СТО ГОДИНА АГОНИЈЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ

 

Синоћ, 16.02. 2026., одржана свечана академија поводом 200 година од оснивања Матице Српске. Уместо прославе достојне два века највеће наше културне институције, амбијент је неодољиво подсећао на партизанску приредбу негде у тајновитим грмечким шумама, опкољеним разним непријатељима револуције, којој по наредби комесара чете присуствују борци који би пак радије обрнули неко прасе на ражњу него слушали досадне говоранције и хорска запевања. Заиста, академија је одржана под тешким теретом истине да међу присутнима има врло мало оних који имају свест о величини и значају установе, већ су ту да искажу своју неограничену љубав према владајућем режиму и, изнад свега, према Александру Вучићу.

Уз мучни утисак који је оставила на све идеолошки силована Академија, ја ћу искористити прилику да укратко укажем да овако јадно стање Матице Српске није ново, већ траје много дуже, практично од Ослобођења 1918 године. Материјал који предочавам није сасвим сређен, више је у радној форми, но држим да ће и овако помоћи разумевању узрока агоније коју пролазимо.  

 

Матица српска - осињак војвођански

„Задремале умне силе народа“

Зачеци војвођанерства 

Матица српска [1,2] је последње место где би се човек сетио да тражи аутошовинизам.  Међутим...

У развоју војвођанског аутошовинистичког аутономаштва незаобилазна је улога Матице српске. Најстарија српска књижевна, културна и научна институција окупила је, између два рата, онај део интелигенције који је, још од Велике народне скупштине, југословенство претпостављао српству, а после уједињења заступао идеје Самосталне демократске странке, односно Војвођанског фронта и њихов концепт државноправног уређења земље и статуса Војводине у Краљевини Југославији. Ауторитети из тих кругова су нарочито инсистирали на "експлоатацији" Војводине, њеној посебности у односу на Србију, "културној премоћи" Војвођана у односу на Србијанце. Окупљени у институцији, од оснивања значајној по карактеру и снази свог утицаја на друштвене и политичке процесе у српском корпусу, северно од Саве и Дунава, они су активно учествовали у формулисању и пропагирању идеологије "војвођанства" на којој је настао аутономистички, односно федералистички покрет.  

За секретара Матице српске, 1920, изабран је Васа Стајић [ПРИЛОГ 1], најжешћи противник непосредног присаједињења Војводине Краљевини Србији и непомирљиви заговорник "југословенског" карактера покрајине. Јаша Томић је, револтиран том одлуком, одбио да икада више уђе у Матичино здање, а своју оставштину тестаментом је оставио Народној библиотеци Србије.

Дилема која је поделила чланове Матице, али и јавност, садржана је у питању да ли Матица треба да буде "војвођанска установа" или је њена улога очување националних вредности и подизање културних стандарда у целокупном српском корпусу и на читавом југословенском простору.

Вељко Петровић је, крајем 20-тих, сматрао да се Матица налази пред избором између "велике, савремене, установе која треба да обухвати целину народну" и "мање више патријархалне, да не кажемо фамилијарне, покрајинске и љубитељске институције."

Сукоби у Матици српској ескалирали су 1929. интервенцијом полиције, када је тадашња Управа, коју су, углавном, чинили чланови или присталице Самосталне демократске странке одбила да прихвати чланство преко 800 нових чланова Матице, углавном из редова добровољаца и колониста, насељених у Војводини. Афирмисањем "изузетног, а недовољно признатог положаја Војводине", Матица је сведена на "центар својеврсног сепаратизма пречанских Срба" и оруђе политичких партија сепаратистичког карактера, да се више никада поново не уздигне у водећу свесрпску културну установу.

Међу челним људима Матице, у то време, по залагањима за посебан, чак и привилегован положај Војводине у држави, издваја се Никола Милутиновић [ПРИЛОГ 2], који се у својим политичким ангажманима, залагао за уједињење Војводине преко Народног вијећа, а 1924. постао је члан Самосталне демократске странке чију је политичку платформу ватрено заступао све до 1939. године. Никола Милутиновић је обављао дужности секретара од 1932. до 1941. године. У два наврата био је уредник Летописа Матице српске (1933-1935. и 1936-1941), а први пут у историји ове институције, покренуо је часопис Глас Матице српске у коме је био уредник и аутор највећег броја написа. Матица српска је управо под вођством Николе Милутиновића прерасла у најтврђе упориште аутономистичког покрета, регионализма и пречанских фронтова [3].  Сматрао је да Матица треба да напусти "уски књижевно-научни делокруг" и да буде "иницијатор" и "регулатор" решавања друштвених питања и проблема Војводине.

Милутиновић је у Гласу пропагирао "идеологију војвођанске националне политике", инсистирао на њеном посебном положају и улози у југословенској држави. Глас је у првом броју, 1. маја 1934, објавио Милутиновићево мишљење:

У нашем Војвођанству треба гледати ону садржину коју оно у истини стварно представља, оно значи љубав нашу за ову груду земље, за ове области Југославије, када је реч о Војводини, реч је о Југославији ... Наше Војвођанство у потпуном је складу са Југословенством наше велике отаџбине!... Војводина има исто право на "свој посебни положај као ма која друга покрајина Југославије." Он у опште није крио нити спорио да су управо "мисли и пароле из Гласа Матице српске служиле за формулисање програма грађанске опозиције у Војводини." 

И други аутономаши су заузимали важне позиције у Матици српској. Александар Моч [4], један од првака СДС, у чијем је стану, иначе, усвојена Новосадска резолуција против "србијанске хегемоније" и за посебан статус Војводине, био је председник Матице српске од 1936-1941. Јован Лалошевић био је председник Месног одбора Матице српске у Сомбору...итд.

Станоје Станојевић [5], чијом су оставком у Књижевном одбору и почела превирања у Матици српској, објавио је у Политици чланак под називом "Срамота", у коме, између осталог, пише: 

"У Војводини је колевка српске просвете, српске науке и културе. Из Војводине су били родом готово сви српски књижевници и научници. И доцније, када је центар српске просвете, науке и културе пренет у Београд, Војводина се стално поносила што је она била представник српске књижевности и науке. И после уједињења Војвођани су се често хвалили тиме, бусали се у груди, са поносом помињали та факта и са омаловажавањем некултурнога човека, са висине говорили о другим српским покрајинама у томе правцу, особито у Србији, одакле им је дошло ослобођење. Они су Војводину сматрали за културно-аристократску провинцију у нашој држави, а себе све од реда за рођене, Богом дароване и патентиране "културтрегере" у овој нашој "бедној" и "некултурној" земљи." 

