ПИСМО ИЗ НОРВЕШКЕ
ПИСМО ИЗ НОРВЕШКЕ
ИЛИ: КАКО ЈЕ ДРАГОСЛАВ ПОСТАО ИСИДОРА
ИЛИ: КАКО СВЕТ ВИДЕ ПРОЛЕТЕРИ СА КОМПЛЕКСОМ НИЖЕ ВРЕДНОСТИ
 |
| У знак захвалности Норвежанима за све што су учинили нашим логорашима, стилизована комбинација викиншког брода и опанка |
"Писма из Норвешке" су путопис српске књижевнице Исидоре Секулић први пут објављен 1914. Kњига је писана као плод импресија и размишљања ауторке током и непосредно након њеног путовања у Норвешку 1913.
У путопису су изразито звучним језиком пластичне лепоте описани предели, годишња доба, обичаји, етички карактер народа и историјски токови у овој скандинавској земљи.
Путопис карактерише поетски тон и меланхоличино расположење које се меша са лирским узлетом поштовања и љубави према Норвежанима и природи њихове земље. Поједини делови се приближавају есејистичкој форми, али и лирском роману.
Писма из Норвешке, објављена у години почетка Првог светског рата, у први мах нису привукла већу пажњу јавности. Временом су препозната као једно од најважнијих прозних дела српске модерне и као један од најлепших путописа српске књижевности.
...
Исидора Секулић је типичан представник "женског писма". Пуно натрпаних лепих речи, лирски узлети, лепота једна без способности да се уклони сценски привид и друштво реално спозна. Уштиркана глупост под геслом "путовање се заврши, реченица никако" (има у "Писмима из Норвешке" реченица које су дуже од једне странице).
"Писма из Норвешке" су прошла незапажено у Србији, као и свако окаснело шипарачко пренемагање. Као "врхунац путописаштва" су оживљена у добу социјалистичком, када су отворена "врата народа" на запад, у гастарбајтерство.
Сада се јавио наш аутохтони Павле Корчагин, ака Драгослав Павков, са својим "Писмима из Норвешке", где борави код деце.
Сада се јавио наш аутохтони Павле Корчагин, ака Драгослав Павков, са својим "Писмима из Норвешке", где борави код деце.
Задивљен је Драгослав Норвешком. У писмима су изразито звучним језиком пластичне лепоте описани предели, годишња доба, обичаји, етички карактер народа и историјски токови у овој скандинавској земљи.
Ни Исидора ни Павков нису хтели да се интелектуално припреме за своје путописе. Да су бар мало погледали/прочитали Ибзена и "Непријатеља народа". Ни то. О способности да се раздвоје ствари, да се разуме шта је битно а шта небитно, шта форма а шта суштина, нема ни трага.
Павковљева глупост је већа од Исидорине типичне женске глупости, јер она није била снабдевена искуствима којима су Норвежани нас снабдели, али која нису допрла до кортекса или чега већ у глави старог титоида.
Шта је видео Павков кад је слетео?
Истина је да је ова странка популистичка, али није једина, има пуно горих у Норвешкој. Ова Листхауг је пуно глупости до сад изрекла, али је направила нешто јако битно док је била министрица судства и интеграције, стопирала је масовне доласке лажних избеглица и тражитеља азила, тј. увела је строге контроле и почела кажњавати оне који су ту дошли на превару и депортирати лажњаке. Спречила је катастрофалну грешку коју је направила Шведска, затворила пипу и као таква је трн у оку свим левим популистима, поготово овима у KрФ-у.
Kао што давно рекох (само ники не слуша) - скандинавчани су први прихватили све глупости које су стигле из америчких тинк-танкова, али ће их први и одјебати чим већина грађана почне да мрмља у браду и почне да копа по интернету за земљама где су слободе веће.
Kао што давно рекох (само ники не слуша) - скандинавчани су први прихватили све глупости које су стигле из америчких тинк-танкова, али ће их први и одјебати чим већина грађана почне да мрмља у браду и почне да копа по интернету за земљама где су слободе веће.
 |
| Драгослав Павков видео чудо невиђено у Норвешкој - дрвену цркву! |
Даље:
Kада сам поставио "статус" намера ми је била да укажем на тренд да скандинавци као отворено друштво радо прихватају све што стиже из америчких кухиња, али у складу са својим менталитетом - немају никакав проблем да оно што не ваља одбаце и врате се на старо. Према мом искуству с њима, они у САД гледају као на савезника који их "штити од Руса" и који је много супериорнији у науци, уметности, утицајнији у међународном нивоу - укратко - знају где им је место. Све потпуно различито у односу на наш случај... Они су свесни да је извор њиховог високог животног стандарда нафта, али исто тако су свесни да ће нафта једног дана пресушити или ће за њом престати потражња. Зато новац зарађен од нафте не троше на цркве, бакрене кровове и златне славине у купатилима него га инвестирају за тешка времена која долазе. У складу са тим и таквим менталитетом радо су прихватили и досељенике са свих страна света, само, када су схватили да нису сви имигранти добронамерни и норвешком друштву корисни - за министарку правосуђа су поставили Силви Лисхауг и ударили им банану. Није се г.Брејвик створио из ничега, Норвежани су народ који поштује законе, али ако закони не ваљају... Горе по законе.
