ЛЕВО ОД ПАТРИОТИЗМА
ЛЕВО ОД ПАТРИОТИЗМА
На сајту НСПМ развила се "начелна" расправа три аналитичара од репутације - Зорана Ћирјаковића, Александра Матковића и Мариа Kалика (овде, овде и овде) о суштини, дометима и могућим замкама "левичарског патриотизма". У досадним и шупљим скрибоманијама сва тројица се баве хипотетичким конструктима који левитирају празним простором без икакве везе са земаљском куглом.
Не видим зашто би у опште траћили време на нешто што је пропало без обзира на варијанту усрећивања људи, било где у свету. Поготово је "левичарски наратив" депласирано па и безобразно натурати у Србији која је кроз социјализам прошла и пролази праву калварију.
Kоначно, ако би говорили о "социјалној држави" онда би се понајпре морали окренути ка Скандинавији. Но, ако би нашим женама, однегованим на ортодоксним социјалистичким идејама Розе Луксембург и другарица, рекли да треба обавезно да рађају по троје деце и да у слободно време штрикају џемпере за чланове породице, како чине жене на Исланду, прогласили би вас за проклетог клерофашисту.
Нема збора, левичарство и патриотизам у Србији не да не могу да иду заједно, већ су брутално супротстављени.
Један коментатор кога изузетно ценим, потписује се са "Туљанин", покушао је да укаже на левичарско интелектуално варакање:
Оно што Ћирјаковић хоће и заговара - у Србији је на власти. Ту не треба да се лажемо. Уосталом, питамо се: зашто и сам отворено не каже да је оно што му је на срцу и језику, што заговара као "праву ствар" а што је доминанта овдашњег "национализма" - тек стари јакобински национализам, санкилотска националистичка уравниловка, дакле шешељевско-вадикалски "национализам" који је у својој практичној изведби и примени, у околностима у којима Србија јесте, у епохи духовне расточености нашег народа, његове "патриотске" и "либералне" елите, заправо истозначан владајућој политици Вучића, Дачића и Вулина.
Ћирјаковић је вулиновац: он то и каже. Он замумуљено, под маском, скривајући се, дакле на интелектуално нечист начин, међутим ипак довољно јасно, претпоставкама и језгром свог мишљења, али и као узгред набаченим увидима - онима који се тичу Србије и "Европе" - препоручује владајућу трулеж као практични, тј. реалполитички израз свог пучког идеала. Револуција која траје; у континуитету, од '44, описујући своју кобну синусоиду, премештајући своје владајуће тежиште од "либералних" ка "јакобинским" комунцима, и од ових других напред ка првим. То је 'рђава бесконачност'. Нема ничега трећег, ничег изван ових рђавих полуса, нихилистичких средишта моћи, ама ничега традиционалног и десног, висинског по својој природи и настојању, баш ничега кадрог да преокрене социјалистичко-постсоцијалистичко труљење којем је Србија ненаклоношћу судбине, али и својим укусом, неукусом и тежњама од победе издајничког комунизма, као екстремне анти-традиције, нихилистички и морбидно самоизручена. Трећег нема - јер се неће. Оно се не рачунајући анахоретске изнимке, уистину ни не зна. Нема се слутње, ни представе, па ни знања о логосу и циљевима онога што се зове конзервативном револуцијом. Престварење се НЕЋЕ...
---
Слабо је овакав став уважен од НСПМ-овских лумпен-патриота.
Ја нисам тако филозофски настројен као Туљанин, те сам послао нешто конкретнији коментар:
Не видим зашто би у опште траћили време на нешто што је пропало без обзира на варијанту усрећивања људи, било где у свету. Поготово је "левичарски наратив" депласирано па и безобразно натурати у Србији која је кроз социјализам прошла и пролази праву калварију.
Kоначно, ако би говорили о "социјалној држави" онда би се понајпре морали окренути ка Скандинавији. Но, ако би нашим женама, однегованим на ортодоксним социјалистичким идејама Розе Луксембург и другарица, рекли да треба обавезно да рађају по троје деце и да у слободно време штрикају џемпере за чланове породице, како чине жене на Исланду, прогласили би вас за проклетог клерофашисту.