 

Раст политикантства - опадање стваралачко 

Скоро драматично интелектуално и стваралачко опадање код Војвођана било је видљиво. Тихомир Остојић је поводом Летописа Матице српске приметио да је било периода када није излазила „ни једна књига на годину“, указивано је да је “...некада Нови Сад, предњачио у књижевности, он јој је давао импулса, а данас тај Н. Сад нема више ни свог књижевног листа. И у Матици су се редови сасвим проредили, а што су они тако ретки, доста је крива и наша несрећна партијска поцепаност.“

„Све пак скупа узето, све ми нешто мириши на некакву утакмицу с онијем у Биограду, особито с онијем око Српске књижевне задруге. Ако је то тако, као што се мени чини, то би била ствар на силу, па и данашње прилике нијесу за то. Биоград је одавно однио над Новијем Садом првенство на књижевном и културном пољу. Биоград је данас неоспорно културно средиште цијелога српства. Тако су прилике донијеле и тијем треба да се помири Нови Сад и у њему Матица српска и они око ње. [...] Дубровник је био у средњем вијеку српска Атина, Нови Сад је био, рецимо, до седамдесетијех година српска Атина, а сада је Биоград српска Атина. [...]” У даљем разговору они су од себе одбили и сваку помисао на утакмицу с Биоградом и нагласили, да од паметнога књижевнога рада не може бити штете...“

Антун Фабрис [6], тако, бележи своја сећања на разговор са Тихомиром Остојићем и Јованом Радонићем у Жупи Дубровачкој. [7]

Међутим, уместо "паметнога књижевнога рада" војвођански локал-националисти и/или локал-шовинисти, наментнули су једно ниско политичарење и уличарски стил, а Глас Матице српске се пречесто спуштао на ниво булеварске штампе. Скупштине Матице српске су много наликовале на биртијашке окршаје, недостижно далеко од тако вапијуће потребне и жељене размене мишљења и договора најумнијих српских глава на корист народну пред надолазећу катастрофу. У јавном мњењу видна је била стрепња пред сваку седницу њихову да ће се (опет) какво зло и брука догодити, па ако се ништа скандалозно не деси, са видним олакшањем се јавља "да је скупштина прошла мирно". 

Како је грађен "штимунг" на тим сесијама интелектуалне елите, приказујемо исечком из једног опширног новинског извештаја за Скупштину одржану последњег дана септембра 1936. године.[ПРИЛОГ 3]

 

Подривање са запада 

Наравно, подршка оваквом начину рада у Матици српској стизала је из Загреба, и то особито од тамо преведених Срба. 

Ако нико није у праву да Матици Српској и »Летопису«, овакима какви су данас, пребацује покрајинство, ми идемо за корак даље, па сматрамо да смо у пуном праву да им пребацимо што нису више покрајински, што не доносе и не обрађују у већем броју теме о Војводини и од Војвођана, и то од Војвођана из Војводине (који, наравно, Војводину најбоље познају, и којима је она највише за срце прирасла). Ми смо, уосталом, ово гледиште одувек и врло одређено заступали, па смо и одлучно устајали — као што ће се сетити наши читаоци — баш противу оних и онаких Матичиних »чланова и пријатеља« у Београду, те њихових званичних говорника и чланкописаца и »незваничних састанака« {види нарочито наше чланке: »У одбрану Матице Српске«, у броју од 11, јануара 1928, и »Где је место Матици Српској«, у броју од децембра 1930), Држимо да је данас више него икад ово гледиште оправдано и актуелно, особито након оне нечувене »изјаве најугледнијих Војвођана« у београдској »Политици« {о којој смо говорили у нашем политичком прегледу, у броју од фебруара о. г.), чији су инспиратори и конципијенти углавном идентични са београдским члановима и пријатељима Матице Српске. Зато се и користимо овим новим »походом«, да поновимо неке за нас толико јасне и логичне закључке и истине, о које се оглушују — свесно или несвесно — неки Војвођани у Београду, али о којима као да не воде довољно и у пуној мери рачуна ни сви људи и чиниоци у данашњој Матици, те које тако бојажљиво и заобилазно наводи и брани и сам Секретар Матичин...

Јер одиста, шта може бити природније и оправданије него да једна покрајинска установа, која је у тој покрајини никла и за њу створена, и која у њој дејствује — противу свих сметња и насупрот свим незгодама — сто и више година, и коју она искључиво и без ичије туђе помоћи издржава, допусти себи да води првенствено бригу о себи и да има своје обележје! Смешно је о овоме и губити речи; али, кад је већ дошло до тога, да запитамо: која друга наша покрајинска установа жртвује себе за љубав другима, и од којих се покрајинских установа то уопште тражи? Или, зар данашња Војводина није тек покрајина, а Нови Сад средиште Војводине и војвођанске културе? И зашто онда да се »поље рада« једне покрајинске установе подели и рашири »и по осталим местима наше земље«, како то траже »незванични састанци« бивших Војвођана у Београду?...

Ако се дакле »не смеју претпоставити други разлози оваким приговорима« и зановетањима, онда су посреди очигледно потпуна необавештеност и заблуда, с којима треба већ једном прекинути.

У потпису М.Ћ. (= Милан Ћурчин)
Нова Европа, 26. 4. 1936.

Чак је и сатирични лист лист "Врач погађач" писао да отровни паук (Матица хрватска) сише српски цвјетњак, а за то вријеме блажено спава трут (Матица српска), и тако омогућује стварање хрватске културе.

У таквом стању Матица српска је дочекала Други светски рат, када је њен рад био сасвим пригушен. Од 1943. до краја рата водио је Никола Милутиновић. Њега је, по уласку комуниста, заменио Васа Стајић, под чијом је управом извршена коначна транзиција најважније и најдуготрајније српске културне институције у ефемерну установу, учмалу и некомуникативну, до душе пристојну и политички коректну, коју нови Новосађани препознају само по згради.

Слично предратној сатиричној опаски "Врача погађача",  неколико деценија касније, у јеку јавне полемике око изградње Мештровићевог дела - маузолеја Његошу на Ловћену, на месту Његошеве капеле, Бора Глишић је у полемичком тексту објављеном у Књижевним новинама 30. јула 1969. написао између осталог:

...Извесна загребачка штампа је, данима, прилично простора посвећивала тврђењима да су Срби насилно приграбили Његоша. Матица српска се, скрушено, смерно, ломећи своје старе, фине, ћилибарско-жуте прсте (скоро) извињавала - покајнички - што је Његоша убројала у српске писце.