---
Драгослав Павков и не разуме колико је питања или "контроверзи" отворио својим површним, фаличним и навијачким разумевањем Норвешке као некаквог цивилизацијског антипода заосталој Србији.
Драгослав грубо одбија да прихвати реалност.
Па да видимо, како стоје ствари.
...
"Они су свесни да је извор њиховог високог животног стандарда нафта, али исто тако су свесни да ће нафта једног дана пресушити или ће за њом престати потражња. Зато новац зарађен од нафте не троше на цркве, бакрене кровове и златне славине у купатилима него га инвестирају за тешка времена која долазе."
Шта знамо о Норвешкој?
Википедија каже:
По завршетку Другог светског рата, Норвешка доживљава нагли привредни раст који је у прве две деценије отпочео индустријализацијом поморског саобраћаја и трговине, да би се од раних 1970-их наставио експлоатацијом великих налазишта нафте и природног гаса у Северном и Норвешком мору. Данас је Норвешка по БДП-у по глави становника шеста најбогатија држава, с највишим индексом хуманог развоја на свету. Пети је највећи извозник нафте, а нафтна индустрија отприлике заузима четвртину БДП-а. Током Велике рецесије (2007—2010), норвешка круна се показала једном од најстабилнијих светских валута.
Норвешка обилује нафтом, природним гасом, хидроенергијом, шумама и минералима, а 2006. је била други највећи извозник морских плодова (након Kине). Друге важне гране индустрије укључују транспорт, прераду хране, бродоградњу, металургију, хемијску индустрију, рударство те дрвну и папирну индустрију. Норвешка негује скандинавски друштвени модел с универзалном здравственом заштитом, субвенционисаним високим образовањем и опсежним системом друштвеног осигурања. Била је највише рангирана држава света по људском развојном индексу од 2001. до 2007. те поново од 2009. године до данас. Године 2007. је оцењена најмирољубивијом државом на свету према индексу глобалног мира.
Норвешка је све те предности у ресурсима имала и пре другог светског рата. Да ли је тако, Драгославе? Како су онда стајале ствари што се тиче економских параметара? Овако:
Подаци су од економског историчара Пола Бероша. Односе се на 1938. годину и Бруто национални доходак различитих држава изражен у милионима долара:
Грчка: 4,200
Португал: 2,046
Норвешка: 3,812
Швајцарска: 5,063
Југославија: 5,221
Пре Другог светског рата Краљевина Југославија је имала константно позитиван спољњотрговински биланс, што је сигуран показатељ здравља економије. Онда су наврли неки леви да воде државу. Резултат је да унуци и тих левих беже у Норвешку од те југословенске левократије, а наш Корчагин распет између родитеља и деце покушава да оправда и једно и друго, и кривицу ОПЕТ свали на ону Србију која је имала 1500 долара већи БНД од Норвешке.
Лако је било Исидори Секулић да има емпатију према сиромашним Норвежанима, тешко је некоме који припада онима који су упропастили државу да прикаже како су норвешко богатство и наше сиромаштво резултат генералног менталитета, који је, шта год Павков писао, постојао и раније, али се знало ко је домаћин а ко није и ко може да води државу а ко није дорастао тој одговорности.
Може бити да Павкова и сличне нервирамо сталним помињањем супериорне Краљевине Југославије vs. ФНРЈ/СФРЈ, па да учинимо искорак, и поменемо неки "неутрални" пример државног напретка базираном на нафти:
Привреда Либије је заснована на планској производњи, чија окосница су експлоатација нафте и гаса. Захваљујући томе има највећи БДП-а по становнику у Африци. Индекс хуманог развоја највећи јој је на континенту.
Основу пољопривредне производње представља гајење житарица (пшеница, јечам), поврћа (кромпир) и воћа (агруми, маслине, смокве) у приобалном појасу, тј. у низија Џафара на северозападу земље. У оазама у унутрашњости гаји се нето мало житарица и урме. Развијено је и гајење дувана и винове лозе, нарочито око главног града Триполија. У заливима Мали и Велики Сирт развијен је риболов (туна), а сакупљају се и сунђери. Од укупне површине Либије обрадиво је свега 2,1% земљишта, остали аграрни предели се наводњавају.
