СТАБИЛИЗОВАНО СРПСТВО ПРОСУТОГ МОЗГА

„Der švarc Georg igra danas na međunarodnoj ruleti i dobio je glavni zgoditak. Beogradskoj gospodi ide karta, tko bi to mogao da povjeruje? Grej, Lojd Džordž, Poenkare, Кlemanso, Vilson, sve su to beogradski asovi. A tko je nas pobjedio? Ovi ušljivi balkanski Cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake. No Alzo sjavus. Gut šaun mraus“. (Miroslav Кrleža)

Постиђени Крлежини Срби похиташе да поврате еуропски еквилибријум, те од Балкана заиста направише апсану за "балканске Цигане, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају" и нису ништа друго до "неписмена багра за вјешала". Крлежини Срби покрадоше све наше барјаке и клечећи предадоше их бечкој господи, не би ли их одобровољили.

Тужно су констатовали да круту господу ипак нису омекшали.

Да се не мора, не бих због народне срамоте више помињао одвратног чипуљичког шверцера из смрдљивих биртија са краја вашаришта Александра Вучића.

Рече ли чипуљички шверцер српских некретнина клонферског интелекта, да из неког разлога неће да преговара са Шиптарима, па погнуто отрча у Берлин пре него што је мисао довршио у камеру? Шта се тамо добро десило, кад је тако журио? Ништа, или горе од ничега.

Товар у Берлин, Herr Esel (господин товар) из Берлина.

Није важно што је погоршао ситуацију, овдашња светина се диви у каквом се друштву Он кретао и колико је већи од свих. Доминира магарећом фигуром.

У сенци громогласне похвале џорања свега за ништа чипуљичке контра-банде, прођоше вести из рубрике "На данашњи дан". Наводимо две кључне такве информације са портала НСПМ, који слови као патриотски.

Прва је: "На данашњи дан: Рођен Дража Михаиловић"

Друга је: "На данашњи дан: Умро Јосип Броз Тито"

Оперативни аутошовинизам није ендемски српски. У конц-логорима најгори чувари су се звали "Капо". Бити Kапо значи бити доушник, малтретирати, пребијати, кажњавати друге логораше, заробљенике, кажњенике, сабраћу и дојучерашње другове... Понашање Kапоа према другим затвореницима је углавном патолошко, а управа логора па били то нацисти, стаљинисти или титоисти, бира управо такве особе. За своје „заслуге“ Kапо има нешто бољи третман у односу на остале логораше. Није отуда чудно понашање "две Цеце", уредница проусташког "Пешчаника". Навуците двема кујама црне униформе и ето Капо-а у "Логору-Србија". Ни у Хрватској нема толико вулгарно-фашистичких памфлета против генерала Драгољуба Михаиловића, команданта ЈВуО, једине антифашистичке силе на Балкану, колико на "кругдвојашком" "Пешчанику". У стопу их прате шуцкори Недим, недоказани Сабахудин и доказани партизанси крџалија Пера Луковић, намучени по дифолту Јевреј Филип Давид, и сила сличних.

Зашто све ове псине помињемо? Треба погледати коментаре и "лајкање" испод коментара два наведена  чланка на НСПМ, па да се схвати да између оних које са снажном аргументацијом дефинишемо са "Капо" и ових који себе називају "патриотама", нема разлике. Исти киблашки идеолози. "Дража Михаиловић - срамота Србије" vs. "Било је часно и достојанствено живети са Титом". Да ли је могуће да је толико распукла српска глава, а да утроба и даље ради?

Тито је проглашен за једног од десет најгорих масовних убица ХХ века.

Супротно, Срби су волели свог Чича-Дражу, неупитно патриоту и антифашисту.

У основи, једноставно је: не можеш волети Тита и Крлежу и мрзети генерала Михаиловића, и истовремено бити Србин-патриота, па чак ни само "случајни грађанин Србије" (и то "случајно" поставља неке важне обавезе). Не! Међутим, видимо да такви су већина у Србији након вишеструких покоља и прогона од 1944.-те. У Србији је постало пробитачно бити Капо.