Од српске институције до разбијене српске главе 

Ништа се, ама баш ништа, није променило ни после "октобарских промена" 2000-те. На челу Матице Српске су се смењивали комунисти Божидар Ковачек, Чедомир Попов и, актуелни, Драган Станић ака Иван Негришорац.

Синоћ је Народно позориште било збориште крцато политичким и културним полу-светом, лажним поповима и набилдованим крканима. Док су се Иван Негришорац и патријарх Порфирије, рођак Вучићев, давили у празним тирадама и националном патосу, напољу их је од српског народа чувала милиција у бојној опреми налична црним витезовима из Рата светова, а већ историјске легенде што превазиђоше старе крџалије, које сада знамо као "Ћаци", су студентима разбијали главе. 

Таква, учмала и до одвратности удворичка, понизна пред Вучићевом камарилом како никада није била понизна пред Пештом и Бечом, Матица српска је данас, једнако као и пре двеста година, једина српска културна установа на простору Угарске.

.....

[1] Матица српска, основни подаци:
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0

[2] Ми се нећемо бавити дугом и богатом историјом ове наше најзначајније културне установе, већ се задржавамо само на оном политичком елементу у њеном раду између два рата  који је много помогао да се изроди аутошовинизам. Напоменућемо само да су знаци декаденције били и раније видљиви. У то смислу помињемо аферу која је грдно пољољала углед Матице српске.

 

Велика проневера

Историју матице обележио је и један финансијски скандал 1911. године, када је штампа почела да пише да у Матици „није све у реду”. Средином августа те године ове гласине иницирале су пажљиво прегледање целокупне имовине Матице српске, и откривена је проневера великих размера.

Кривац је био благајник Лаза К. Манојловић, који је признао да је годинама узимао новац од Матице, од којег је купио земљу и виноград, те сазидао кућу. У томе му је помогао књиговођа Аркадије Марковић. Укупно је проневерено скоро 270 хиљада круна, што би данас износило око милион и по долара. Благајник и књиговођа су суспендовани, а потом и ухапшени. Проневера оволиких размера изазвала је запрепашћење и шок за целокупну српску јавност у Угарској, као и ван њених граница. Суд у Новом Саду донео је одлуку да се распродају Манојловићева имовина и деонице, али то није покрило проневерену суму. Лаза Манојловић је све то тешко поднео. Смештен је у Државни завод за умоболне, где је убрзо преминуо.

Рад Матице српске је у годинама које су долазиле због ове проневере био потпуно паралисан. Књижевни буџет био је готово преполовљен, па је обустављено издавање Књиге Матице српске и Књиге за народ, а штампа Летописа Матице српске смањена је са 12 на пет табака. После 52 године проведене у Матици као секретар, потпредседник и председник, Антоније Тона Хаџић морао је да се повуче. Нови Управни одбор је, у предвечерје Великог рата, имао тежак задатак да исправи начињену штету.

- Љиљана Драгосављевић Савин - Матица српска: Откријте мало познате чињенице о историји најстарије српске културне институције
https://visitdistrikt.rs/2021/08/30/matica-srpska-zanimljive-cinjenice/

 [3]Или, како веле савремени војвођански хисторици локал-шовинистичке провенијенције “Његовим избором аутономашка идеја је доживела пун процват”.

[4] Др Александар Моч, адвокат, се после рата сасвим приклонио комунистима, али је ипак удаљен из Матице Српске јер је оцењено да је исувише грађански орјентисан.

[5] Станоје Станојевић, биографски подаци
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%98%D0%B5_%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B

[6] Антун Фабрис
Др Мирослав Свирчевић, АНТУН ФАБРИС - БОРАЦ ЗА ЈЕДИНСТВЕНО СРПСТВО
https://istorijabl.weebly.com/10401085109010911085-106010721073108810801089---10411086108810721094-10791072-11121077107610801085108910901074107710851086-1057108810871089109010741.html

...после насилног увођења комунистичког поретка, извршена је - под вођством КПЈ - кроатизација свега римокатоличког у Југославији са ретроактивним дејством. Тако су постхумно похрваћени скоро сви Срби римокатолици, као што је и култура Срба римокатолика једним потезом пера подведена под хрватску културу уз изричиту или прећутну сагласност српског комунистичког вођства (политичког и интелектуалног). То се пре свега односи на књижевност и уметност дубровачких Срба римокатолика, која датира још од средњег века и ренесансе.

[7] А. Фабрис, „Матица српска“, Срђ, год. III, бр. 19, Дубровник, 16. октобра 1904, стр. 867-868. Овај чланак из Срђа исте године је прештампан у Новом Србобрану. Видети: А. Фабрис, „Матица српска“

...

ПРИЛОГ 1.

 

Васа Стајић

Васа Стајић [1] је архетип пропадања српске идеје у Војводини. Његов животни пут је доказ да српство и комунистичка идеја не могу ићи заједно, већ се левичар пре или касније првери у смртног непријатеља српства.

Васа Стајић је провео Први светски рат као робијаш у казаматима Аустро-Угарске. У октобру 1918. успео је да, захваљујући фалсификованим документима које му је доставила супруга Милица, побегне у Загреб, а у новембру 1918. вратио се у Нови Сад овенчан „ореолом националног борца и мученика“. Изабран је за секретара Српског народног одбора, чланa Редакционог одбора и одговорног издавача Српског листа. Међутим, у драматичним данима распада Аустро-Угарске и уочи проглашења нове, југословенске државе, Стајићеви политички погледи значајно су одударали од тада преовладавајућих ставова српске интелектуалне и политичке елите из јужне Угарске, предвођене радикалским прваком Јашом Томићем. Крај новембра провео је у Загребу, где је учествовао у раду Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба. Одржао је и једно запажено предавање у Југославенском демократском клубу о потреби реформисања политичких и нацио-налних идеала у новој југословенској држави. По повратку у Нови Сад није учествовао у раду Народне управе за Банат, Бачку и Барању, превасходно због отвореног сукоба са Јашом Томићем. Сву енергију усмерио је у састављање детаљног плана обнове рада Матице српске, најстарије српске културне и просветне установе. Био је и један од иницијатора оснивања групе југословенских демократа у Новом Саду, по угледу на Југословенску демократску лигу у Паризу, у чијем је оснивању и раду учествовао његов пријатељ, књижевник Вељко Петровић. Ипак, није се учланио у новоосновану Демократску странку, већ је одлучио да настави да своју „просветилачку“ мисију, чувајући своју независност, самосталност и самосвојност. Изабран је 1920. за секретара Матице српске, али се већ 1922. повукао са тог положаја. Осећајући се несхваћен у Матици, одлучио је да покрене нови лист. Концепција Нове Војводине заснивала се на пароли некадашње Уједињене омладине српске: „просветом слободи“, али је Стајић у својим политичким погледима направио „оштар заокрет од национализма ка интернационалном хуманизму“ и направио лист „са јаким космополитским, екуменским и регионалистичким акцентом“. Као и Нови Србин, и Нова Војводина је требало да буде само подстицај за организовање новог омладинског покрета. Нову генерацију, која стасава после Великог рата, Стајић је настојао да окрене истовремено против шовинизма, корупције, фашизма, али и комунизма /?/, нудећи као алтернативу просвећивање друштва, образовање у најширем смислу речи. Упркос великом ентузијазму са којим је приступио оснивању и уређивању новог листа, није доживео успех какав је очекивао. Од тада се у јавности оглашавао ретко, углавном испољавајући разочараност и огорченост приликама у југословенској краљевини.