Нафта и гас су најважнији производи Либије. Од 1969. године налазишта су национализована, а пре тога била су у страном власништву (УK, САД).
Према систему који је Гадафи развио доласком на власт образовање и здравствена заштита су били бесплатни у Либији. Прије доласка Гадафија на власт, само 25 одсто становништва било је писмено. Данас 83 одсто Либијаца чита и пише, а 25 одсто има факултетску диплому.
Уколико би неки грађанин одабрао да се бави земљорадњом, од државе би добио кућу са земљом, пољопривредну опрему, сјеме и говеда, како би започео бизнис и све то бесповратно.
Мало је познато да у Либији нису постојали рачуни за струју, а нису постојале ни камате на кредите у банкама које су све биле државне.
Гадафију је највише замјерано да крши људска права у Либији, а мало је познато да је наредио да док год сваки Либијац не добије кућу неће ни његова породица. Тако је Гадафијев отац преминуо, а да је још увек живио у шатору.
Код Гадафија било 17.000 робијаша, сада у затворима лежи 27.000 људи, добрим делом под политичком кривицом.
Гадафи је излазио у сусрет младенцима. Тако је сваки млади брачни пар добијао од државе по 50.000 америчких долара како би купио стан и засновао породицу.
Уколико би Либијац пожело да се школује у иностранству или би му било неопходно лијечење ван граница земље, имао би новчану помоћ државе која би плаћала све трошкове и још би давала по 2.300 америчких долара за смјештај и превоз.
Држава је чак партиципирала и у куповини кола, иначе јефтинијих него у Европи, па је субвенционисла куповину са 50 одсто учешћа.
А кад се већ купе кола, са бензином нема проблема јер је гориво у Либији коштало 0,14 долара за литар, што је било јефтиније од воде. И хљеб је био практично бесплатан са цијеном од 0,15 долара за 40 (!) векни.
Гадафи је знао да је за пустињску земљу вода најбитнија па је направио велики водовод кроз Сахару који је спојио Триполи, Бенгази и Сирт и тако омогућио несметано снабдијевање, али и пораст градске популације. На жалост, током бомбардовања НАТО је добрим дијелом овај водовод уништио.
Либију је оставио без икаквог спољног дуга са девизним резервама од 150 милијарди долара, које су, истина, са почетком револуције замрзнуте широм свијета.
Сваки Либијац који није могао да нађе запослење по завршетку школовања добијао је новчану помоћ у висини плате предвиђене за ту врсту занимања. Док су за свако рођено дијете жене добијале по 5.000 америчких долара.
Дио новца зарађен продајом нафте, главног извозног артикла земље, сливао се на рачуне свих грађана Либије.
Kада је Гадафи дошао на власт, истина превратом, 1969. године, Либија је била једна од најсиромашнијих земаља на свијету. Прије него је запао у проблеме са устаницима Либијци су спадали у народе са највишим стандардом у Африци.
Да ли је та и таква Либија имала право на свој начин живота једнако као и Норвешка, без обзира колико се такав стил вођења државе "свиђа" Западу?
Да поновимо шта је Павков рекао "само га нико не слуша": "Kао што давно рекох (само ники не слуша) - скандинавчани су први прихватили све глупости које су стигле из америчких тинк-танкова, али ће их први и одјебати чим већина грађана почне да мрмља у браду и почне да копа по интернету за земљама где су слободе веће."
Лако је било Исидори Секулић да има емпатију према сиромашним Норвежанима, тешко је некоме који припада онима који су упропастили државу да прикаже како су норвешко богатство и наше сиромаштво резултат генералног менталитета, који је, шта год Павков писао, постојао и раније, али се знало ко је домаћин а ко није и ко може да води државу а ко није дорастао тој одговорности.
Може бити да Павкова и сличне нервирамо сталним помињањем супериорне Краљевине Југославије vs. ФНРЈ/СФРЈ, па да учинимо искорак, и поменемо неки "неутрални" пример државног напретка базираном на нафти:
Привреда Либије је заснована на планској производњи, чија окосница су експлоатација нафте и гаса. Захваљујући томе има највећи БДП-а по становнику у Африци. Индекс хуманог развоја највећи јој је на континенту.
Основу пољопривредне производње представља гајење житарица (пшеница, јечам), поврћа (кромпир) и воћа (агруми, маслине, смокве) у приобалном појасу, тј. у низија Џафара на северозападу земље. У оазама у унутрашњости гаји се нето мало житарица и урме. Развијено је и гајење дувана и винове лозе, нарочито око главног града Триполија. У заливима Мали и Велики Сирт развијен је риболов (туна), а сакупљају се и сунђери. Од укупне површине Либије обрадиво је свега 2,1% земљишта, остали аграрни предели се наводњавају.
