ВРЕМЕ ЗЛА ВУКА ДРАШКОВИЋА

ВРЕМЕ ЗЛА ВУКА ДРАШКОВИЋА

Вук Драшковић је у "Данас" објавио ауторски текст "Виртуелне победе Србије". Затим су тај ауторски текст "уз дозволу аутора" пренеле "е-новине". Пристојан човек при чистој свести сигурно не би дозволио да се нешто његово објављује у таквом гласилу, нити "е-новине" имају обичај да објављују написе пристојних људи при чистој свести, сем да их напљују. Дакле, јасно је да је ствар трула. Но, ту је и кићење труле писаније епитетом "ауторски текст". Није баш јасно како било чији текст може бити неауторски. Ја замишљам да се овим посебним обележавањем жели истаћи да је у питању веома важно писмо врло уважене личности у којој се граду и свету саопштавају ствари од великог друштвеног значаја. Овај пут, ништа од тога. Вук Драшковић је човек моралних преокрета. Заправо, Вук Драшковић је толико морално испревртан, да се никако не може прихватити да је у питању личност од ауторитета и интегритета чији би писани ставови смели имати каквогод озбиљног друштвеног одјека.

Чим се отвори писмо преокренутог Вука, као ледени северни ветар шиба нас чемерна истина да су одбацивање предлога декларације Велике Британије у УН којом би се осудио српски "геноцид" у Сребреници и спречавање да лажна, терором монтирана творевина "Косово" буде примљена у УНЕСКО, заправо страшни српски порази.

"...Србија данас не може да чува своју баштину на Косову. Српске цркве и манастире, међутим, не смеју да штите ни Албанци, њихова специјална полицијска јединица чији је командант Србин. То је суштина "победничке" кампање против приступања Косова Унеску. Па ко ће онда да брине о српској баштини? Нико!

Кампања државе Србије против приступања Косова УНЕСКО, чиме би Косово преузело најстроже међународне обавезе заштите свачијег религијског, историјског и културног наслеђа на својој територији, а пре свега српског наслеђа, била је ратно-хушкачка, утемељена на мржњи, неистинама и полуистинама..."

Ништа што пише није тачно (сем да Србија не може да чува своју баштину на Косову - али ни на Метохији, која Вуку изгледа не значи ништа). Србија је свој суверенитет на Косову и Метохији пренела на Уједињене Нације, а УНЕСКО је свакако већ присутан на КиМ у пуном капацитету. Постоји ли већа заштита? Које су то "најстроже међународне обавезе" које и данас не важе у окупираној јужној српској Покрајини? Вукове тврдње могу бити тачне само ако се прихвати да на том простору и поред свих декларација УН и ЕУ, присуства Еулекса и НАТО који се дичи својим "џихадом" олити "светим ратом" за људска права и демократију, влада безакоње, дивљаштво и терор. Или су погром и паљевина из 2004. нешто друго? Ако је тако мислио, што није тако и написао? Или нам змијским језиком шапуће на уво да најбоље да се одрекнемо свега својега, па ћемо лакше преживљавати, а можда и опстанемо.

Е, јадни Вуче, није лако Србин бити. Колико је лакше не бити Србином, Вук се уверио кад се изродио. Сада, изрођен, гусла оним истим китњастим и пренаглашеним херцеговачким стилом, али је променио предзнак у певању па су Шиптари постали "чувене манастирске Војводе" чије је јуначке груди "Краљевина Србија окитила највишим својим одликовањима". Срби су пак, у новом виђењу аутошовинизованог Вука, дефиниција зла.

Даље, да појача своју гранитну "истину", помиње "план Мартија Ахтисарија", нобеловца са нацистичким домаћим васпитањем, по коме је сачињен тако јак и важан документ какав је "устав Косова", где пише:"Све српске цркве и манастири на Косову, сва њихова имовина и добра неотуђиво су власништво Српске православне цркве са седиштем у Београду!"... Благо нама, ето чврсте гаранције! Па нас Вук још тера да маштамо:

"...Замислимо да је Србија поштовала обавезу из Бриселског споразума, да не спречава међународне интеграције Косова. И да је Србија подржала британску резолуцију у СБ УН, да се угледала на Немачку, која прва и најжешће осуђује холокауст и свако злодело нациста (sic!). Шта би се десило? Србија би себе узвисила пред Европом и целим светом (sic!sic!). Остварила би, заиста, две велике победе.

А овако? Српско-албански односи помрачени, Бриселски споразум у опасности, свашта кључа у Босни, због Унеско гласања захладнео однос Србије са Црном Гором и Македонијом, косовски Срби страхују да ће они плаћати антиалбански патриотизам у Београду..."