Додаћемо да је Васа Стајић умео да барата са речима, али његове књижевне критике одишу прилично медиокритетским представама.

Исидору Секулић Скерлић  је сматрао извештаченим и непотребним писцем, а исто ће поновити и Васа Стајић, још грубље и још трапавије, препун паланачке полуобразованости, у једном чланку из 1919: за њега, Исидора Секулић, Дис, Винавер и Королија „доносе нове форме које једва да могу постати народна својина и у већини случајева певају као будизам, славе декадансу и као такви не треба да постану народна својина. Формама или идејама, они дезертују не, само из редова народа, него се отуђују животу уопште..." (Књижевне новине, 15. 4. 1985.)

Но, покадшто, ти медиокритетски уски погледи прерасту у право лупетање. Тако је за њега Бранко Радичевић "млади двоножац", али износи и нека ултра националисчешкаја стајалишта:

...Наша књижевност је без многих текстова који су квинтесенција мудрости, морала и културе човечанства, Васа Стајић је године 1919 написао да је наша књига већ на толиком ступњу да наш читалац, и не знајући другога језика, може постати потпуно образован човек. (sic! )

Књижевне новине, 12. 9. 1950.

“Умни” и “мислећи” Васа Стајић - а кад се за некога прочитате из пера војвођанских промотора завичајног шовинизма да је какав провинцијски мудријаш “уман” и “мислећи”, те похвале ваља примити са крајњим подозрењем - који беше стожер српског окупљања, особито окупљања српске омладине, због чега је издавао лист “Нови Србин”, који је рат углавном провео на робији због националних ставова, изашао је на светлост дана као “Нови Војвођанин”. После одлуке Народног вијећа о уједињењу са Краљевином Србијом, 24. новембра, сматрао да одржавање Велике народне скупштине, односно изјашњавање Војводине, није ни потребно. Он је тих дана писао да је "побегао испред Велике народне скупштине у Новом Саду", на којој му, како каже `и није било место". Упорно је заговарао војвођанску самобитност и изврсност, роварио и агитовао, да би коначно преломио и под старе дане отишао у партизане. ”Пушку па у Фрушку!”. Завршио је као бирократизовани комунистички културтрегер ниског ранга у САП Војводини и доживотни почасни председник Матице Српске, која беше епско буњиште процвата сепаратне војвођанске самобитности и изврсности.

Такво југословенство, које није подразумевало претходно решење српског  националног питања, ту снисходљивост према Аграму, покондирени политички шмиранти правдали су идеологемама о  "традицијама политичког живота Војводине", “вековним заједничким животом са Хрватима” и “заједничком борбом под туђинском влашћу”, у “сличним политичким, економским и културним условима”. То су дакле флоскуле којима нас војвођански транзициони Хрвати засипају немилице ево читав век и неколико година приде, без назнака да ће сустати, насупрот сурових историјских догађања, насупрот здраве памети, насупрот живота. Јер, само у Другом светском рату сви ти са којима су делили традиције, суживот, културу... су по Војводини немилице убијали и трпали у логоре, за разлику од некултурних Србијанаца који им никаквог зла нису наносили. Па ипак, војвођанским патриотама само Србијанци остадоше вечита и једина сметња на путу процвата.[2]

 

Светозар Милетић, Васа Стајић и националне мањине

Суботички „Хирлап“ донео је »занимљив разговор свог сарадника са г. Васом Стајићем, директором суботичке гимназије, који се после 1918. повукао из активне политике, због чега боље познаје великане јавног живота пре сто година него садашње политичаре. Дописник мађарског „Хирлапа" хвали г. Стајића као старог присталицу Светозара Милетића и чуди се, што није он даље развијао мисао Светозара Милетића сада, када је већа потреба да се ваде отровни шовинистички зуби него што је икада било. По мишљењу „Хирлап“-овог дописника г. Васа Стајић је најпозванији да буде вођа војвођанских Срба, али зато што није шовиниста, војвођански Мађари сматрају га својим највећим пријатељем. Због тога је штета, што је он гурнут у страну, а у Војводини нема ниједног српског политичара, који би више симпатисао са правима националних мањина, а који је претурио преко главе све тешкоће једне мањинске борбе те према томе зна, шта значи то бити мањина и борити се проти неразумевања и зле воље. Дописнику „Хирлапа" рекао је г. Стајић: Не треба заборавити, да сам после рата био против Орјуне, јер ја и моји другови нисмо трпели трвења и страначку тврдоглавост. Нисам припадао ниједној странци(?) а сада само симпатишем са појединим људима и странкама. Приликом уједињења био је најближи Светозару Прибићевићу али се после оградио од њега, када је ударио против Хрвата и хтео да их сломије. Но сада се и опат приближио Прибићевићу, јер је напустио противхрватску политику... Мало њих знају, рекао је г. Стајић да су Мађари починили велики грех, што су гонили Светозара Милетића, јер Милетић није био присталица идеје, да се Банат и Бачка прикључе југословенској држави, него је хтео да преобрази Мађарску на швајцарском узору (чини нам се, да су ове речи биле у оном чланку, који је изишао у 32. и 33. броју „Војвођанских Привредних Новина“, по чему судимо, да су писац оног чланка и г. Стајић једномишљеници?). Мађари нису добро разумели Светозара Милетића и његову идеју, вели г. Стајић, чије последице осећају војвођанске мађарске мањине, јер да је Светозар Милетић у оно време могао слободније радити, данас би он имао наследнике, и показивали много више разумевања за националне мањине... Последица мађарске политике је то, да Светозар Милетић нема праве наследнике, да није то ни његов чин, Др. Славко Милетић, бивши министар народног здравља а и многи други нису то, иако се радо позивају иа Светозара Милетића. Радикали данас славе Светозара Милетића, али он стоји далеко од њих, који данас воде радикалну странку. После ове изјаве, о којој треба и мора да се проговори најозбиљније, рекао је г. Стајић да му се пребацује, што он као некадашњи националиста није увучен у политички живот Војводине, али он је на то дао овакав одговор: У Београду су хтели Војвођани да издаду Алманах и позвали ме да напишем нешто о војвођанским приликама и шта је моје мишљење о актуелним проблемима. Мене у прошлости нису разумели, јер ја нисам никада био националиста, него човек, пацифиста и хуманиста, који се борио против шовинизма грофа Апоњиа н Тисе. То и није био изрично шовинизам Аиоњијев и Тисин, него један општи шовинизам, који је и њих опколио и то вукао. О покрету мађарске и немачке мањине не могу ништа рећи, јер ие познајем њену и полазну тачку тога покрета, а у Суботици ћу радити у корист Буњеваца, које су гурнули у националну мањину, а колико буде стојало до моје снаге, помоћи ћу и народним мањинама. При крају је г. Стајић обећао, да ће за божићни број "Харлапа“ написати чланак о покрету националних мањина у Мађарској пре светског рата. Дописиик „Хирлапа" тврди, да је г. Стајић говорио и о другим проблемима, али му није дао овлаштење, да о њима пише, али и ово што је објављено довољно је, да наша јавност заузме своје гледиште а пре свега да позове г. Стајића да изнесе доказе за своје тврдње о Светозару Милетићу и о невиности Апоњија и Тисе. Изјава г. Стајића не може остати без достојног одговора. (Застава, 19. 12. 1928.)