Нафта и гас су најважнији производи Либије. Од 1969. године налазишта су национализована, а пре тога била су у страном власништву (УK, САД).
Уколико би неки грађанин одабрао да се бави земљорадњом, од државе би добио кућу са земљом, пољопривредну опрему, сјеме и говеда, како би започео бизнис и све то бесповратно.
Мало је познато да у Либији нису постојали рачуни за струју, а нису постојале ни камате на кредите у банкама које су све биле државне.
Гадафију је највише замјерано да крши људска права у Либији, а мало је познато да је наредио да док год сваки Либијац не добије кућу неће ни његова породица. Тако је Гадафијев отац преминуо, а да је још увек живио у шатору.
Код Гадафија било 17.000 робијаша, сада у затворима лежи 27.000 људи, добрим делом под политичком кривицом.
Гадафи је излазио у сусрет младенцима. Тако је сваки млади брачни пар добијао од државе по 50.000 америчких долара како би купио стан и засновао породицу.
Уколико би Либијац пожело да се школује у иностранству или би му било неопходно лијечење ван граница земље, имао би новчану помоћ државе која би плаћала све трошкове и још би давала по 2.300 америчких долара за смјештај и превоз.
Држава је чак партиципирала и у куповини кола, иначе јефтинијих него у Европи, па је субвенционисла куповину са 50 одсто учешћа.
А кад се већ купе кола, са бензином нема проблема јер је гориво у Либији коштало 0,14 долара за литар, што је било јефтиније од воде. И хљеб је био практично бесплатан са цијеном од 0,15 долара за 40 (!) векни.
Гадафи је знао да је за пустињску земљу вода најбитнија па је направио велики водовод кроз Сахару који је спојио Триполи, Бенгази и Сирт и тако омогућио несметано снабдијевање, али и пораст градске популације. На жалост, током бомбардовања НАТО је добрим дијелом овај водовод уништио.
Либију је оставио без икаквог спољног дуга са девизним резервама од 150 милијарди долара, које су, истина, са почетком револуције замрзнуте широм свијета.
Сваки Либијац који није могао да нађе запослење по завршетку школовања добијао је новчану помоћ у висини плате предвиђене за ту врсту занимања. Док су за свако рођено дијете жене добијале по 5.000 америчких долара.
Дио новца зарађен продајом нафте, главног извозног артикла земље, сливао се на рачуне свих грађана Либије.
Kада је Гадафи дошао на власт, истина превратом, 1969. године, Либија је била једна од најсиромашнијих земаља на свијету. Прије него је запао у проблеме са устаницима Либијци су спадали у народе са највишим стандардом у Африци.
Да ли је та и таква Либија имала право на свој начин живота једнако као и Норвешка, без обзира колико се такав стил вођења државе "свиђа" Западу?
Да поновимо шта је Павков рекао "само га нико не слуша": "Kао што давно рекох (само ники не слуша) - скандинавчани су први прихватили све глупости које су стигле из америчких тинк-танкова, али ће их први и одјебати чим већина грађана почне да мрмља у браду и почне да копа по интернету за земљама где су слободе веће."
Павков је негде до прве кривине тачан, после губи контролу. Што је дозвољено Норвежанима, није Србима...
Милан Стојадиновић је био министар финансија у три наврата (1922—1924, 1924-1925 и 1934-1935). Kнез Павле Kарађорђевић му је дао мандат за формирање владе. Стојадиновић је водио политику приближавања силама Осовине. За време премијерског мандата потписао је споразум о пријатељству са Француском и пакт о ненападању са Италијом, покушавајући да у време пред Други светски рат сачува безбедност Југославије. Kнез Павле га је сменио је 1939. јер није успео да реши хрватско питање. На захтев Британаца Стојадиновић је прогнан из земље и интерниран на острво Маурицијус, где је провео Други светски рат.
...А није ни Либијцима, тако да је, као што знамо, НАТО сравнио ову државу са земљом односно са песком, а нафтне изворе вратио "природним" власницима.
Шта ту имамо још заједничко између Норвежана, Срба и Либијаца. Норвешка је као уредна чланица НАТО учествовала у злочинима против мира тј. агресијама и на Србију и на Либију. Испуњавају Норвежани своје обавезе.
Фин неки свет ти Норвежани, зар не Драгославе? А зашто нису "одјебали такве америчке глупости"?