Нема збора, левичарство и патриотизам у Србији не да не могу да иду заједно, већ су брутално супротстављени.
Један коментатор кога изузетно ценим, потписује се са "Туљанин", покушао је да укаже на левичарско интелектуално варакање:
Оно што Ћирјаковић хоће и заговара - у Србији је на власти. Ту не треба да се лажемо. Уосталом, питамо се: зашто и сам отворено не каже да је оно што му је на срцу и језику, што заговара као "праву ствар" а што је доминанта овдашњег "национализма" - тек стари јакобински национализам, санкилотска националистичка уравниловка, дакле шешељевско-вадикалски "национализам" који је у својој практичној изведби и примени, у околностима у којима Србија јесте, у епохи духовне расточености нашег народа, његове "патриотске" и "либералне" елите, заправо истозначан владајућој политици Вучића, Дачића и Вулина.
Ћирјаковић је вулиновац: он то и каже. Он замумуљено, под маском, скривајући се, дакле на интелектуално нечист начин, међутим ипак довољно јасно, претпоставкама и језгром свог мишљења, али и као узгред набаченим увидима - онима који се тичу Србије и "Европе" - препоручује владајућу трулеж као практични, тј. реалполитички израз свог пучког идеала. Револуција која траје; у континуитету, од '44, описујући своју кобну синусоиду, премештајући своје владајуће тежиште од "либералних" ка "јакобинским" комунцима, и од ових других напред ка првим. То је 'рђава бесконачност'. Нема ничега трећег, ничег изван ових рђавих полуса, нихилистичких средишта моћи, ама ничега традиционалног и десног, висинског по својој природи и настојању, баш ничега кадрог да преокрене социјалистичко-постсоцијалистичко труљење којем је Србија ненаклоношћу судбине, али и својим укусом, неукусом и тежњама од победе издајничког комунизма, као екстремне анти-традиције, нихилистички и морбидно самоизручена. Трећег нема - јер се неће. Оно се не рачунајући анахоретске изнимке, уистину ни не зна. Нема се слутње, ни представе, па ни знања о логосу и циљевима онога што се зове конзервативном револуцијом. Престварење се НЕЋЕ...
---
Слабо је овакав став уважен од НСПМ-овских лумпен-патриота.
Ја нисам тако филозофски настројен као Туљанин, те сам послао нешто конкретнији коментар:
И Хитлер је био левичар. /Његова партија се звала "Националсоцијалистичка немачка радничка партија"/.
Да ли је у Србији икада постојао социјализам? Само именом. Иначе, то је био дубоко фашистички поредак.
Јесмо ли се дичили "социјалистичким самоуправљањем" и тим вреднотама? Јесмо. И онда Тито нареди да се смени 1300 или 2300 (нико не зна тачан број) најуспешнијих директора у Србији, и буде тако. На штету радика. Чим једна партија на челу са олигархом стоји неприкосновено између радника и њихових фабрика, између грађана и њихове државе, то је фашизам, не социјализам.
Фатаморгане "социјална правда", "равноправност" и сл. никада нису биле у тако оштрој супротности са реалним животом као у југо-социјализму.
Тај фашизам је био јасно накривљен ка привилегованом западу, тако да му стварни карактер намеће име аустро-фашизам.
Отуда не чуди: све што се у нас под било којим изговором призива ради "социјализма" закономерно нам буде изручено као тешки аутошовинизам.
У Србији је "леви патриотизам" оксиморон и ништа друго.
---
Да ли је у Србији икада постојао социјализам? Само именом. Иначе, то је био дубоко фашистички поредак.
Јесмо ли се дичили "социјалистичким самоуправљањем" и тим вреднотама? Јесмо. И онда Тито нареди да се смени 1300 или 2300 (нико не зна тачан број) најуспешнијих директора у Србији, и буде тако. На штету радика. Чим једна партија на челу са олигархом стоји неприкосновено између радника и њихових фабрика, између грађана и њихове државе, то је фашизам, не социјализам.
Фатаморгане "социјална правда", "равноправност" и сл. никада нису биле у тако оштрој супротности са реалним животом као у југо-социјализму.
Тај фашизам је био јасно накривљен ка привилегованом западу, тако да му стварни карактер намеће име аустро-фашизам.