Уочи Другог светског рата, после стварања Бановине Хрватске, већина
представника Управе Матице српске, па и неки његови поштоваоци, сврстала се уз Српски културни клуб под вођством Слободана Јовановића. Стајић је почетком 1940. у Новом Саду основао одбор Југословенског културног клуба [3], верујући да је у новим историјским околностима неопходно очувати „чистоту југословенске мисли“. У његовом стану у Сремским Карловцима, међутим, на добродошлицу су наилазили и многи гимназијалци, студенти, учитељи и професори, углавном из Новог Сада и Сремских Карловаца, који су сматрали да се проблеми југословенског друштва могу решити само путем револуције. За време рата стао је на страну комуниста који су руководили југословенским aнтифашистичким и револуционарним покретом. Његов прелазак на територију под контролом југословенских партизана сматран је једним од најзапаженијих успеха у акцији придобијања представника предратне српске интелектуалне елите из Војводине, коју је КПЈ организовала у Срему крајем лета 1944. године. Убрзо је уследило и његово кооптирање у Главни народно-ослободилачки одбор Војводине.

Кад су коначно дочекали сепаратну Војводину од Србије, Рада Лунгулов [4,5], ученик и саборац Васе Стајића, човек живописне биографије (у две верзије), оличење карактера и стамености војвођанског аутономаша, опијумски зависник, писао је горко писмо  свом учитељу 3. 4. 1945. :

„Ваљда се и са правом претпоставља да некдашњи ’Нови Срби’ нису по томе што су то били квалификовани да постану достојни ’другови’ наше нове народне садашњице. Може бити! Али је сигурно да сада није више никако рискантно славити и следити Васу Стајића и његов слободоумни став по питању општих народних потреба као некада. Па ваљда је и право уклонити се из првих редова са старим схватањем јунаштва пред новим јунацима. Наша стара јунаштва нас нису никада могла избацити и препоручити за високе и уносне положаје. По томе само, ми заиста и не можемо да се меримо са новим јунацима који мало пренагло избијају на врхове,  још наглије суде о људима без којих не би ни њих било“.

Шта је борац Васа Стајић одговорио Ради Лунгурову не зна се. Али је наставио да се стара о њему. У јесен 1945. године Рада је референт секције за социјално старање и народно здравље у Новом Бечеју. Поверено му је и састављање недељног билтена за „обавештавање народа о свему актуелном“.  

----- 

[1] Васа Стајић, биографски подаци
https://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B0_%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B

[2] Тај подмукли и злобни “наратив” се преноси с колена на колено. Данас нам стижу исти злонамерни памфлети из истих кругова. Читамо Др. Милоша Савина војвођанерског хисторика нове генерације:

... У првих неколико послератних година извршен је слом војвођанске пољопривреде, која је изгубила конкурентност са страним тржиштима. Уместо да искористи компаративне предности Војводине и омогући њен бржи привредни развој /НАП: тзв. “локомотиве развоја” - титоистичка флоскула којом је правдана словеначко-хрватска експлоатација осталих делова ФНРЈ/СФРЈ/, држава је имала такав однос према њој који би могао да се упреди са колонизаторском експлоатацијом. Сваки квадратни километар Војводине био је четири пута, а сваки становник више од два пута порески оптерећен него у Србији, Босни, па и у Хрватској и Словенији. Пореско оптерећење Војводине, далеко је превазилазило њену економску моћ, а то раубовање представљало је најнерационалнији начин вођења државне економије. Опште осиромашење Војводине довело је до тога да је национални доходак десетак година после ослобођења био мањи него 1913. године, мада је добро познато како је у време Аустроугарске свесно занемариван привредни развој ових крајева. Поред наведеног, једино је Војводина, од свих југословенских покрајина, плаћала и посебан ратни порез. Деловало је да циљ оваквог односа према Војводини, није био обнова разорене и у рату страдале Србије, већ задовољавање интереса београдских ратнопрофитерских лобија, који су Војводину видели као ничију земљу, идеалну за експлоатацију.