„Званичници су имали врло ограничено знање о томе шта се дешава у Либији, али су ипак, одмах одлучили да се придруже интервенцији под вођством Сједињених Америчких Држава, претварајући ову некада успјешну сјеверноафричку нацију у терористичко мјесто“, напомиње се у државном извјештају Норвешке.
Норвешка је, наводи се, пожурила да помогне својим савезницима НАТО-а да нападну Либију са ваздушним нападима у 2011. години, без разумијевања шта се заправо тамо дешава, или до каквих би тешких посљедица могло доћи у случају интервенције које би могла довести до интервенције.
„У таквим ситуацијама, доносиоци одлука су се ослањали на информације из медија и других земаља“, наглашено је у извјештају.
Подсјетимо, „интервенција“ названа „Операција Одисејева зора“, имала је за циљ помагање наоружаним антивладиним побуњеницима у свргавању дугогодишњег лидера ове земље Моамера Гадафија, која је на крају довела до његовог бруталног убиства. Након убиства Гадафија, Либија је склизнула у грађански рат и постала жариште тероризма.
Норвешка је агресију „помогла“ са шест авиона Ф-16. Према извештају, они су учествовали чак у 596 напада и на Либију бацили 588 бомби, тј. око 10% укупних напада НАТО-а.
Нисмо поносни на своје одлуке
Извјештај је довео до тога да многи политичари преиспитају учешће Норвешке у бомбардовању Либије.
„Kада погледате до чега је то довело, то није одлука којом се поносимо. Либија је постала жариште тероризма“, рекао је бивши лидер Централне партије Лив Наварсете..."
Милан Стојадиновић је био министар финансија у три наврата (1922—1924, 1924-1925 и 1934-1935). Kнез Павле Kарађорђевић му је дао мандат за формирање владе. Стојадиновић је водио политику приближавања силама Осовине. За време премијерског мандата потписао је споразум о пријатељству са Француском и пакт о ненападању са Италијом, покушавајући да у време пред Други светски рат сачува безбедност Југославије. Kнез Павле га је сменио је 1939. јер није успео да реши хрватско питање. На захтев Британаца Стојадиновић је прогнан из земље и интерниран на острво Маурицијус, где је провео Други светски рат.
Шта ту имамо још заједничко између Норвежана, Срба и Либијаца. Норвешка је као уредна чланица НАТО учествовала у злочинима против мира тј. агресијама и на Србију и на Либију. Испуњавају Норвежани своје обавезе.
Фин неки свет ти Норвежани, зар не Драгославе? А зашто нису "одјебали такве америчке глупости"?
„Званичници су имали врло ограничено знање о томе шта се дешава у Либији, али су ипак, одмах одлучили да се придруже интервенцији под вођством Сједињених Америчких Држава, претварајући ову некада успјешну сјеверноафричку нацију у терористичко мјесто“, напомиње се у државном извјештају Норвешке.
Норвешка је, наводи се, пожурила да помогне својим савезницима НАТО-а да нападну Либију са ваздушним нападима у 2011. години, без разумијевања шта се заправо тамо дешава, или до каквих би тешких посљедица могло доћи у случају интервенције које би могла довести до интервенције.
„У таквим ситуацијама, доносиоци одлука су се ослањали на информације из медија и других земаља“, наглашено је у извјештају.
Подсјетимо, „интервенција“ названа „Операција Одисејева зора“, имала је за циљ помагање наоружаним антивладиним побуњеницима у свргавању дугогодишњег лидера ове земље Моамера Гадафија, која је на крају довела до његовог бруталног убиства. Након убиства Гадафија, Либија је склизнула у грађански рат и постала жариште тероризма.
Норвешка је агресију „помогла“ са шест авиона Ф-16. Према извештају, они су учествовали чак у 596 напада и на Либију бацили 588 бомби, тј. око 10% укупних напада НАТО-а.
Нисмо поносни на своје одлуке
Извјештај је довео до тога да многи политичари преиспитају учешће Норвешке у бомбардовању Либије.
„Kада погледате до чега је то довело, то није одлука којом се поносимо. Либија је постала жариште тероризма“, рекао је бивши лидер Централне партије Лив Наварсете..."
---
"Имали су ограничено сазнање"... "нису поносни на своје одлуке"... и слично. Како се само лепо изражавају! Зашто не кажу да се стиде свог дивљаштва, зашто одговорне и активне учеснике не изведу пред суд за ратне злочине, а Либији плате ратну штету? Ма какви, мало цинизма и идемо даље. Иначе, било је коментара да је напад на Либију "добра вежба за њихове пилоте".
Када су у питању агресије на Србе, још су циничнији:
"Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг изјавио је да разуме да су успомене у Србији на бомбардовање и даље болне и да је за њега сваки губитак живота цивила трагедија, али је подсетио да је НАТО од тада на Kосову да гарантује безбедности свих становника, укључујући ту и Србе.
"Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг изјавио је да разуме да су успомене у Србији на бомбардовање и даље болне и да је за њега сваки губитак живота цивила трагедија, али је подсетио да је НАТО од тада на Kосову да гарантује безбедности свих становника, укључујући ту и Србе.
"Грешке не пребрајам. Наравно, увек смо настојали да извучемо поуке из прошлости, из наших мисија и операција", изјавио је Столтенберг у пригодном интервјуу чешком јавом радио сервису Радожурнал поводом 70. годишњице оснивања НАТО.
На питање о грешкама које су западни савезници починили током седам деценија постојања пакта, рецимо бомбардовање Србије које се и данас оспорава, Столтенберг је рекао да када је Балкан у питању не треба заборавити да је НАТО помогао да се ту окончају два рата.
"Прво рат у Босни и Херцеговини где смо били сведоци зверстава и масакра у Сребреници. А затим смо видели насиље над цивилима на Kосову. Ни више од годину дана дипломатских напора није водило ка заустављању. И зато смо ишли тамо, да помогнемо да се оконча то насиље и убијање цивила. Од тада је НАТО на Kосову и помаже да се гарантује безбедности и штите сви становници. Укључујући ту и Србе", рекао је генерални секретар НАТО."
Норвешка је међу првима, супротно међународном праву, признала "државу Косова".
Норвешка је међу првима, супротно међународном праву, признала "државу Косова".
---
Шта мисли Павков, заслужује ли овај углађени Норвежанин маљ у главу због толиког крволочног цинизма?
И, то ли је та земља која је "оцењена најмирољубивијом државом на свету према индексу глобалног мира"?
Тај индексно најмирољубивији народ на свету је изродио и "феномен" политичког масовног убице Андреса Брејвика. Иако су Брејвик и Столтенберг идеолошки супротстављени, једнако су крволочни. Та крволочност избија из норвешког генотипа, који се јасно испољио у време нацизма.
Иначе дрчни Норвежани нису пружили готово никакав отпор нацистима. (Истина мало дужи од Данаца који су се бранили осам сати).
Почетне Немачке снаге су бројале 10.000 војника, али је то било довољно за почетни успех инвазије. Једна падобранска бригада је била довољна да заузме аеродроме у Ослу. Сви утврђени положаји Норвешке војске су убрзо освојени. Није прошло много до тренутка када је Немачка војска, уз звуке Војног оркестра, умарширала у Осло.
Након тога, Немачка војска се сконцентрисала на освајања осталог дела Норвешке. Савезничке снаге су више пута организовале контраофанзиве, али су сваки пут били неуспешни.
Једини озбиљнији отпор Немцима у Норвешкој су пружили Британци уз помоћ Француза и Пољака.
Норвежанин Видкун Квислинг је својим презименом обогатио светску историју.
Норвежани су попуњавали две Хитлерове ЅЅ дивизије:
5. ЅЅ оклопна дивизија "Викинг"
5. ЅЅ оклопна дивизија "Викинг"
11. ЅЅ добровољачка панцергренадирска дивизија "Норланд".
После рата, 37 људи је осуђено на смрт - 25 Норвежана због издаје, међу којима и Видкун Kвислинг, и 12 Немаца због злочина против човечности.
Срби нису дали ни једног добровољца у ЅЅ.
Али, није то "најзанимљивије".
Постоји прича о југословенским логорашима у Норвешкој у Другом светском рату.
Али, није то "најзанимљивије".
Постоји прича о југословенским логорашима у Норвешкој у Другом светском рату.
Фашисти су 1942. године из београдских логора Бањица и Сајмиште у Норвешку одвели 4.208 робијаша, углавном партизана. Највише Срба, 3.841, потом 165 Хрвата, 179 муслимана и 83 робијаша других националности. Одведени су млади људи, највише двадесетогодишњаци, како би на северу Норвешке градили путеве и пруге према Финској односно СССР-у. До 1945. године због тешких услова настрадало је њих 3.000.
Слободан Милошевић обогаћује причу, па у свом научном раду констатује да су у питању махом били партизани са Козаре, Неретве и Сутјеске.
"...На крвавом путу су корачали исцрпљени и измучени Срби певајући: “Марширала, марширала краља Петра гарда”. Чули су се кораци дрхтавих ногу. Чули су се удари чекића о камен, све док заробљеник не би пао поред дела које је градио го до појаса, док су га киша и суснежица шибале и стражари крвнички тољагали..." - Овим речима историчар Kнут Флувик Туресен започео је потресну причу о српским заробљеницима у норвешким нацистичким логорима током Другог светског рата.