Учинио сам напор да замислим, али не видим ништа што ми се нуди, већ видим сам зло и нова, све већа понижења. Шта видимо у реалном свету, који нема додирних тачака са Вуковим сомнабулним ауторским текстом:

"...Уставни суд Косова одлучио је да привремено суспендује Бриселски споразум са Србијом постигнут у августу ове године о Заједници српских општина, јавља Коха..."

Истовремено, наш Уставни суд одбио је да се у опште изјашњава о "Бриселском споразуму", јер је "у питању (само) политички акт"!!! А шта каже Европска Унија?

"...Потпредседница Европског парламента Улрике Луначек, која борави у Приштини, сматра да одлука о суспендовању споразума о ЗСО није непријатељски акт према Србији. Она истиче да треба сачекати коначну одлуку уставног суда и уколико он утврди да је споразум у супротности с косовским уставом, онда ће ипак, каже она, морати да се мења Бриселски споразум..."

Лудница је, на жалост, закључана. То што смо затворени са лудацима и манијацима, не значи да сами себи треба да вежемо лудачку кошуљу, или "одору" - да се држим Вуковог "патоса" - па да се "узвисимо" међу лудаке и манијаке.

А шта нам има преокренути и изрођени Вук за рећи о Босни и Херцеговини?

"...Тражећи од Русије да, својим ветом, "заштити српски народ од геноцидног печата", председник Србије је, хтео то он или не, цео српски народ поистоветио са починиоцима сребреничког великог злочина. Таква "заштита", а не ни Међународни суд правде ни британска резолуција, повукла је знак једнакости између српског народа и једне скупине убица. Истовремено, Србија се легитимисала као одметник од међународног суда и правде, а Русија је, због подстицања сукоба Србије са Западом, једва дочекала да "заштити" одметника..."
  
Све је дакако обрнуто! И су чим ћеш, грдни Вуче, изаћ' пред Милоша? Док Вук испреда гаталице Соње Бисерко, УСА и "денацификована" Немачка спремају "Дејтон 2", којим би уништили Републику Српску и Србе у БиХ свели на средњевековне "отроке".

"...- Само Washington може договорити с Берлином да се заврши колективно понижење које имамо с БиХ – израван је Kurt Bassuener из америчког Вијећа за политику демократизације. Берлину се одмах на располагање ставио службени Беч – Себастиан Курц, министар вањских послова Аустрије, нимало случајно овог тједна је приопћио: “БиХ треба нови Устав који ће осигурати функционирање државе и владу с јасним надлежностима.” Како је казао, без новог Устава, БиХ нема будућности..."

Једна варијанта поделе БиХ на административне јединице након укидања РС

На страну моја лична фрустрираност, јер сам одувек говорио - а нико ме није чуо, ако је чуо, подсмевао се -  да је Република  Српска само подвала са ограниченим трајањем да се Срби пацификују. РС је ту, и пружа бар неку заштиту Србима. Сваком је, са бар мало "способности да се бави политиком" (дакле, ко није ментално заостао, односно идиот) јасно да би признавањем геноцида у Сребреници, судбина РС већ данас била запечаћена, са њом и судбина Српског народа. Јасно је да РС може опстајати само док је Русија, на коју се Вук камењем баца, кадра да је штити или док ми од себе не отерамо и Русију и Републику Српску.

"...И руски сребренички вето и Унеско гласање о чланству Косова, Србију су сукобили са огромном већином чланица ЕУ, са свим моћним државама Запада, са свим државама у свом окружењу. То је пораз, и то велики пораз, за државу која је кандидат за чланство у Европској унији, а не евроазијској или афричкој, и која има амбицију да буде стожер стабилности и помирења на ровитом Балкану још незацељених ратних рана и неугашених мржњи. Победама, које су порази, саплићу се и стратешки најбољи политички потези: Бриселски споразум, зближавање Србије и Албаније, Србије и БиХ, посете Сребреници и одавање поште жртвама сребреничког геноцида, како пише на белом обелиску у тамошњем мезарју...."

Вук Драшковић поентира као овца наклана. С таквом "стратешком памећу" двојица усташа водила су '41 по тридесет људи пред јаму код њега у Херцеговини. Не може Вук да то не зна; само рачуна да њега неће закачити распоређеног у оних десетак или колико већ има станова у Београду.

У Европску Унију, која се како видимо убрзано ограђује вишеструким кордонима жилет-жице и која све јасније добија обрисе карактера са јаким нацистичким воњем, никад нас неће примити, нити се може разумети шта има у таквој ЕУ да тражимо. Никада нећемо бити ни "стожер стабилности и помирења на Балкану" јер нити смо ми изазвали крваву заваду, нити неко хоће да се мири са нама, нити неком пада на памет да зацељује наше ране. На против, колико год будемо попустљивији, уцене ће се множити, понижења бити све већа, нове дубоке ране ће нам отварати, кидати удове, а ми треба тако све сакатији, изможденији и презренији све брже да трчимо за ЕУ као за дугом.