ПРВО ЈЕ ДОШЛА ШЕСТА ЛИЧКА, ПОРАЗ ЈЕ ДОШАО ПОСЛЕ

Припадници Шесте личке - изрођени српски издајници

 

Ових дана води се дебата повишеног тонуса око суштински мање важног питања - да ли је војска Србије капитулирала пред НАТО-силом пре двадесет година, или није.

Наравно, ВС није капитулирала јер нити је положила оружје, нити је истакла белу заставу.  Повукла се са Косова и Метохије са очуваном техником и уз релативно мало жртава.

Уз пуно горчине, па и стида, могли су српски војници, међутим, на том путу повлачења певати стих познате песме... "Одлазимо да се не вратимо!".

Војска није капитулирала, али је Милошевић предао Косово и Метохију окупаторима који се од нациста разликују само по томе што су Хитлерови и Мусолинијеви официри били господа, ови сада су костимирани гелиптери.

Исход се унапред знао. Потписнику ових редова је прећено затвором јер се "изјашњава у корист агресора и шири дефетизам". Мој дефетизам се састојао у томе што сам тврдио да Милошевић чека да погине 5000 људи па да се преда а да сачува власт у ономе што остане од Србије, уз образложење да је урадио "све што се могло".

Други део мог "изјашњавања у корист агресора" се састојао у томе да Милошевић и не помишља да се туче са НАТО, јер би у супротном објавио општу мобилизацију (за коју сам се ја залагао), и читаво друштво припремио за општи рат. Е, у овом делу сам био "демагог" и "лажни патриот" за србо-комунисте. Нарочито од момента када је први пут нестало струје.

У општем објашњавању "шта је било", могли сте наићи и на безвредан текст у коме се каже "Када је Мика-Пера објаснио шта је било, гледаоци су остали без текста!". Елем, Мика-Пера је објаснио да се Београд снабдева струјом из четири трафо-станице, од којих је агресор три одмах уништио, а поред четврте бацио бомбу за опомену. Да је нестало струје, нестало би и воде! И, гледаоци занемеше! Ајде? Нисте знали годину дана раније шта ће се догодити? Што се нисте спремили? У Стаљинграду радило централно грејање? Ама, ови у Београду ни климе нису искључивали.

Испоставило се да сам Милошевића на један начин преценио, а на други начин потценио. Наиме, није требало да страда поменути број људи како сам ја ценио да би раздрешио учкур на гаћама, а са друге стране није се ограничио на тврдњу о чињењу свега могућег, већ је објавио "Победу над НАТО!".

Ја ћу и даље остати на становишту да ни по коју цену не потписујемо никакве труле "споразуме", који вреде мање од споразума Чембрлена са Хитлером, већ да се боримо како Бог заповеда. У крајњој линији, оно што ти на мач отму, имаш право да мачем вратиш.

Млађи људи, или они са селективни памћењем, не знају или неће да се сећају како су, рецимо Радикали, пекли прасад и славили "победу над НАТО". Цере ти се у лице, ликујући. Крећеш се наизглед међу лудацима. Како си победио ако твоја војска напусти брањену просторију а заузме је "поражена страна", па твој народ и твоје светиње постану предмет дивљачког иживљавања, уништавања и пљачке?

Нису такви славили "победу над НАТО" већ опстанак на власти без личних губитака. За Косово, људе и светиње их није брига, као што их није било брига ни за све раније поразе.

Најчешће, исти они који манијакално доказују да је Преврат 1903. "пропаст за Србе" и да је Краљевина Југославија капитулирала априла 1941., мада није капитулирала, и тако најсрамније омаловажавају сопствени народ, паралелно доказују да Косово и Метохија нису издани од титоистичке олигархије 1999.

"Пораз је дошао после!" скоро урла Небојша Малић, доказујући да је губитак Космета последица "пост-петооктобарске демократије", а не Милошевићеве хроничне политике "пљачкај и предај се"!

Наравно, комунистичка каста која је се прошвиндловала после слома Милошевићевог издајничког фабијанског режима је наставила путем клијентелистичког џорања државним суверенитетом за профит. Али, у такве Коштуницу никако није могуће стрпати, сем уз највећу дозу безобразлука. Да је Коштуница водио исту политику као што је сада води Милошевићев и Шешељев изданак Вучић, могу да тврде само идиоти.

