РЕТОРИКА ИЛИ АРГУМЕНТИ?
У броју "Данас" од 5. јула 2026, огласио се проф. Фахрудин Кладничан из Новог Пазара "Анатомија мисли професора М. Л.".
Нећу полемисати са ставовима аутора, већ у само да измерим структуру текста.
Текст има 55 реченица.
У тих 55 реченица смештено је не мање од 70, вероватно и више од осамдесет вредносно обојених фраза и синтагми. Уз напомену да су могуће мање грешке и пропусти који не мењају суштину проблема, наводимо:
1. Идеолошке етикете
- меморандумски део јавности
- меморандумска реторика
- гласноговорник меморандумске реторике
- портпароли меморандумске реторике
- меморандумски ехо
- бољшевичко-титоистичка мисао
- бољшевици
- титоисти
- другосрбијанци
- југословени
- агент самопорицања
- дух самопорицања
- самопорицатељи
- националистички заборав
- српски интегрализам
- национална правоверност
- националне српске недаће
2. Војне и борбене метафоре
- последњи бастион
- арсенал ликова и медија
- идеолошка мрежа
- пунктови идеолошке субверзије
- демонтажа националистичких митова
- чувари старих ровова
- чувари националне правоверности
- чувари великих историјских наратива
- борба против сећања
- борба против истине
- борба против одговорности
- омиљени непријатељ
- свакодневна борба за нацију
- нова завера против државе
- тежи противник
3. Психопатолошке и медицинске
- идеолошка патологија
- идеолошке баљезгарије
- као на психотерапији
- опсесија
- политичка ноћна мора
4. Демонолошке и митске
- идеолошке авети
- политички дух
- дух самопорицања
- митске размере
- нова завера
- изанђали митови
- националистички митови
5. Морално-дисквалификационе
- организовани заборав
- простор порицања и самозаваравања
- слојеви патриотизма
- унутрашњи непријатељи
- дежурни кривци
- прикривени партијски комесар
6. Реторичке формуле
- никад већа опозициона организованост
- јавна демонтажа националистичких митова
- историјска нужност
- славна прошлост
- велика национална прича
- велики историјски наративи
- симболичке границе
- студентско меморандумско-патриотско лелекање
- просветитељски рационализам
- генерације самопорицатеља
- политичка и економска заједница
- финансијска подршка
Како г. Кладничанин стоји са аргументацијом у вези својих седамдесет синтагми у педесет пет реченица чланка? Ја сам успео избројати око петнаест аргументативних исказа и готово ниједан проверљив доказ.
Приликом читања, ја бих раздвојио:
- тврдњу (став аутора),
- аргумент (образложење за ту тврдњу),
- доказ (чињеница, пример, цитат, податак).
Када то применимо на овај текст, добија се занимљива слика.
Реченице које можда функционишу као аргументи
25.
Суочавање са тим чињеницама не доводи у питање само једну политику из прошлости, већ доводи у питање читав систем веровања...
Аутор покушава да објасни зашто се јавља отпор.
28.
Ратови деведесетих нису иза себе оставили само порушене градове...
Наводи последице као разлог зашто је суочавање важно.
29.
У том простору порицања и самозаваравања изгубљене су читаве генерације...
Аргумент, мада више реторички него емпиријски.
31–33.
Овај део:
...политичка и друштвена стварност на терену одавно променила...
и
...јавни простор се затрпава формулама...
и
...између нормативних захтева и стварних политичких околности...
Ово представља линију аргументације: стварност је другачија од политичке реторике.
35–39.
Пет узастопних питања:
- Када сте последњи пут били на Косову?
- ...
- Знате ли како изгледа њихов свакодневни живот?
То су реторичка питања, али имају аргументативну функцију. Њихова логика гласи:
„Не можете говорити о Косову ако га не познајете из непосредног искуства.“
(Сад, отвара се аналогно питање како г. Кладничанин може да говори о професор Ломпару ако није био код њега у стану, на које ја не умем да одговорим.)
41–43.
Политика... не полази од жеља, већ од околности.
и
...можемо мислити шта год хоћемо о стварности...
Ово је најјачи аргумент у целом тексту, јер износи опште начело, а не етикету.
42,
А како је својевремено говорила Латинка Перовић, парафразираћу: можемо мислити шта год хоћемо о стварности, али то је оно са чиме располажемо.