Отуда не чуди: све што се у нас под било којим изговором призива ради "социјализма" закономерно нам буде изручено као тешки аутошовинизам.
У Србији је "леви патриотизам" оксиморон и ништа друго.
---
Наравно, за модераторе НСПМ овај коментар је био сувише непријатан, те је цензурисан.
***
Питање "патриотског левичарења" навело ме је да мало боље погледам колико аутора таквих уверења има у нас. Ако то гледам, поставља се одмах питање колико има новинара и аналитичара другачијих светоназора. Наравно, за дан-два не може да се изврши нека прецизна провера, али у релативној процени сигурно не грешимо.
Најпре, професионалних и/или пасиоираних бистрача политике имамо јако пуно. Па рецимо, на сваку месну заједницу по један.
Друга ствар: између ставова грађана (нпр већина, по неким вестима 82% људи у Србији се противи уласку у НАТО) и количине аналитичара који протежирају супротне идеје постоји негативна обрнута сразмера.
Убедљиво највише има тзв. другосрбијанаца, аутошовиниста који се декларишу и као "грађанска левица", а својим левим крилом иду толико улево да се стапају са усташама. Има их буквално на стотине.
На дугом месту су државни/Вучићеви аналитикуси. Њих за чудо нема онолико како се чини. Више је у питању учесталост појављивања на ТВ. Поменућемо да у ову групу, сем добро познатих ликова спадају нпр. и Новосађани Милијана Балетић, Бојан Панаотовић, Милорад Вукашиновић, Томо Ловрековић, Милорад Бојовић... затим колоритни свештеник Угрин Поповић, Драгослав Бокан, или најколоритнији Мирољуб Петровић и многи други. Има их сигурно преко стотину, но то је дупло или вишеструко мање од другосрбијанаца.
На трећем месту су наши "леви патриоти". Изузетно разуђена група. Ту спадају, поред тројице споменутих на почетку написа и Ђорђе Вукадиновић, Слободан Антонић, Јово Бакић, Небојша Малић, Горан Јевтовић, Чедомир Антић, Мила Алечковић, Мухарем Базуљ, Вељко Ђурић-Мишина, Александар Лазић, Срђа Трифковић, Саво Штрбац, Радош Бајић, Миленко Шеклер, Милан Миленковић, Немања Девић и други. Ја сам у свом малом прелиставању забележио око шездесет имена, сигурно да је број већи, но за сразмеру је довољно.
Постоји група аутора које је је тешко сврстати у неку групу, а и зашто би морали то радити? Сигурно је да нису другосрбијанци а нису ни режимски људи. Међу таквима су рецимо Јован Б. Душанић или Драгослав Пакић или Милослав Самарџић.
Коначно, убедљиво најмалобројнија група су оне које би смо без резерве могли сврстати у "чисте" патриоте, без левичарске контаминације. Милош Ковић, Владислав Сотировић, Драган Марјановић, Александар Јовановић, Часлав Копривица, Милан Милошевић... Сви да се прикупе у односу на либерално-јакобинске комунце има их двадесет пута мање.
Ко је ту дакле спреман да прави државу Србију а да није по обличју мртве СФРЈ?
---
НАПОМЕНА УЗ ИЗВИЊЕЊЕ:
Признајем да не волим да гледам строго контролисане ТВ "ток-шоу" емисије, макар се тицале и тема које ме нарочито интересују, зато што ће водитељ прекинути госта чим се приближи "незгодним" питањима или ће пре емитовања неподобна реч бити исечена. Поготово, кад видим удбаша Миломира Марића, свако стрпљење ме изда.
Више се ослањам на писану реч.
Међутим, мудри аналитичари не пишу све што мисле, што је типична аутоцензура. Кад причају, у жару дискусије са елементима јавног егзибиционизма, знају да се "излају", чак и да се компромитују.
На упозорење неких пријатеља погледао сам ипак једну емисију "Ћирилица". Да не околишимо - Милош Ковић мора да "лети" са списка оних које сам убројао "без резерве" у патриоте. (Довољно погледати минут емисије од 1.00.03''). Нема ту патриотизма, бар не здравог патриотизма. Направио сам грубу грешку због које се извињавам.
https://www.youtube.com/watch?time_continue=3633&v=S947S1lsWqs
Остале из исте групе нисам прегледавао. Како ствари стоје морао бих се још извињавати.