***

Сви наши аналитичари одбијају да доведу у везу узрок и последицу. Није до ситуације на Косову и Метохији дошло дејством великих сила последњих деценија. Не, узрок оваквог стања су Личани. Не чак ни комунисти, којих је свакако било и у Србији, не ни Црногорци-зеленаши који су се на крају врло испрсили јер су одувек били руља разметљивих овцокрадица, није ни Тито. Не, узрок српске пропасти су они које обухватамо парадигмом "Шеста личка".

Да се разумемо, постоје дубоке разлике између Србијанаца и Пречана са запада српских земаља. Ови други су се сасвим одродили (Жумберак у Хрватској и Бела Крајина у Словенији), или, они у простору Кордун-Босна-Банија-Лика, су остали номинално Срби, мада би боље било да нису, какви су Срби. Већим делом, не у целини. Национална ерозија у њих је превелика и разорна.

Навешћемо једну разлику. Србијанци никада нису ратовали против Руса. Крајишници су ратовали против Руса четири пута. Први пут су ишли на Русију под Наполеоном. Други пут 1914. као аустроугарски војаци. Трећи пут 1917. тако што су већином дезертирали из Југословенске дивизије, и радије на страни бољшевика гинули против Руса него да ослобађају своја села и своје породице. Коначно, 1941. у саставу војске НДХ било је много Срба на источном фронту.

Без Крајишника, целокупни партизански покрет би био безвредан.

Они који пишу "ОВО ХРВАТИ НЕ ЖЕЛЕ ДА ПРИЗНАЈУ: Хрватску су чували и сачували Срби крајишници и Срби партизани!", у ствари не разумеју шта су написали.

Није питање да ли Хрвати желе да признају, већ да ли Крајишници хоће то да признају?!

Ја нисам чуо ни једног Личана да је јавно рекао "Ми смо чували и спасили Хрватску!". А јесу. На чију штету? Па на своју, али они тако не доживљавају, јер што су се добро удомили у Србији, али су остали Личани који воле Хрватску.

Каква је то "народна војска" која на Загреб из Лике и са Кордуна иде преко Санџака (Рашке), Шумадије, Београда и Срема, уместо да само прегаца један поток, и заврши и онако готов посао? Биће да су они Србију доживљавали као непријатеља, а не НДХ, без обзира на Јасеновац.

Болесно, али је истина.

Отуда, никада комунисти и Тито не би могли спровести своју дугорочну политику отцепљења КиМ од Србије, без Крајишника. Никада!

Данас је тема војска, па да видимо шта је било са "четвртом војном силом у свету".

***

Некадашња Југославенска народна армија, настала 22. просинца 1941. године, а “нестала” тј. трансформирана у Војску Југославије 20. свибња 1992. године, имала је 1224 генерала и адмирала. Први генералски чин додијељен је 1. свибња 1943. године (чин генерал лајтнанта добио је Црногорац Саво Оровић, некадашњи генералштабни пуковник Војске Kраљевине Југославије), а посљедњи генералски чин (генерал-мајора) додијељен је 24. травња 1992. године Србину Душану Kасуму.

Први Хрват који је добио генералски чин (1. свибња 1943. - чин генерал-мајора) био је бивши домобрански пуковник Јосип Шкорпик (био је дјелатни часник Аустро-Угарске војске и Војске Kраљевине Југославије, а у НДХ заповједник 13. пјешачке пуковније). Умировљен је у липњу 1942., а у студеноме исте године прелази партизанима и обавља дужност начелника штаба Четврте оперативне зоне. Посљедњи Хрват који је промакнут у чин генерал-мајора ЈНА био је Анте Kаранушић (22. просинца 1991.).

Генерал ЈНА с најдуљим радним стажом проведеним у чину генерала био је Хрват, генерал армије Иван Рукавина, с укупно 12.297 дана (од 1. свибња 1943. до 2. српња 1977., или више од 34 године). То је само једна од бројних занимљивости везаних уз Хрвате - генерале ЈНА.

Хрвати су готово три десетљећа, све до смрти Јосипа Броза Тита, Хрвата с маршалским еполетама, обнашали значајне заповједне функције у командама, јединицама и установама ЈНА. Били су годинама заповједници ратног зракопловства, ратне морнарице, разних родова и служби ЈНА. Такођер, од шест генерала и адмирала који су достигли највиши генералски ранг – чин генерала армије, била су три Хрвата: Иван Гошњак, Иван Рукавина и Kоста Нађ. Остала три односе се на Србе: Николу Љубичића, Бранка Мамулу и Вељка Kадијевића, од којих су посљедња двојица рођена у Хрватској.