[3]

У Новом Саду основан је ЈУГОСЛОВЕНСКИ КУЛТУРНИ КЛУБ
Нови САД, 4. априла. — У Новом Саду одржана јв оснивачка скупштина Југословенсиог културног клуба, на којој су усвојена правила и изабрана привремена управа. Ових дана правила ће бити поднесена надлежним властима ради одобрења, а чим се она одобре, привремена управа аутоматски постаје стална. У привремену управу Клуба ушли су: претседник г. Васа Стајић, књижевник и директор гимназије у пензији, потпретседник г. др. Павле Богдановић, сликар, секретар г. Младен Лесковац, књижевник и професор гимназије, благајник г. др. Димитрије Јовановић, професор гимназије, чланови Управног одбора г. г. др Мирко Савић, адвокат, др. Васа Крстић, лекар, др. Никола Вучковић, лекар, др Крешимир Глигоријевић, књижевник и професор гимназије, др. Антун Гргинчевић, судија Касационог суда, Теодор Грбић, кројач, прота Стеван Поповић и др. Стеван Симеоновић-Чокић, адвокат из Сремских Карловаца. У Надзорни одбор изабрани су г. г- др. Тома Јовановић, лекар, Стојан Радовић, судија, и Влада Вишославић (? нечитко), школски надзорник. (Време, 5. 4. 1940.)

[4] - Рада Лунгуров -  Радивој (Рада) Лунгулов, цртице хронологије
https://historysubotica.wordpress.com/radivoj-rade-lungulov-crtice-i-hronologija/ 

[5] - Рада Лунгуров -  Биљана Шимуновић Бешлин О „НАЈДОСЛЕДНИЈОЈ ДОСЛЕДНОСТИ“ ЈЕДНОГ „НОВОГ СРБИНА“ (О РАДИ ЛУНГУЛОВУ И ВАСИ СТАЈИЋУ)Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет https://digitalna.ff.uns.ac.rs/sites/default/files/db/books/978-86-6065-128-2.pd

 

....

ПРИЛОГ 2.

Др Никола Милутиновић

Рад Николе Милутиновића [1] је везан за "Матицу српску", па је отуда његово сепаратистичко и локал-шовинистичко делање болније јер је спровођено кроз најстарију нашу националну институцију.

Да ли је г. др. Никола Милутиновић, секретар Матице српске, сепаратиста?

Г. др. Никола Милутиновић, секретар Матице српске, у 203 броју „Дана“ дао је изјаву, на извештај о раду Књижевног и Управног одбора Матице српске, који је изишао у 202 броју „Дана“, а у којој, између осталог, изјављује следеће: „Изјављујем најодлучниЈе да нисам „сепаратиста“ и да стојим упорно на терену недељиве Југославије“. Пустићемо г. др. Николу Милутиновића да он сам одговори на у наслову стављено питање. У 48 броју „Гласа Матице српске‘ од ове године, у уводном чланку, под насловом „Потпуна равноправност покрајина“ из пера г. др. Николе Милутиновића од речи до речи пише и ово: „Али Војводина као посебна покрајина имаће да покаже и своје државотворне способности и око решавања мањинског проблема. И да Војводина у својој историској прошлости никад није тражила своју посебну политичку територију требало би јој ту покрајинску посебност обезбедити данас у Југославији". Па даље: „Свака покрајина израдиће своје просветне, привредне, управне и саобраћајне центре“. (Војне центре не тражи засада г. др. Никола Милутиновић за посебне политичке покрајине). У броју 19 (1935 г.) пише г. др. Милутиновић: „И поред данашње административне поделе на бановине српска Војводина, као посебан део садашње Дунавске бановине постоји као стварност“. — „Та српска Војводина, одвојена од осталог шумадиског дела Дунавске бановине, чини онај део ове јединствене административне јединице!"... Без икаквог коментара.

- Јов. 3. Медурић, Дан, 22. 9. 1936.

Милутиновић је полазио од премисе да је држави неопходно ново уставно уређење. Он пише да у земљи, осим хрватског и словеначког, постоји и "српско питање", будући да постоје и "српске покрајине", међу којима је и Војводина. Сва ова питања, сматра Милутиновић, решиће се "потпуним задовољењем покрајинских потреба", односно таквом пореском политиком која би омогућила да покрајине располажу приходима од директних пореза, што би, опет, проши-рило њихове надлежности. Он, посебно, инсистира на захтеву да Војводине. Искључиво "домороци", сматра Милутиновић, "имаће срце и душу, очи и ухо за сложене проблеме Војводине" па "Војводину треба припустити Војвођанима." Он интерпретира  "војвођанство" као "политичку појаву југословенског карактера", а посебну  пажњу заслужује, свакако, Милутиновићево залагање за "покрајинску  војвођанску свест". Војводина има "мисију" да "удружена са другима истих начела и уверења", унесе "европске погледе", "културне методе", "широке видике", "модернија схватања" у јавни живот. За остварење те мисије, потребно је афирмисати "војвођанску свест", а у ту сврху Милутиновић предлаже оснивање "војвођанских академских клубова". Војводину "у народном представништву треба да представљају искључиво само Војвођани", те да чиновници у покрајини треба да буду "у првом реду" из  Војводине.

Разорно деловање „Гласа" Матице српске

Г. др. Никола Милутиновић, чиновник Матице српске, нагнан одлучним ставом свесних родољуба — чланова књижевног одбора Матице Српске даје сада изјаве да није „сепаратиста“ и да стоји упорно на тереин недељиве Југославије. Г. Јв. 3. Медурић у „Дану“ је изнео цитате чланака одштампаних у „Гласу М. С.“ у којима се г. Милутиновић отворено залаже за покрајински сепаратизам. Нас никада није у бригу бацало политичко мишљење г. др. Николе Милутиновића, као поседника из Панчева, али најенергичније смо устали противу г. Николе Милутиновића као чиновника Матице српске који је од „Гласа М. С.“ хтео да направи филијалу политичке партије т. зв. „пречанског фронта“. „Матица српска“, за нас Србе с ону стране Саве и Дунава, била је одувек светионик свеопште српске културе и жариште братске љубави. Стога је нашим братским осећајима причињавао огромни бол чиновник Матице г. Милутиновић који је без икакве контроле и надзора а под плаштом и са новцем Матице српске сејао путем „Гласа“ раздор међу једнокрвном браћом. У ј заносу „фронташких“ крилатица г. Милутиновић, жељан да му се име путем „Гласа“ и о трошку и угледу Матице српске прослави, честита сам себи и чуди се, да у Војводини нема ни једног листића, који би се усудио да тако оштро партизански пише као што то чини „Глас М. С.“. Да би утисак био јачи а скривалица што загонетнија. г. Милутиновић уредник ."Гласа М. С.“ пише да је добио од ~војвођанских омладинских кругова: „чланак у коме омладинци најенергичније устају противу извесних одредаба Устава Краљевине Југославије. „Омладинци“, како каже у „Гласу М., С.“ г. Милутиновић говорећи о Војводини и Шумадији, протествују што су „на силу бога“ придодате покрајине једна другој, које „између себе, ничега заједничког немају“. Ми утврдимо, да се ни један „фронташки“ листић није толико дрзнуо да светиње нашег вековног братства толико скрнави, као што је то учинио „Глас Матице српске“, или тачније „Глас г. Николе Милутиновића“. Познавајући одлично националну свест родољубиве војвођанске омладине ми смо тврдили, да нема ни једнога омладинца у Војводини који би те редове који се у име његово у „Гласу М. С.“ штампају признао за своје. Нико нас у томе није демантовао. Онда је сасвим јасно: ко и за чији рачун место братства и љубави кроз „Глас М. С.“ сеје раздор и мржњу?

