ЂОЛЕ, Karadağ и Србија

ЂОЛЕ, Karadağ и Србија

У својој најновијој "политичкој анализи" Аца и Мило "очи у глави"  Ђорђе Вукадиновић бавио се паралелама између менталних профила Александра Вучића и Мила Ђукановића и механизама њихових владавина. Уме Вукадиновић, нема збора, лепо да прича, а на НСПМ је уз то строго забрањено критичко разматрање његових написа, те су се коментари читалаца свели на већ дегутантно хваљење аутора, најчешће и без труда да се објасни зашто је чланак за толику хвалу. Нпр.: "Свака част!" - то је цео коментар. Појединци су се више потрудили па смо добили мале гравире апологије:

"...Ох мој Ђорђе, престар сам да бих Ти персирао али Богу сам захвалан за сваку ову честиту, коју стављаш пред нама превареним и слаганим, покраденим и изневереним, мало је таквих попут Тебе међу нама, златна је Твоја реч која храбри и буди наду да ћеш баш оваквим садржајима, пробудити србски "сокак" - да ће га масе изневерених и гладних испунити паролама, - сад је доста!"

Не  могадох да се отмем толиком општем усхићењу, те сам и ја дао свој скромни допринос: "Браво Ђоле, још једна изврсна анализа. Свака част, луцидан и храбар текст!" За свој коментаторски труд награђен сам неколиким десетинама лајкова, и изгледа само једном минусом, вероватно неког сумњичавца који је приметио да сам мозаички плагирао пар предходних коментара, али са недовољно приметним сарказмом.

Добро, али шта је са разлозима мог незадовољства Вукадиновићевим текстом? У основи, написан је површно и шпицловски. Највише са намером да поткопава оне које види као конкуренте опозиционој групацији којој лично припада. Тако ће рећи...

"...Као друго, обојица /Нап: Аца и Мило/ су у политику ушли млади и обојица су у већ поодмаклим годинама доживели неку врсту „просветљења“ и за 180 степени обрнули свој политички ћурак. Обојица су склони ауторитарним решењима и имају таленат и навику да моћ селе са собом, независно од функције на којој се тренутно и формално налазе. (И обојица имају „аполитичног“ и пословно врло успешног брата.) Коначно, обојица су свој политички успон почели као српски националисти (један леве, а други десне провенијенције) – и обојица су у неко доба схватили да им је много паметније и исплативије да потпуно промене плочу."

Поред онога што су општа места данашње политичке сцене, Вукадиновић нам најпре на мала врата протура да ипак постоји "леви српски национализам" и, друго, из његове приче изгледа да су оба лидера сами, без свог бирачког тела. Да је заронио мало дубље у ову феноменологију српског конвертитства, нашао би и супротне примере. Сетио би се да је Вук Драшковић направио политички "лупинг" на исти начин и на исту страну као Аца и Мило, али га је, супротно од ове двојице, то превртање ћурака коштало да је остао без бирача. Одговор је једноставан: око Вука Драшковића била је окупљена права, дакле десна српска опозиција, која је, што не рећи, са одвратношћу одбацила Вукову превртљивост. Код oбојице властодржаца случај је другачији - око њих су били окупљени леви (или неко мисли да је СРС десничарска странка?), дакле квази или привремени "националисти" у стицају околности, те је преокрет њихових лидера био заправо захвално враћање у природно стање свести.

А што то Вукадиновић ради? Није он баш толико забораван. Биће да и сам припада некој чудној левљој националној опозицији, па би да на ту страну превуче чим више гласача.

Могло би се цепидлачити са питањима где је био са оваквим анализама у време Тадића и Вука Јеремића, јер због његовог тадашњег патриотског мука, садашња оштрина његових написа много, заправо скоро све, губи од кредибилитета, али добро...

Сада нас Вукадиновић просветљава, уз усхићење фанова:

1... Практично, тек у овој 2015. години маске су, чини се, дефинитивно пале и Мило, притиснут са разних страна, морао да покаже своје – не може се то, нажалост, другачије дефинисати – право, антируско и антисрпско лице.

2.... Па чак и сада, када су ствари у вези Ђукановићевог лика и (не)дела постале више него очигледне и транспарентне, нађе се ту и тамо вајних српских „патриота“ који га, ако не баш сасвим отворено бране, а онда макар муте воду и „бескомпромисно принципијелно“ нападају Ђукановићеве критичаре. Добро их упамтите – јер то су важни протагонисти регионалног политичког канцера. Заправо, ако још има дилеме ко је ко и ко је шта на српској политичкој сцени, треба само погледати какав му је однос према Ђукановићу и актуелним догађајима у Црној Гори. И одмах се разне „демократе“, „патриоте“, „србенде“, „људскоправаши“ и „русофили“ (дакле, особе и са једног и другог дела политичког спектра) своде у своје реалне, агентурне и/или интересџијске оквире.

3... Са више различитих и добро обавештених страна чуо сам податак да је, својевремено, током рада на пројекту отцепљења од Србије, Ђукановић овде у Београду масовно финансирао не само поједине другосрбијанске подржаваоце, него исто тако и најљуће противнике црногорске независности, не би ли пласирањем њихових антицрногорских, често примитивних и „пљувачких“ изјава придобијао јавно мњење у Подгорици. (Нешто слично ради и данас, перфидно подстичући идеологију тзв. „србијанства“ и распирујући антицрногорско расположење у у Србији.)

4... На крају крајева, Ђукановић је политички сахранио и надживео и Милошевића и Коштуницу и Тадића, направио какву-такву државу – на жалост, на антисрпским темељима – и, макар ради обезбеђивања имунитета од разних међународних истрага, обновио црногорску државност. А Вучић је, насупрот њему, некакву државу и државност наследио и сада их само свакодневно крцка, брука, урнише и упропаштава. И за разлику од свега осталог, ово последње ради страховито успешно и брзо.

