ОДЛАЗАК СТУДЕНАТА - ПОВРАТАК КРВНИКА (8)

 

Борислав Пекић као затвореник, плакат за изложбу
Извор: Википедија

 Отпор

„И ко се не нађе написан у књизи живота, бачен би у језеро огњено."

(Откровење, гл. 20, 15)

„Ниједан човек није Острво, ... смрт ма кога човека смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством; и стога никада не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом."  

(John Done)

Окот Топлог Зеца

До тада релативно мирна, мада напета атмосфера, наједном се променила. Најпре усамљени, а онда сложни узвици непознатих ученика, па онда, богами, и неких познатих, претворили су се у унисоно урлање из којег се, некако, могло закључити да се предлаже, па одмах прокламацијом и прихвата Т-ово избацивање из школе. У почетној фази урлали су само „гости“. Касније су им се придружили и домаћини, скојевци и активисти. Тек потом је хистеријом била захваћена — бара, како смо звали неопредељене, оне који су били на нашој страни, али то ничим нису смели да демонстрирају. Масовна хистерија индукована је истим начином којим дервишки бубњеви индукују транс. Човеку се чинило да би и сам могао викати „Смрт!'. Резултат америчког експеримента са наношењем бола из огледала Кратак компендијум људског усавршавања даје ми за право. (Мој млађи рођак, седео је на прозору, махао ногама и захтевао — смрт, али му није удовољено.)

И до тада је све било у границама демократије коју смо већ били упознали.

Пред Т-ом се, од трибине до излазних врата, отворио људски коридор, људски у биолошком смислу, велим. Кренуо је према њему примамљен празнином и вероватном жељом да се што пре удаљи са места на коме га нико од његових колега, ни другова, па и најбољих, није узео у одбрану. Места на коме га у од брану нису узели ни професори, свесни нелегалности овакве процедуре, али несвесни да јој управо они, већ и својим присуством, а некмоли немешањем, легитимност обезбеђују.

Можемо у своју одбрану рећи да се све догодило нагло и да смо код првог имена били затечени. У том објашњењу има истине, јер касније све није ишло по скојевском ингениозном плану. Али када је до одупирања и дошло, није оно било такво какво би морало бити да у том тренутку нисмо и ми били више биолошка него морална бића, не сасвим далеко од оних који су, избацујући нас, дефашизирали школу.

Кад је Т. у коридор ушао, овај се над њим склопио, као зидови подземног ходника који су нагло попустили. Ударан са свих страна песницама, ногама, моткама, батинама, ланцима, који су наједном испод капута извучени, ударан било чиме и било где — где се могло услед великог интереса учесника програма. У Топлом зецу су били углавном гости, странци, а врло мало ученика III мушке. Т. је, више силом запрепашћења него воље, стигао до врата. Она, велика и бела, попут двери, отворила су се, пропустила га и поново затворила, носећи на себи као печат отисак нечије крваве руке.

О ономе што се затим догодило нема сврхе по неком реду причати, У слепом терору реда нема.

Видео сам своје другове како крваре пролазећи кроз тунел нељудске мржње, који ће се тек. две-три године касније назвати Топлим зецом, и у свој топли загрљај примити многе учеснике овог из 1946.

Видео сам своје другове како ћуте.

Видео сам себе како ћутим.

Видео сам децу како вичу: „Смрт"! а немају ни дванаест година.

Видео сам децу како покушавају људском бићу, старијем од њих једва за коју годину, нанети увреду, бол и како у томе успевају.

Видео сам на подијуму конструкторе овог живог зида како уживају у својој малој револуцији, у својој игри са животима школских другова.

Видео сам и те наше другове.

Једног матуранта како пада под ногама руље, диже се, поново пада, и његово крваво лице на крвавим вратима кад се последњи пут према сали окренуо да своје другове последњи пут погледа у лице и прими и последњи ударац.

Т. Х. А. једног од главних дендија гимназије, коме смо сви завидели на најужим трегерима Београда, како кроз батине пролази као да плива, равномерно, ужасавајуће споро.

Б. С. плавокосог, снажног џез-трубача који је први узвратио ударац и искористивши изненађење — чудно је како се неко ко вас бије увек запрепасти ако му узврате — релативно неозлеђен до врата стигао.

Видео сам како нас је то пробудило, и како се на разним местима сале заподева свађа, па, чини ми се, и туча.

Локални ратови нису омели главни. Прозивка је настављена, премлаћивање се продужило, али са мало мање ентузијазма и уз обострано учешће.