- ДР. СЛОБОДАН МАТИЋ лекар; Дан, 24. 9. 1936.

Глас Матице српске инсистира и на „државотворним способностима Војводине” која би пре свега дошла до изражаја обезбеђивањем равноправности националних мањина као војвођанске „покрајинске посебности”, те њиховим укључењем у све друштвено-политичке процесе. Милутиновић, разрађујући свој став, предлаже да се у будућем федералном уређењу Југославије организују посебна српска, хрватска и словеначка покрајина, а равноправно са њима и Војводина и Босна и Херцеговина, као противтежа србијанском и хрватском хегемонизму, те гарант очувања државне заједнице. Нови Сад би требао да буде центар војвођанског Српства, а Осијек центар војвођанског Хрватства. Сви народи у Војводини би били равноправни. Да би се ово остварило, било је потребно неговати војвођанску свест. Да би испунила своју мисију Војводина је требало да узме иницијативу за уношење европских погледа, културних метода, широких видика, модернијих схватања…

острашћени сукоби око аутономности Војводине довели су  тадање аутономаше до међусобних сукоба, којима је тешко пронаћи рационалне поводе. Тако су се посвађали и Васа Стајић и Никола Милутиновић, мада није разумљив стварни узрок сукоба.[2]

Током Априлског рата 1941. године, Милутиновић је заробљен. Ослобођен је 1943. године и наставио да води Матицу, али је већ 1945. године, смењен са функције. Нова комунистичка власт му није била превише наклоњена, али је ипак боље прошао од својих истомишљеника, Жарка Јакшића [3]  и Душана Бошковића. Након Другог светског рата наставио је да ради као архивиста у Музеју Војводине.

-----

[1] Никола милутиновић
- Милош Савин - Политички портрет Николе Милутиновића
https://www.kcns.org.rs/agora/politicki-portret-nikole-milutinovica/

[2]

Секретар г. др. Милутиновић оптужује

8. Случајно, наравно, сасвим случајно, у исто време кад је књиговођа поднео Управном одбору „жалбу“, пријаву или "извештај“, поднео је секретар Матице српске „поднесак“ о многим немилим и штетним појавама у Матици које је изазвао ово; годишњи претседник Матице. Поднео га је Извршном одбору 5 априла 1936. Дакле, књиговођа се жали и пријављује претседника 30 марта, а секретар подноси акт против њега 5 априла. Поднесак др. Милутиновића је много опширнији од жалбе и пријаве књиговође. И није само један. У жељи да „успостави атмосферу хармонију“ у Матици, др. Милутиновић је и 23 априла упутио један поднесак Управном одбору, и 22 августа 1936 Књижевном одбору. Нећу се дуго задржавати код поднесака Матичина секретара. Надам се да ћу свом другу с универзитета дати само ову, само једну, прилику за њему тако драге полемике са целим светом. Јесте, др. Никола Милутиновић је мој друг са универзитета. Не заборављам ја да смо пре 36 година ј један другом саопштавали своја маштања о животу за народ, за „децу понижену нашу сироту“. Ми нисмо имали исте снове; нисмо били нити на истом факултету. Док сам ја лутао од Пакраца до Пљеваља, од Сомбора до Новог Сада, да милим ученицима предајем српску књижевност као израз културних, национално и социјално политичких прегнућа човечанства и нашег народа, дотле су други таленти одвели мог друга на друго поље, у други крај, који се данас налази у Румунији. Не спада пред јавност, зашто је др. Милутиновић напустио поље рада коме је посветио најбоље године живота. Али морам, са жалошћу рећи свој утисак да је он у Матицу ушао са знатно оштећеним нервима. Само тиме могу ја да протумачим његову потребу да стално тужи Управи Матице неке непоћудне му чланове, да стално даје изјаве, да полемише. Па ипак, ја сам узео на знање да Је секретар Матице добио сталност, и да је Управа Матице тиме осуђена да још једно десет година води борбу са својим секретарем. У мом је програму било само једно: одузети др. Милутиновићу могућност да у Матичину листу, о трошку Матице, води неинтересантне своје полемике; одузети му уређивање Матичиних издања. Јер, њему би и тада остало довољно поља за полемику без које он не може; сваки његов записник је стална полемика; али, таква би полемика била закопана у архив Матице, па би мање шкодила.

- Васа Стајић; Дан, 25. 9. 1936.

 

[4] НАП: синовац Ђуре Јакшића. Члан СДС, „Војвођанског фронта“ и Матице српске, избегао из Војводине у Београд. По ослобођењу се супротставио уласку чланова СДС у „Народно-ослободилачки фронт“, па је пао у немилост ОЗНА која је касније онемогућила његов рад у Матици српској, чим се у њој поново ангажовао. Убрзо потом је умро.

 

ПРИЛОГ 3. 

ЈЕДАН ИЗВЕШТАЈ СА СКУПШТИНЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ 

...Оштра критика г. Лазара Бркића изазвала страховиту буру

Реч је потом добио г. Лазар Бркић из Вршца. Његов говор био је скоро без престанка прекидан бучним протестима са стране присталица г. др. Моча и бурним одобравањем са друге стране. Г. Бркић је почео свој говор оштром критиком начина уређивања Гласа Матице српске. 

— Одлучно сам противан, рекао је г. Бркић, таквом уређивању Гласа, које Матичини чланови не одобравају нити смеју дозволити да Матица издаје такав лист. По целокупном свом писању тај лист показује тенденцију да се код војвођанске јавности створи уверење да је све оно што долази из Београда рђаво...

Ове речи говорника изазивају страховиту буру, која не престаје за цело време даљег говора г. Бркића. Г. Светозар Матић, инжињер из Земуна, скаче са свога места у првом реду и тражи да се г. Бркићу одузме реч. Између њих долази до оштрог сукоба. У једном тренутку г. Матић узвикује: „Ја сам добровољац!” Г. др. Моч повишеним гласом опомиње , г. Бркића, који му добацује:

 — Ви сте атакирали на целу скупштину већ у почетку, када сте нас напали тоном, који не приличи на оваквом месту.

