ЏАБА СМО (СЕ) КРЕЧИЛИ

Срећа те Правопис српског језика не захтева квачице изнад самогласника за назнаку нагласка, па се можемо играти речима.

***

Нешто смо се разговарали, односно дописивали, на сајту "Погледи", па је наш изврсни пријатељ Бенито, коментаришући напис "45 година блока 45", додао коментар који је по себи довољан:

"Пре неки дан сам седео у Гучи у једној кафани. Пар локалних типова је пожелело да се покаже образованим, па су преда мном почели да пребројавају колико има кућа у Гучи са околином у којима живи макар једна особа. Тиме су, заправо, хтели да докажу колико је људи заувек напустило своје домове и отишло у разним правцима.

Стигоше тако до броја од 196 куће где живи макар једна особа.

Тек онда сам се умешао, са само једним питањем:

У колико од тих 196 кућа нико не прима ништа од државе? Дакле, ни пензију, нити је запослен у државној управи и установама, локалној самоуправи, не прима социјалну помоћ или дечији додатак или је на терету народне кухиње.

Ту је настао тајац.

" Kада будете тачно одговорили на то питање, схватићете зашто су се ови други Гучани заувек иселили са сопствене прађедовине."

ПС после неколико дана срео сам једног од оних типова. Рекао ми је да сам их бацио у велики ребус и да су цео дан рачунали. У Гучи у само 2 куће нико од укућана не прима никакав приход од државе или локалне самоуправе.

Тај податак је довољан да објасни због чега и у коликој смо ми националној дубиози."

***

Управо тако. Ми смо коначни губиташи система који нам је инсталиран 1944 године. Тај систем је било погрешно звати социјализмом "док је Стари био жив" или данас капитализмом. Нити је постојала "владавина радног народа" нити имамо демократију. Џаба смо се кречили. То је исти систем  у којем је владавина права само кулиса, у којем је котерија доминантна у јавном сектору, а одлика лупежа се види као способност човека.

Економија је подређена држави. Држава узима да би давала. Узима свима, а бира коме ће дати. У крајњем облику држава је само покриће за личну корист од јавног добра, државне имовине.

Оно што се прво уочава у таквом систему су непотизам -  буразерска, кумовска и земљачка "економија", и клијентелизам - подилажење моћнима да би се заслужили заштита и покровитељство. Ко се уклопио у оба "изма" Бог ће да га види. Ко није, може да иде или да липше као псето.

Непотизам и клијентелизам су и узрок и последице задатог система у којем су се деформације економије, политике и културе испреплетале системским везама. Не може ту бити речи ни о каквој производњи ни позитивном билансу.  Само је пљачка легална: логика је трошење, арчење, задуживање на рачун будућих генерација, распродаја народне имовине (у стварности ни под чијом контролом и заштитом) и свега што се може претворити у робу, у "статусни симбол".

Држава је плен разбојника који је игром случаја постао и политички победник и који сходно свом психолошком профилу обећањем привилегија хомогенизује своје присташе, легитимизује себичност и отимачину као политички програм. Држава дели положаје, даје запослења, напредовања и каријере. Није важан таленат, способност ни знање, јер у таквом систему је поштење непремостива сметња, а знање опасност по систем. Школовање? То је забава за доконе. Довољна је диплома.

Последица је нестанак средње класе која је ослонац стабилности. Онако како се затварају канали вертикалног класног напредовања, тако се шире клијентистичке шквадре које скупа формирају нову касту и које, по природи положаја, подржавају постојећу власт.

Последица деиндустријализације је нестанак мануалних радника, али и техничке интелигенције. Да ли сте приметили: у Србији недостаје чак и зидара, мајстора, медицинског особља, сељака или берача малина, сразмерно како расте број партијских ботова и силеџија.

Бирократе успаничени сваким поменом реформе државног посла, менаџери који се боје конкуренције, запоседници и закупци земље, пензионери и офуцани официри ЈНА... представљају рентијере којима не одговарају промене у друштвеним сошкама које су заузели. Сви они добре душе које власт лако контролише обећањима и уступцима.

У тако упростаченом систему о елитама, особито оним елитама са позитивним националним предзнаком, не може бити помена.

У том скученом и бодљикавом жицом испарцелисаном систему свако се бори за свој мали интерес, али у збиру сви плаћају прескупу цену тог система. Неки у свему добију мало отаве за ситан зуб и то је подлога стварања масовне популистичке подршке.