***
Питање "патриотског левичарења" навело ме је да мало боље погледам колико аутора таквих уверења има у нас. Ако то гледам, поставља се одмах питање колико има новинара и аналитичара другачијих светоназора. Наравно, за дан-два не може да се изврши нека прецизна провера, али у релативној процени сигурно не грешимо.
Најпре, професионалних и/или пасиоираних бистрача политике имамо јако пуно. Па рецимо, на сваку месну заједницу по један.
Друга ствар: између ставова грађана (нпр већина, по неким вестима 82% људи у Србији се противи уласку у НАТО) и количине аналитичара који протежирају супротне идеје постоји негативна обрнута сразмера.
Убедљиво највише има тзв. другосрбијанаца, аутошовиниста који се декларишу и као "грађанска левица", а својим левим крилом иду толико улево да се стапају са усташама. Има их буквално на стотине.
На дугом месту су државни/Вучићеви аналитикуси. Њих за чудо нема онолико како се чини. Више је у питању учесталост појављивања на ТВ. Поменућемо да у ову групу, сем добро познатих ликова спадају нпр. и Новосађани Милијана Балетић, Бојан Панаотовић, Милорад Вукашиновић, Томо Ловрековић, Милорад Бојовић... затим колоритни свештеник Угрин Поповић, Драгослав Бокан, или најколоритнији Мирољуб Петровић и многи други. Има их сигурно преко стотину, но то је дупло или вишеструко мање од другосрбијанаца.
На трећем месту су наши "леви патриоти". Изузетно разуђена група. Ту спадају, поред тројице споменутих на почетку написа и Ђорђе Вукадиновић, Слободан Антонић, Јово Бакић, Небојша Малић, Горан Јевтовић, Чедомир Антић, Мила Алечковић, Мухарем Базуљ, Вељко Ђурић-Мишина, Александар Лазић, Срђа Трифковић, Саво Штрбац, Радош Бајић, Миленко Шеклер, Милан Миленковић, Немања Девић и други. Ја сам у свом малом прелиставању забележио око шездесет имена, сигурно да је број већи, но за сразмеру је довољно.
Постоји група аутора које је је тешко сврстати у неку групу, а и зашто би морали то радити? Сигурно је да нису другосрбијанци а нису ни режимски људи. Међу таквима су рецимо Јован Б. Душанић или Драгослав Пакић или Милослав Самарџић.
Коначно, убедљиво најмалобројнија група су оне које би смо без резерве могли сврстати у "чисте" патриоте, без левичарске контаминације. Милош Ковић, Владислав Сотировић, Драган Марјановић, Александар Јовановић, Часлав Копривица, Милан Милошевић... Сви да се прикупе у односу на либерално-јакобинске комунце има их двадесет пута мање.
Ко је ту дакле спреман да прави државу Србију а да није по обличју мртве СФРЈ?
---
НАПОМЕНА УЗ ИЗВИЊЕЊЕ:
Признајем да не волим да гледам строго контролисане ТВ "ток-шоу" емисије, макар се тицале и тема које ме нарочито интересују, зато што ће водитељ прекинути госта чим се приближи "незгодним" питањима или ће пре емитовања неподобна реч бити исечена. Поготово, кад видим удбаша Миломира Марића, свако стрпљење ме изда.
Више се ослањам на писану реч.
Међутим, мудри аналитичари не пишу све што мисле, што је типична аутоцензура. Кад причају, у жару дискусије са елементима јавног егзибиционизма, знају да се "излају", чак и да се компромитују.
На упозорење неких пријатеља погледао сам ипак једну емисију "Ћирилица". Да не околишимо - Милош Ковић мора да "лети" са списка оних које сам убројао "без резерве" у патриоте. (Довољно погледати минут емисије од 1.00.03''). Нема ту патриотизма, бар не здравог патриотизма. Направио сам грубу грешку због које се извињавам.
https://www.youtube.com/watch?time_continue=3633&v=S947S1lsWqs
Остале из исте групе нисам прегледавао. Како ствари стоје морао бих се још извињавати.
Коментари
Постави коментар