Искази су потпури контрадикција, информација „рече ми један чо'ек на једноме месту“ и смеше „грен мадр енд фрогс“.

Вукадиновић је у исти чабар гледе потреса у Црној Гори бацио оне који према протестима имају негативан однос јер подржавају Милову антируску и антисрпску политику, и оне са супротне стране, који су резервисани према протестима, јер према преовлађујућем саставу учесника протеста цене да антируска и антисрпска политика неће бити промењени у случају пада Мила Ђукановића, већ ће бити освежена ослобађањем од терета Миловог криминалног досијеа; који основано сматрају да „Ранком против Мила је исто што и Павелићем против Броза.“ У том смислу навешћемо илустративни пример интервјуа националног интелектуалца младе генерације Новака Драшковића тзв. „јавном сервису Србије“ који је цензуром буквално искасапљен па су изостављене кључне тачке Новаковог исказа на основу сазнања у оквиру рада на „Извештају о правима Срба у региону“ за „Напредни клуб“, односно констатације да су Срби у Црној Гори отворено дискриминисани и бивствују у врло тешком положају.

Како је почео, Вукадиновић сутра, кад почне да се љуља у Војводини, у исти чабар ће да стави све „који су против аутономије Војводине“ (оно „против“ дође као најмањи заједнички садржалац). Тако ће изједначити оне којима је аутономија мало, већ хоће потпуну сепарацију од Србије, и оне који су против брозовштинске „аутономије“ која је створена да непрестано генерише сукобе у истом народу, па је дакле треба укинути. Не треба сумњати да Вукадиновићева идеологија лавира неком средином између ова два екстрема, па ће левља национална опозиција која се управо формира шпицловски припомоћи да се у новом Уставу нађе „средње решење“ – да Војводина постане Република. Аферим!

Било би одиста поштено и у гесту храбрости коју хронично испољава, да Ђорђе Вукадиновић именује центре „идеологије тзв. „србијанства““ које је Мило финансирао у Србији, те је „пласирањем њихових антицрногорских, често примитивних и „пљувачких“ изјава придобијао јавно мњење у Подгорици“. Ја му овако, написано у гесту жуте штампе, не верујем. Но, могуће је да је било неких таквих ујдурми, али би опет морао показати да су у питању изворни поборници србијанске државности, а не нека де-беовска конфигурација. Хоћу рећи, није се олако играти са таквим стварима, како ради стари шпицлов Ђоле.

Можебити да је Мило и мене потплатио да напишем у новине:

„... На сличан начин, нашим аналитичарима данас промиче кад млада публика у Новом Саду скандира „Мрзим Београд!“, или када се догоди да се играчи „Партизана“ јавно пожале после гостовања у Подгорици, да су им се у Црној Гори догађале исте ствари као некад у Сплиту.

Стадиони, данас као и јуче, региструју сваки потрес у друштву и злослутно опомињу на могућа будућа догађања. Зато ваља увек слушати њихов хук.“

Невоља за Вукадиновићево антисрбијањисање, што је навод из мог чланка објављеног у „Нашој Борби“ 19. 7. 1995. Под називом „Хук стадиона“. 

Није проблем што Вукадиновић није видео кад и ја. Није замерити, ја радим на пун месец и као вук видим све што се миче у мраку. Питање је зашто елитни левљи српски патриотски аналитичар не види шта му се пред носем догађа. Деценијама. Па тако данас констатује да „Практично, тек у овој 2015. години маске су, чини се, дефинитивно пале и Мило је показао право, антируско и антисрпско лице“. Дочим оне који су седам година раније писали то исто оптужује да су Милови плаћеници. У истом чланку.

Нисам нарочит поборник оваквих петиција јер знам да би сердару Јанку Вукотићу срце препукло да зна како је, као и да постоји мноштво Срба у Црној Гори који су вредни сваког поштовања, али ову сам потписао, просто зато што су ме аутори поштедели мукотрпног истраживања по интернету, да се покаже што је сваком детету јасно. Све је ту сабрано. Само се показало да оно што сам видео 1995. црногорска фукара је реализовала чим су се прилике сложиле.

Прочитајте, боли, али је сабрано каква су Црногорци фукара, па тетошете гологузију без части и карактера која се спушта с катуна од оваца и која вас мрзи а воли Хрвате, Папу и Шиптаре. НАТО приде. Русе више не воле, није исплативо. Како могу да ти буду браћа којима су Стипе Месић, Тачи и Рама, у образ их погани?

 

Мука је велика кад ти сматраш за брата некога ко сам сматра за брата Хрвата и Шиптара, а тебе као нижу расу.

Башибозлук који на Србију насрће као на окупирану територију, да опљачка, а у Хрватској се понаша као пудлица. У Тирану не смеју ни да присмрде.

 

У Војводини није много другачије, фукара је фукара, али довољно је и ово око Karadağ-а. 

Вукадиновић је на крају  закључио да је Ђукановић „створио какву такву државу“ а Вучић – насупрот - убрзано уништава своју. Нема никакве супротности у томе. Ако се разуме титоистичка идеологија, оба процеса су у сагласности.

И, у томе се крије коначна опасност. Вукадиновић заговара државност Србије која толерише и негује антисрбијанство пропалица и кокошара који пустоше Србију као најезда скакаваца. Србијанци поштују све, али бескомпромисно стоје на становишту да Србију морају водити Србијанци, дакле они којима је Србија једина отаџбина.