Коначно, хтели - не хтели, сви постајемо клијенти државе за коју знамо да ждере и нас и саму себе.

***

Можемо ли, бар они са сачуваном здравом памети, да разумемо како је формирано Председништво СФРЈ, за невољу ако Стари случајно умре? Тешко, ако се држимо здраве памети као пијан плота.

У првој постави Председништва СФРЈ, у раздобљу мај 1980. -  мај 1984. године, заседали су: Цвијетин Мијатовић, резервни генерал-мајор; Видоје Жарковић, резервни контраадмирал; Владимир Бакарић, резервни генерал-потпуковник; Мика Шпиљак, резервни пуковник; Лазар Kолишевски, резервни генерал-мајор; Сергеј Kрајгер, резервни потпуковник; Петар Стамболић, резервни генерал-мајор; Фадиљ Хоџа, резервни генерал-мајор, Стеван Дороњски, резервни пуковник. Само један од њих, Видоје Жарковић, био је краће време професионални војник. Сви остали били су професионални политичари, а чинове су добили као учесници НОБ.

Замислите систем у коме је Владимир Бакарић по чину раван Живојину Мишићу, а Фадиљ Хоџа и Стеван Додроњски по три ранга изнад Драгутина Гавриловића???

Што је онда проблем да Вучић заузме место Краља Александра, Ана Брнабић место Николе Пашића, а Вулин заузме место Радомира Путника. Таксисти и керамичари су ту колатерала.

То може бити Мордор, држава никако.

Ради се о систему у којем су институције привид и зидни ћилим. Оне формално постоје али без опасности да нешто раде. Институције се оснивају, али не добију пуна овлаштења и праве људе, већ су ту да се каже и да се подобни удоме. Тако је Србија добила и Агенцију за свемирска истраживања, и то није шала.

Политика се привидно види као сукоб пројеката и идеологија, али знамо да је то само сукоб кланова и посебних интереса. У томе страда свака разумна идеја, не може настати алтернатива ни озбиљна расправа о озбиљним стварима.

Све чешће чујемо да наша Скупштина више личи на шталу. Суштински, она то и јесте без обзира на организацију скелета посланика.

Тако долазимо до Калигуле и  његовог коња Incitatusa. Калигула је запамћен је по великој екстравагантности, бројним скандалима и анегдотама. Он је заправо био луд, али је у том лудилу било и некакве правде. Калигула је свог омиљеног коња прогласио "грађанином" Рима, а убрзо и сенатором. Мислите да се неко побунио против његове воље?

Инцитатус је био један од најпоштованијих Римљана. Живео је у правом богатству. Њему у част су приређиване гозбе на којима су му се држале здравице.

Kалигула је намеравао да Инцитатуса прогласи за конзула, али је убијен је пре него што је успео да изврши ову намеру. Пошто је иза себе оставио огромно богатство Инцитатус је и даље неометано наставио да "обавља" своју дужност сенатора. Да би га разрешили те функције повећан је имовински цензус за улазак у Сенат, а пошто је временом спао испод тог прага завршио је свој мандат и морао је напустити Сенат.

Коликогод изгледало бизарно, како мислите да је Ана Брнабић дошла до позиције премијера? Да ли је било отпора хиру председника Србије у народу познатог и као "Шизоје"? Ма какви! Принцип је дакле исти, само су нијансе у питању.

Случај Калигуле и сенатора Иницитатуса нас још учи да када коња углавите на политичку позицију, нећете те га без великих мука уклонити ни када његов луди патрон нестане са политичке сцене.

Но Калигула је ишао до краја. Kада је испразнио државну благајну, одлучио се за иновативно решење: отворио је државни куплерај, у коме су проститутке биле жене и ћерке сенатора, а приход од куплераја је пунио државну касу. Само три сенатора одбила да учествују у овом економском пројекту и због тога су изгубили главе, а њихова имовина је конфискована.

Наравно, корумпирани систем увек прогута више него што се слије у државну касу, те га ни поменута женска радна бригада ударница није могла зајазити. Но, Калигула је бар показао колико презире своју олигархију.

Наш Шизоје неће своје дворске бароне доводити у сличну ситуацију. Не, његове визије су шире. Он хоће да нас уведе у НАТО.

Тако, можемо закључити цитатом Џорџа Орвела:

"Ако желите слику будућности - замислите чизму како гази људско лице...заувек!"