Турсен је своју причу засновао на причи припадника ЈВуО (четника) Николе Рокића, који после свих преживљених мука у нацистичким логорима у Норвешкој није смео да се врати у Југославију јер би га комунисти стрељали као фашисту.
"...На крвавом путу су корачали исцрпљени и измучени Срби певајући: “Марширала, марширала краља Петра гарда”. Чули су се кораци дрхтавих ногу. Чули су се удари чекића о камен, све док заробљеник не би пао поред дела које је градио го до појаса, док су га киша и суснежица шибале и стражари крвнички тољагали..." - Овим речима историчар Kнут Флувик Туресен започео је потресну причу о српским заробљеницима у норвешким нацистичким логорима током Другог светског рата.
Турсен је своју причу засновао на причи припадника ЈВуО (четника) Николе Рокића, који после свих преживљених мука у нацистичким логорима у Норвешкој није смео да се врати у Југославију јер би га комунисти стрељали као фашисту.
 |
| Српски ратни заробљеници на принудном раду у Норвешкој |
Како год било, ови логораши су ужасно пострадали.
Да би разумели зашто су „српски логори“ били логори за истребљење треба погледати статистику смртности у њима. У прво време је у логорима северне Норвешке укупно преживело само 27% од свих заробљеника.
У логору Kарашок у Финмарку је до децембра 1942. када је логор распуштен умрло око две трећине затвореника. Тада је логор имао виши проценат смртности него многи немачки концентрациони логори.
Разлози за тако висок проценат смртности међу затвореницима су били комбинација лоше одеће и хладне климе, мало хране и тежак рад, болести и брутално понашање особља према затвореницима. Ово последње је као екстремну последицу имало стрељање или вешање.
– Из тог разлога сам приложио и Рокићеве исказе са саслушања против стражара, из 1947, у којима су представљене бруталности спровођене над заточеницима. Неки од чувара логора били су суровији од немачких војника. Вероватноћа да логораш умре у логорима смрти у Норвешкој била је већа од оне да умре у Аушвицу. Норвешки народ, пак, помагао је заробљеницима и на путу где је требало да пролазе и граде путеве, испод камена остављао им је храну – износи Торесен.
Да би разумели зашто су „српски логори“ били логори за истребљење треба погледати статистику смртности у њима. У прво време је у логорима северне Норвешке укупно преживело само 27% од свих заробљеника.
У логору Kарашок у Финмарку је до децембра 1942. када је логор распуштен умрло око две трећине затвореника. Тада је логор имао виши проценат смртности него многи немачки концентрациони логори.
Разлози за тако висок проценат смртности међу затвореницима су били комбинација лоше одеће и хладне климе, мало хране и тежак рад, болести и брутално понашање особља према затвореницима. Ово последње је као екстремну последицу имало стрељање или вешање.
– Из тог разлога сам приложио и Рокићеве исказе са саслушања против стражара, из 1947, у којима су представљене бруталности спровођене над заточеницима. Неки од чувара логора били су суровији од немачких војника. Вероватноћа да логораш умре у логорима смрти у Норвешкој била је већа од оне да умре у Аушвицу. Норвешки народ, пак, помагао је заробљеницима и на путу где је требало да пролазе и граде путеве, испод камена остављао им је храну – износи Торесен.
 |
| Норвежани, логорски стражари, суровији од усташа |
Током СС команде и контроле норвешки младићи су уместо првобитне намене послати у северну Норвешку да раде као чувари заробљеника. Прва група чувара заробљеника је послата у Северну Норвешку (Нордланд) бродом и возом лета 1942. Стражари су пре поласка прошли кратку обуку у тврђави у Фредерикстаду и Халдену.
Ова прва група чувара заробљеника је позната као најбруталнија. Kаснији контингенти су обучени у СС – логору у Холместранд-Ботне и није им било дозвољено да носе бајонете пошто је прва група чувара тако злоупотребљавала ово оружје на заробљеницима да су сами Немци то сматрали претераним.
С пролећа 1943. године је ова служба са норвешким чуварима заробљеника у северној Норвешкој распуштена као последица њиховог бруталног понашања.
Ето, то су Норвежани. А Срби к'о Срби, праве Норвежанима споменик захвалности јер су понеки остављали комад хлеба под камен. Да није те помоћи било не би преживело 27% логораша већ 26%.
Замислите само какву би Срби репутацију у светским размерама стекли да је било обрнуто, па да су Норвежани страдали у Србији од бајонета чувара?
Ни Исидора Секулић ни Драгослав Павков нису били у ситуацији да траже кору хлеба под каменом нити су бодени бајонетима норвешких пристојних тинејџера, јер би сигурно мало друкчије видели ствари. Проширили би им се видици.