Г. др, Ђорђе Ћеремов, лекар, упада у реч и каже претседавајућем: 

— Немојте да упадате у реч говорницима и да их прекидате. Ви стварате забуну.

Најзад, г. Бркић, некако, и поред галаме, наставља:

 — Нашао се недавно један новосадски новинар, који је У неком београдском листу написао нешто о "свиленим пиџамама на новосадском Штранду". На ово је г. др. Милутиновић реагирао оштро на три ступца у Гласу Матице српске, бацајући и за ово кривицу на Београд. [1] Уопште целокупна тенденција писања Гласа је та, да се отвори уверење, да оно што долази из Београда не ваља. Ја, међутим, тврдим да је на на месту г. др. Милутиновића  секретар Матице један Србијанац и да он прима 6000 динара месечно плате, да би г. др. Милутиновић био први који би и то искористио и рекао како Србијанци пљачкају. А овако је то културна потреба Војводине.

Г. др. Моч: — Немате реч! 

— Има! има!... Хоћемо да га чујемо!

Г. др. Моч: — Отстранићу вас са скупштине! Избацићу вас из дворане!

Предлог о искључењу г. Бркића са скупштине. Са штапом у руци . г. Бркић, узрујан, покушава, међутим, и даље да говори. Претседавајући г. др. Моч чита пропис Правилника по коме се члан који руши реч, може отстранити са скупштине. Г. др. Моч затим пита скупштину, да ли прима његов предлог, да се г. Бркић отстрани са скупштине и да му се одузме реч. Г. др. Моч позива оне, који су за то да устану, те одмах потом констатује, да је већином гласова примљен његов предлог о искључењу г. Бркића. Међутим, сада је галама достигла врхунац. Са свих страна тражи се поименично гласање. Г. Бркић и даље остаје на овоме месту, али због галаме и не покушава више да говори.

Предлог г. др. Николе Продановића. 

После неколико минута бура се мало стишала. Испред претседничког стола појавио се г. др. Никола Продановић, професор Мушке гимназије, који је у приличној тишини, почео свој говор апелом на присутне чланове да се умире. Г. др. Продановић је . затим констатовао чињеницу да Матица тешко болује не од данас, него из ранијих година. Исто тако констатовао је и чињеницу да постоје тешки сукоби, које је немогуће решити у овако наелектрисаној атмосфери. Због тога је предложио да се изабере један одбор од десет лица, који ће расправити сва спорна питања и предложити скупштини, која би имала да прекине рад за један сат, како да се она реше.

г. Клицин је рекао: — „Глас Матице српске” по Матичином Уставу није ни могао излазити, иако излази већ пуне три године. По Уставу Матица издаје „Летопис“ и књиге за народ, а издавање „Гласа’’ претставља повреду Матичиног Устава, јер по њему такво издање није уошпте предвиђено. Ако би „Глас‘‘ наставио са излажењем, морао би се прво изменити Устав Матице српске.

Бадава је г. др. Милутиновић, каже даље говорник, написао да Нови Сад треба да буде први између наших градова. То су само пусте жеље. Само радом и увек само радом ми можемо стећи углед. Дочекали смо то да нам је наша омладина недавно, приликом прославе; 70-годишњице Омладинског покрета, усред Новог Сада добацила: „Нови Сад, овакав какав је, не поздрављамо!“ (Један узвик: „Има и право!“) ~. Да ли има право или не, у то се не упуштам, али само констатујем да смо и то дочекали. Данас су се прилике измениле. Нови Сад не може да буде оно што је био, али свакако може бити предузимљивији и напреднији.

Г. Јован Медурић — У извештајима се Глас Матице српске кује у звезде. Док је председник био г. Врховац у Гласу се тако ипак није писало како се пише данас. Сада Глас тражи аутономију за Војводину. Ова изјава г. Медурића изазива поново велику галаму. Чују се поклици: „Нећемо политику у Матици!“...

Претседавајући г. др. Моч: -Хајде само мало брже!... 

Г. Медурић, у општој галами, наставља: — Тај Глас пише какве људе требамо да постављамо у владу, Тај лист је постао орган једне политичке странке.... 

У дворани је поново страховита галама. Духови су врло наелектрисани. У бури могу само да се чују понеки пасуси из говора старог г. Медурића, који каже: — Зашто се ни у једном издању Хрватске матице не пише тако? И тамо нема политике. И тамо се не тражи аутономија за Хрватску. Због свега тога г. Медурић предлаже да се уређивање Летописа одузме од г. др. Милутиновића и повери другом лицу или, пак, једном  уређивачком одбору...

Дан, 1. 10. 1936.

----

[1]  На жалост, нисмо успели допрети до оригинала поменутог дубиозног коментара у "Гласу Матице српске". Ни и из ондашњег кратког коментара у "Правди" може се стећи слика чиме су се, којим поводима и на који начин, бавили војвођански културтрегери у некад неприкосновеној нашој културној установи.

СРПСКА АТИНА И - ПИЏАМЕ 

Поводом белешке под горњим насловом у једном листу новосадски „Глас Матице Српске" доноси један коментар, доста опширан, у коме прекорева строгост због неколико новосадских купачица са штранда оспоравају вредности и улога савременог Новог Сада у нашем националном и јавном животу. Али писац белешке пада у другу крајност, па дајућн лекције читавој јавностн, вели: „Чланкописац очевидно не зна историју Војводине и Србије: није се Нови Сад никада с Београдом утркивао у просвети, књижен ности и науци. Када је Нови Сад водио прву реч у Српској просвети, српској књижевности и српској науци, у Београду, тада, уопште није било ни просвете, ни књижевности, ни науке. Дакле није могло бити утакмице.” Ми нећемо да омаловажавмо Нови Сад ни у прошлости ни у садашњости, а желимо му све лепшу будућност као центру Војводине и оном делу нашег живља, који је из своје средине давао велике људе и велика дела. Са мало мање жучности и више обазривости у деликатним културним и националним питањима, не би се поткрало никад никакво огрешење и повредила ничија осетљивост. Шта су радили Београд и Шумадија, док је Војводина имала извесних услова за културно развијање, сви ми врле добро знамо. Једно без другога, свакако, не би довело до данашње велике Југославије, која нам је свима подједнако драга... Онда? Мање полемике, а више ћутања и размишљања у раду.

М.
Правда, 22. 8. 1934.