"ПАСИВНА ЕУТАНАЗИЈА"

Европски суд за људска права у Стразбуру подржао је одлуку француског суда да 38-годишњи мушкарац, који се већ седам година налази у вегетативном стању, буде скинут са апарата за вештачко одржавање живота. Ова судска одлука би могла бити од великог утицаја кад је реч о еутаназији у Европи.
Већ више од годину породица Венсана Ламбера, који је после саобраћајне несреће 2008. године остао непокретан са парализованим рукама и ногама и тешким оштећењем мозга, води правну битку за његово право на живот или смрт, пошто његова мајка и супруга имају различите ставове о томе.

Фотографије овог човека нећемо постављати јер држимо да треба чувати људско достојанство тамо где се мешају живот и смрт. Нисмо ради ни да политички злоупотребљавамо његов случај, али је толико свеобухватно поучан да се мора поменути.

Дакле, након што нас деценијама са свих страна бомбардују људскоправашким догмама, сада је неки бедни суд, неки кадилук на миндрелуцима, макар се прсио помпезним називом "Европски суд за људска права", донео пресуду да Венсан има право на "пасивну еутаназију", мада њега не можемо да чујемо да ли се са пресудом слаже или не, и мада је по неким вестима свестан ситуације и плаче.

Та "пасивна еутаназија" неће бити извршена тренутно, као што болесне псе "успављују".

Не, човек је то!

Њега ће пасивно еутанизовати тако што ће му укинути право на храну и воду. Па зашто му не би укинули прво и на ваздух, па да буде брже? Не, Венсан ће умрети по највишим стандардима Европске Уније. Дакле, најспорије што је могуће, са што више "пасивних мука". Пасивне муке су оне које нису нанете споља. Његово умирање ће пратити мобилне ТВ екипе, док не опадне интересовање. Од коначне вести сви ће са нелагодом окренути главу.

Активно право на еутаназију је кад човек сам, лично, процени да је бол јачи од њега и, коначно, његове Вере.

Пасивна еутаназија је кад најближи или надполовична већина најближих процени да им је живот човека неподношљив (што код нас има епски назив "Лапот"), а не би да га лично убију, јер им Вера и Закон и културни образац изричито не дозвољавају.

"Пасивна еутаназија" је продужени "лапот", туђом погачом и маљем.

Тако имамо позу да око кревета умирућег седе убице, чекајући да апарат каже пии-пии, а он не може да бар за трен дигне главу и лицемерима пљуне у лице.

Да ли би исте судије прихватиле хипотетичку пресуду већине човечанства да је боље да судије буду "пасивно еутанизоване" како би се смањила смртност човечанства и трошкови одржавања судија у животу?

Да ли су жена (она нарочито) и неколико деце који траже убиство мужа/оца, потписали да се унапред слажу са сопственом "пасивном еутаназијом"?

Нико се не боји смрти. У људској природи је да се боји умирања.

И шта још имамо?

Одузмите једном народу част и право на достојанствену смрт, већ га осудите на "пасивну еутаназију", и ето нас у Србији.