Стабилно стање

Наиме, читаво послијератно раздобље, од 1945. до 1980. године, у суштини је било раздобље у којем су бројчано и држањем кључних позиција у заповједној хијерархији, доминирали Црногорци те Срби “пречани” (рођени на Kордуну, Банији и Лици те у Босанској крајини). Они су практично били надзаступљени кроз цијелу кадровску пирамиду ЈНА, тако да се слободно може констатирати да је ЈНА била дубински, у читавој својој кадровској структури, изразито српско-црногорски попуњена. Међутим, не може се тврдити да је она у том раздобљу била великосрпски оријентирана. Неких већих кадровских афера није било, осим афере коју је покренуо српски генерал Милојевић, о чему ће бити више ријечи у наставку текста. Дакле, једно такво релативно “стабилно” стање одржало се и за мандата првог колективног Предсједништва СФРЈ.

У чему се састојао “гријех” генерала Милојевића ? Kонкретно, од средине 1943. године, када су подијељени први генералски чинови, па све до средине 1965. године, када је иступио генерал Милојевић (дакле, 22 године), број генерала Срба рођених у Србији био је знатно мањи од националне заступљености становништва Србије у становништву СФРЈ. Истовремено, свих тих година, у г/а кору ЈНА укупан број генерала српске националности био је знатно већи у односу на заступљеност становништва српске националности у укупном броју становника СФРЈ. Kонкретно, од 77 ратних генерала (свибањ 1943. - свибањ 1945.) било је 27 генерала Срба (или 35%). Међутим, само девет од 27 генерала Срба рођено је у ужој Србији, а осталих 18 рођено је претежно у Хрватској те у Босанској крајини. Ти омјери између Срба из Србије и Срба “пречана” остали су присутни дуље од три десетљећа. Примјерице, 1970. године, с територија уже Србије долазило је само 10,8 %генерала, или око 70% мање него с територија Црне Горе, а готово три пута (300%) мање него с територија Хрватске.

Kада се проматра цјелокупно раздобље додјеле г/а чинова у ЈНА од 1943. до 1992. године, од укупно 1224 г/а ЈНА, Срба је било мало мање од 600, али је на територију уже Србије рођено само њих око 200. Дакле, готово 400 г/а српског подријетла односи се на Србе “пречане”. У Хрватској је рођено далеко највише г/а ЈНА, њих готово 350, или готово двоструко више него на територију уже Србије. Од око 350 г/а рођених на територију Хрватске на Србе односи се њих готово 50%. Kада се томе придодају крајишки Срби из БиХ, тада бројка Срба “пречана” постаје доиста импресивна.

Kривња генерала Милојевића била је у томе што је јавно проговорио о “подцјењивању и потискивању српских кадрова” из уже Србије од Персоналне службе ЈНА. Генерал Милојевић одмах је смијењен с дужности команданта 1. армијске области, а након што се жалио, 17. просинца 1965. одржан је састанак Опуномоћства ЦK СKЈ за Организацију СK у ЈНА, које је потврдило претходно донесену “пресуду” о смјени генерала Милојевића. Челник наведеног Опуномоћства, генерал армије Иван Гошњак, том је приликом изјавио: 

 “Милојевићеви критеријуми персоналне службе значили би враћање на оно што је било у старој Југославији; то управо значи политику Пере Живковића и краља Александра; то управо значи неравноправност националности Југославије”.

Гошњак је врло добро знао што говори. Kао ратни заповједник Главног штаба НОВ-а и ПОЈ-а на територију Хрватске, знао је сљедеће три повијесне чињенице:

 
Прво, док је он заповиједао корпусима НОВ-а и ПОЈ-а на територију Хрватске, у Србији нису постојале нити партизанске бригаде. Дакле, темељем заслуга из НОР-а предност у промицању у генералске чинове имали су кадрови из Хрватске, БиХ и Црне Горе, а не кадрови из уже Србије, гдје прави устанак за ослобођење земље почиње тек 1944. године. Тек тада се формирају прве дивизије НОВ и ПОЈ које носе српске називе и бројеве “21., 22., 23., 24., и 25. српска дивизија”;

Друго, повијесна је чињеница да је национална структура официрског и генералског кадра у Kраљевини Југославији била изразито просрпска те да су превладавали кадрови поријеклом из уже Србије. Након 1945. Срба није мањкало у највишем заповједном врху ЈА/ЈНА (начелни распон кретао се од 40 до 60%), али више нису били у великој већини Срби из уже Србије, него у овисности од “повијесних” заслуга у НОР-у, то су били првенствено Срби изван Србије, односно Срби “пречани”, те треће, Срби “пречани” - Kрајишници, а темељем повијесног, прије свега партизанског искуства, изражавали су резерву спрам војничких врлина и заслуга Срба из уже Србије, као и према њиховом патриотском - југославенском опређељењу.

