он је крај, није почетак. Осамдесет и више година његови деру, ждеру, пљачкају, продају све што је српско, а највише србијанско. Не подносе ништа што је у Србији старије од њих. Гади им се све што мирише на Шумадију и Поморавље. Тако и са Косовом. А урлају да су највећи Срби!

Немају он и његови никаквих “црвених линија”. Нигде, ни у чему, никада нису ни имали.

Он и његова руља не да су се предали, они су се окренули против Срба, све витлајући српским барјаком. У сред битке пришли непријатељу. Само што ова битка траје сто година, а ми смо још у лудој нади да су на нашој страни.

Они су гори од потурица, гори од јаничара. Потурица и јаничар бар признају шта су урадили, ови се праве највећи Срби.

Изборили смо се против Турака, Аустријанаца, Немаца, Бугара... али нам Босанци уништише и народ и државу.

Срамно, глупо и банално.

Не, нисам се ја предао. Ниси се ни ти, мучени мој читаоче, предао. И шта да радимо са тим непредавањем? То што се ми нисмо предали не значи ништа. Они су не трепнувши, без трунке стида, истргли Косово из наших груди и предали га најгорем злотвору.

У будуће, бринуће се о националној мањини, као што брину свугде где су исто урадили.

Они ће да брину о нашим манастирима. Неко стварно верује у то? Колико је он тамо оставио манастира да се Шиптари поносе своји ратним пленом?

И УДБА, та прамера наше пропасти.

Ово је капитулација не у најави, већ у потпуности тј. без икаквог остатка. И то је крај. Тачка на лагарију "одбране". За тај крај одговорни су не тек непосредни извршиоци, он и његови, већ сви који су свих ових година подржавали ту одрођену багру, и који у њу, ако ћемо право, и спадају. Ту спадају и родољубачки интелектуалци и подржаваоци Алека Вучића који су се јуче предомислили и прешли у млађе дисиденте, закмекали, повикали да предстоји капитулација, управо ово што је у суштини прихваћено, а да не говоримо о партизанско-удбашким структурама ове развалине од државе које су суштински подржале, подржавају, и које ће сигурно и у будућности подржавати власт свог огавног штићеника. Партизанско-удбашки накот нас је тотално покопао. Он је убио наш народ. Не симболички већ дословце. Овај споразум је његово дело, печат његове отпалости и одвратности, као што су Вучић, Дачић, Вулин и следбеници тих подљудских наказа непосредно и потпуно отеловљење духа тј. недуха УДБЕ који Србијом, већ скоро осам деценија, неометано и пустошећи влада. Србија је изгубила душу; она нема ни тело: - њена 'душа' је душа УДБЕ, а њено тело дивље растућа малигна дедиференцирана маса обузета поменутим духом. Ту више нема лека; барем не неког природног. Лек - ако је такво-шта могуће - био би једино у чуду васксења, из неког потиснутог преостатка здравља, а у целини из гроба и смрти, у борбено-изгарајући активни потврдни висински живот. Таква чуда су ретка. Радикални раскид с владајућим у његову сушту животну супротност, као предуслов оцртаног васкрса, с обзиром на све што нас окружује и у чему смо, што нас до темена и у сржи прожима, такође би спадао у чудо. У нешто готово па незамисливо. Србија је исисана, обогаљена, депасионирана и са свим тим пасивно нихилистичка у највећој могућој мери. Она је у зони смрти; више је сен него жива; она блуди хадским пределом, и то није нешто данашње или јучерашње, већ нешто што већ дуго траје и порађа - јер нема шта друго - сломове и поразе попут овога. Ово је сума. Сума УДБЕ, партизанске Србије, соц-радикалског "патриотизма". Њихов домет и мера . . .