Постоје тачке пуцања, када нема одступања, када се ваља суочити са непријатељима. Вероватно је једно од пресудних таквих чворишта била "уставна промена" из 1974. Проф. Михаило Ђурић, мада и сам није могао да се сасвим ослободи догме "социјализма", кристално јасно је објаснио о чему се ради...

"Уколико нешто још и остаје од ње /Југославије/, то је само зато да би смо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи."

Исти они који су хапсили Михаила Ђурића због "субверзије" и "деструкције Југославије", данас славе Устав из 1974. зато што је омогућио деструкцију српског националног простора.

После Ђурића, дошли су редом по нас.

Ови данас србоборци су нам од тога јуче. То су рецентни (=нови, модерни, оводанашњи) патриоти. Српска национална пост-модерна је укапљичени сустав оних политичких снага које су формално против капитулације, против ударничке политике "капитулације зарад утробе и голе коже", коју картел Вучић тако успешно оделотворава. Њихова (новосрпско-националистичка) неспособност да се ефикасно уједине, млакост њиховог отпора режимској шикани, компромиси са нижим олошем режима, или пак либералиним ешалоном у Србији, њихово недовођење у питање октроисане демократије, њихово одсуство страсти и заноса, дубине и веселости у погледу, јасни су знаци одумирања националог српства.

Титоиди још жагре очима.

Са друге стране, фронтално, налази се огроман број наших номиналних сународника, са врлином потребе за покоравањем и послухом, за сигурношћу и рођачко-земњачким сврставањем, за социјалном осветом и намирењем својих плебејских фрустрација и жеља, дакле за одређеним стилом владавине који је инклузиван према партизанском олошу и простоти, оном "народном" у девијантном смислу. То је онај симулакрум патриотизма који никада не мисли за стварно, дакле ни не доноси конфронтацију с непријатељем, ни несигурност и опасност конфронтације. Обратно: шири капитулацију, али "гануто" и "тешка срца", мешавином огавне патетике, "забринутости" над "нацијом", над "будућношћу и сигурношћу 'наше деце'", њине збринутости у слугањском преживљавању које нам "купује време" за ништа. Те и такве потребе, једног слугањског, рајетинског соја/не-соја одгојеног у социјалистичкој Југославији који уверљиво претеже бројношћу, речју гомилетином, задовољава Александар Вучић, на изворни, уверљив начин, будући и сам изданак тог титоликог несоја, те директно, на извору упућен у његову психологију и потребе.

Зато је Вучић 'успешан'. Зато је он много погоднији од 'демократа' за реализацију оног заједничког циља, који је и циљ политичког Запада, а презива се капитулација Србије. Зато он и ужива подршку Запада, коме својом духовном и идеолошком аморфношћу, али и реалним политичким делањем уз нешто контролисаног малтретирања поданика, не да не смета или представља проблем, већ му обратно, савршено паше. У сваком смислу. Вучић јесте Запад. Он је то духовном и идеолошком аморфијом, и још важније - по реалним циљевима. Он је чак gay frendly Запад, који у главној тачки политичког интереса Запада - то је Kосово и косовско питање, извесно неће правити проблеме. Вучић је смлавио, "ујединио Србију", стабилизовао је у масовичкој простоти, у задовољству самообезбеђеним слугањством који одриче самога себе као "врхунац политике и мудрости". Уз то је здробио овдашњи патриотизам, у потпуности, у апсолутном смислу, док је либералне опоненте превеслао - отимајући им и политику и дискурс - све на пуко кукумавчење и жалопојку.

Његово ће извесно још дуго потрајати, Србију све већма претварајући у пустињу, у нарастајући пустињски предео, духовно све већма убог и испразан, све пустији, оскуднији, ништавији.

Нема никаквог српског другачијег простора, у суштинском, духовном смислу, у политичком и светоназорном смислу, у односу на једини пустошни који влада. Ко је тако мислио секиром је располућен.

Вучић се вратио из Берлина. Крлежини Срби могу мирно да наставе да жваћу лук и пљуцкају.