Па и овако, поред свега наведеног, данас Норвежани слове за антифашисте, Срби за фашисте.
Не морамо помињати ко је један од најиздашнијих финансијера овдашњих аутошовинистичких и/или филоусташких и филошиптарских НВО.
Не праве Норвежани дрвене цркве зато што су штедљиви, већ је то њихов стил живота.
Норвешка има толико природних ресурса да је последња земља на свету која мора да брине о својој будућности.
Они имају толико празног простора да би могли населити милион избеглица а да их никад и не виде, сем чувара у њиховим рудницима. Па ипак, неће да их приме, да им случајно не би кварили расу. Неће да их приме и зато што им је дозвољено да неће.
Истовремено НАТО на челу са Столтембергом, батином присиљавају Србију да прими на квартир те исте избеглице. Ужасно је то лицемерје, само неће сви да га виде.
Нису Норвежани у НАТО да их овај "чува од Руса", како вели Павков, јер Руси не могу ни себе да заштите, не да ће да се ломе са Норвежанима. Пре ће бити да се тако чувају од Американаца.
Пошто су Норвежани штедљиви, природног непријатеља немају, а уз то су најмирољубивији народ на свету, зашто купују "Рапторе", најсавременије нападачке авионе данашњице? Норвешка се обавезала да купи 40 ових авиона, а најавила је да ће наручити још 12, што ће је укупно коштати 8,36 милијарди долара!!!
Погледајте како су вежбали у Либији, како шире мир на Балкану, па процените да ли се ти дивни људи спремају да мирно живе у својој великој и богатој земљи, или се спремају да некога, као лојална чланица НАТО, нападну да би још боље живели у својој дивно уређеној и пристојној земљи са дрвеним црквама без бакарних кровова.
Ова прва група чувара заробљеника је позната као најбруталнија. Kаснији контингенти су обучени у СС – логору у Холместранд-Ботне и није им било дозвољено да носе бајонете пошто је прва група чувара тако злоупотребљавала ово оружје на заробљеницима да су сами Немци то сматрали претераним.
С пролећа 1943. године је ова служба са норвешким чуварима заробљеника у северној Норвешкој распуштена као последица њиховог бруталног понашања.
Ето, то су Норвежани. А Срби к'о Срби, праве Норвежанима споменик захвалности јер су понеки остављали комад хлеба под камен. Да није те помоћи било не би преживело 27% логораша већ 26%.
Замислите само какву би Срби репутацију у светским размерама стекли да је било обрнуто, па да су Норвежани страдали у Србији од бајонета чувара?
Ни Исидора Секулић ни Драгослав Павков нису били у ситуацији да траже кору хлеба под каменом нити су бодени бајонетима норвешких пристојних тинејџера, јер би сигурно мало друкчије видели ствари. Проширили би им се видици.
Па и овако, поред свега наведеног, данас Норвежани слове за антифашисте, Срби за фашисте.
Не морамо помињати ко је један од најиздашнијих финансијера овдашњих аутошовинистичких и/или филоусташких и филошиптарских НВО.
Не праве Норвежани дрвене цркве зато што су штедљиви, већ је то њихов стил живота.
Норвешка има толико природних ресурса да је последња земља на свету која мора да брине о својој будућности.
Они имају толико празног простора да би могли населити милион избеглица а да их никад и не виде, сем чувара у њиховим рудницима. Па ипак, неће да их приме, да им случајно не би кварили расу. Неће да их приме и зато што им је дозвољено да неће.
Истовремено НАТО на челу са Столтембергом, батином присиљавају Србију да прими на квартир те исте избеглице. Ужасно је то лицемерје, само неће сви да га виде.
Нису Норвежани у НАТО да их овај "чува од Руса", како вели Павков, јер Руси не могу ни себе да заштите, не да ће да се ломе са Норвежанима. Пре ће бити да се тако чувају од Американаца.
Пошто су Норвежани штедљиви, природног непријатеља немају, а уз то су најмирољубивији народ на свету, зашто купују "Рапторе", најсавременије нападачке авионе данашњице? Норвешка се обавезала да купи 40 ових авиона, а најавила је да ће наручити још 12, што ће је укупно коштати 8,36 милијарди долара!!!
Погледајте како су вежбали у Либији, како шире мир на Балкану, па процените да ли се ти дивни људи спремају да мирно живе у својој великој и богатој земљи, или се спремају да некога, као лојална чланица НАТО, нападну да би још боље живели у својој дивно уређеној и пристојној земљи са дрвеним црквама без бакарних кровова.
Коментари
Постави коментар