Изравну потврду ових теза/повијесних чињеница изрекао је умировљени адмирал флоте Бранко Мамула (један од 33 генерала који су “пресудили” генералу Милојевићу) у интервјуу који је у травњу 2010. дао новинару Слободне Далмације Денису Kрнићу. На новинарско питање... како оцјењује утјецај бројних генерала ЈНА, Срба поријеклом из Хрватске, Kордунаша, Личана и Банијаца, као најјаче скупине у генералском кору ЈНА, на вођење послијератне кадровске политике у ЈНА... адмирал флоте Мамула је одговорио:

“То је резултат оружане борбе из Другог свјетског рата и одрастања људи кроз борбу. Срби у Хрватској били су кључни дио те борбе, не занемарујући да је политичко водство партизанске борбе било углавном састављено од Хрвата. Срби су дали подршку том руководству и помогли му да води борбу против фашиста. (...) С друге стране, Срби из Србије су све до 1944. били изван ослободилачке борбе”.

Најважније из цијеле приче о “случају генерала Милојевића” је чињеница да су Србе из уже Србије, а претенденте на највиша заповједна мјеста у ЈНА, “дисциплинирали” Срби “пречани” - Kрајишници, а не Хрвати или Словенци.

После Титове смрти ствари се понешто мењају, али је политичка тријажа остала идеолишки скоро непромењена.

Садашњи српски генерали су били ‘ситна боранија’ и никад не би добили тај чин да нису показали како слијепо извршавају великосрпску политику.”

Потом је своје тврдње поткријепио на примјеру генерала Милана Гвере: “На мјестима оних који су одбачени дошли су нови, најчешће старјешине просјечних и исподпросјечних способности, ниске културе и лошег морала. Од нових старјешина, готово да никога не познајем лично, осим генерала Гвере. Док је ЈНА била вишенационална, он никада није могао проћи на листи за генерале, јер је у његовом досјеу стајало да потиче из четничке породице. Многи од новопечених генерала и високих официра то никада не би били, али су у току ове агресије злодјелима ‘заслужили’ своје унапређење.”

Дакле, генерал Лукежић је врло отворено разобличио провођење великосрпске политике у кадровирању ЈНА, али је изнио и један врло занимљив детаљ: рехабилитацију четништва и продор на највише заповједне дужности потомака некадашњих припадника четничког покрета. Генерал Гверо, по сјећању његових колега из Генералштаба, био је први генерал ЈНА који је скинуо звијезду петокраку и ставио на официрску “шапку” - кокарду.

***

Толике заклетве у братство-јединство, а кад се ствари разгрну видите колико су се комунисти бојали четника, Србијанаца посебно.


ЈНА је била аустроугарска војска. Тако је конципирана и она је свој задатак извршила, ма шта сада очајни пензионисани генерали трабуњали у јадном покушавању да се прикажу као војници а не као безвредни партијски абоненти. Повлачење са Космета је природно стање за ЈНА, не за Српску војску.

Српским официрима се не би мајци извукли испод сабљи ни Слобо, Мира, Шешељ, а ни Вучић.

Да смо имали Перу Живковића, не би "Змајчеки" глумили командосе. Довољно би било два пука да им објасне неке ствари, и врате их јодловању. Тако до Космета. Ма не би ни стигло до "ситуације". Где бре личка и крајишка аустрофилна гологозија да води војску!

Зато се сада спречава да Србија има војску. Имамо "Жандармерију", односно Вучићеву преторијанску гарду, за остало веле "нема услова". Критеријуме за напредовање официра у ВС одређују официри НАТО у канцеларијама нечега што се још увек зове "Министарство одбране".

Да би се изградила војска, која је први услов да се Косово и Метохија поново ослободе, потребне су генерације. Мало је један пензионисани генерал.