Позивање на "ауторитет" као аргумент. Само још да се договоримо шта је стварност.
47–48.
Парадокс је...
и
Мало ко тако пажљиво чита Данас...
То је аргумент заснован на уоченом понашању противника.
49–54.
Завршни пасус је прилично кохерентан.
Логика је:
- идеологији је потребан непријатељ;
- Данас игра ту улогу;
- зато га највише читају његови противници.
То јесте аргументативна целина.
Шта није аргумент
Већи део текста су заправо:
- вредносне квалификације;
- сарказам;
- иронија;
- хиперболе;
- метафоре.
На пример:
„идеолошке авети“
није аргумент.
„политички дух“
није аргумент.
„последњи бастион бољшевичке мисли“
није аргумент.
„студентско меморандумско-патриотско лелекање“
није аргумент.
„чувари старих ровова“
није аргумент.
„изговарају се са енергијом згаженог пужа“
није аргумент.
А докази?
Ту је, по мом мишљењу, главна слабост текста.
Правих доказа готово да нема.
Не налазим:
- цитате професора М. Л. који би потврдили ауторове интерпретације;
- линкове или навођење конкретних подкаста;
- статистичке податке;
- историјске изворе;
- документе;
- конкретне примере који би се могли независно проверити.
Да резимирам. У тексту "Анатомија мислипрофесора М. Л. има:
Другим речима, текст има тврдње, има понегде аргументацију, али нема доказног материјала.
То је довољно да се стекне представа о природи текста.
*
Текст је занимљив зато што показује изнова рециклирани механизам стварања аутошовинистичког дискурса: из једне флоскуле се генерише друга флоскула која затим постаје основа за следећу, све док се не изгради читава "грађевина" мржње. У осталом, тако је и настала синтагма "аутошовинизам". Крајем 2001. у једној новинској полемици мој опонент Зоран-Зека Петаков је изнео масу негативних квалификација о српском народу, без икакве потребе да било шта од својих искључивих виђења покуша да докаже. На пример:
"...У српском национализму садржане су бар три или четири кључне предиспозиције које га могу одвести у фашизам. То је однос према нацији заснован на мистичној вери и њену светост и апсолутну лојалност према њој, фрустрираност због неоствареног сна о "великој Србији", ауторитарна и централистичко-унитарна традиција у уређењу друштва и државе (неукорењеност демократске културе живљења), примарност митског у односу на рационално у историјској свести народа..." ИТД...ИТД...
Тако, ви и не можете ништа да оповргнете јер нема аргумената које ћете вредновати. Ја сам тада такву механику шовинистичког писања назвао "аутошовинистички егзибиционизам", јер такви памфлети и нису ништа друго.
Касније проф. Слободан Антонић је, анализирајући механизме аутошовинистичког писма, направио једну "фразеолошку таблицу", уз коментар:
Снага њихова није у аргументу, у оштрој и интелигентној друштвеној критици, већ у бесконачном патетичном опетовању истих фраза без главе и репа. Њихове шовенске писаније и говоранције личе као јаје јајету, све су грађене по истој механичкој шеми, за коју је лако реконструисати основну фразеолошку таблицу. Свака комбинација речи из било ког сегмента из три колоне и у било ком редоследу, подједнако је (бе)смислена.
Ова табела даје 125 комбинација, односно различитих реченица, које се, опет, могу поређати на 15.625 начина. Наравно, то је само костур текста, у који ваља убацити још и речи као што су: „хладњаче“, „митоманија“, „Kосово је изгубљено“, „треба прихватити реалност“, „доста је било опсесије границама“, „Kосово није срце Србије већ суседна држава“, „суочавање с прошлошћу“, „европске вредности“, „патриЈоте“, „нациЈоналисти“, „равноземљаши“, „антиваксери“, „имају три зуба и бију жену“, „сав нормалан свет“, „нико ме није питао да се овде родим“, "Србистан", "Србијетина", "Репубика шумска", "Република геноцидна",„јебем те Србијо“, „пакујем кофере“…
И тако, после 25 година "развоја" демократији, ја немам друго до да ауторски текст господина Фахруднина Кладничанина насловим "Аутошовинистички егзибиционизам 2.0".
.png)
Коментари
Постави коментар