Требало је да видим тако четрдесет двојицу својих другова. Али их нисам све видео. Видео сам само тридесет седморицу.

Тридесет осми сам био ја.

И од тог часа, откако сам своје име чуо па све док се у ходнику нисам нашао, ничег се не сећам.

Борислав Пекић "За ким је звоно звонило године 1946"
(Одломак из "Године које су појели скакавци")
- Књижевне новине, 15. 09. 1987.,

 

Kада се посматра онај део културне јавности који није био спреман да усвоји капејотски модел „монокултуре“, може се направити подела на оне који су се повукли из јавности и оне који су и у промењеним околностима настојали да нађу начина за јавно деловање, не марећи за цену. Међу онима истакнутим интелектуалцима који нису пристајали на сарадњу са комунистима најуочљивији су били Милутин Миланковић, Брана Петронијевић, Иван Ђаја, Радивој Kашанин, Милан Грол, Никола Радојчић. Да се концентрација личности ненаклоњених новом режиму налазила у Српској академији наука показало је гласање за пријем у њено чланство песника и председника Сабора Хрватске Владимира Назора и бугарског марксистичког филозофа Тодора Павлова: нису прошли. Пошто су академици на такав начин на себе скренули пажњу власти, судбина ове установе била је запечаћена.

Али, поред оних који напросто нису пришли новом режиму, било је и таквих који су недвосмислено одбили колаборацију. Kада је нова власт послала Kрлежу да композитора Петра Kоњовића ангажује за њихове потребе, овај му је одговорио: 

„Слушајте Kрлежа, нисам ја Александар Белић. Не могу они са мном разговарати као с Белићем. Ја то нећу.“

Не, није се српска елита после рата тако лако предала "победницима", иако је била у безнадежној ситуацији.

Суд Националне части у Београду осудио је д-р Жарка Ступара, бившег доцента универзитета, на 4 године тешког присилног рага и 8 година губитка кациокалне части...

Лист Борба као централно партијско гласило исцрпно је пренио приказ и атмосферу с првог суђења пред судом за злочине и пријеступе против српске националне части, одржаног 25. сијечња 1945. На оптуженичкој клупи нашао се др. Жарко Ступар, пристав Министарства финанција и декан Правног факултета Универзитета у Београду. Овај случај праћен је с великим интересом па је и дворана Извршног НОО-а за Београд била дупком испуњена. У тексту је било једнако важно описати одговорност за почињене злочине, као и дојам који је суђење оставило на окупљено мноштво. Др. Ступар проглашен је кривим по свим точкама оптужнице и осуђен је на осам година губитка националне части, укључујући и грађанске части, те четири године тешког присилног рада. Изречена висока временска казна с тешким присилним радом била је опомена, али и порука. Др. Ступар био је истакнути члан академске заједнице, али и потенцијална опасност за нови сустав вриједности наметнут од стране КП. Било коју врсту отпора требало је онемогућити. Ова пресуда јасно показује да ће се ови судови, чије је дјеловање започело за трајања ратних операција, оштро обрачунати са свим стварним и потенцијалним непријатељима.

                                                                                                               Борба, 25. 1. 1945. 

Коста Кумануди на суђењу
Izvor: Muzej revolucije naroda Jugoslavije
URL: http://www.znaci.org/images/3707.jpg
Oznake: Beogradski proces (1946)

Међутим, неколико година касније, име др Жарка Ступара се поново појављује у вестима о великом суђењу "народним издајницима.

ПРЕД ВОЈНИМ СУДОМ У БЕОГРАДУ
СУЂЕЊЕ ГРУПИ ШПИЈУНА И ДИВЕРЗАНАТА КОЈИ СУ РАДИЛИ НА НАСИЛНОМ ОБАРАЊУ НАШЕГ ДРЖАВНОГ И ДРУШТВЕНОГ ПОРЕТКА
У четвртак 25 јануара пред Већем Војног суда у Београду почело је јавно суђење групи шпијуна и диверзаната из редова издајничке емиграције окупљене око Петра Карађорђевића.
... 
На оптуженичкој клупи – нашли су се: капетан бивше југословенске – војске – Милорад Чупић, крзнарски радник Данило Манојловић, потпоручник бивше југословенске војске Теодор Милашиновић, шофер Давид Дамјановић, трговачки помоћник Душан Илић, земљорадник Момир Војводић, механичар Марко Петровић, радиотелеграфиста и наредник бивше југословенске војске – Радојица Дамјановић, земљорадник Станојло Удовичић, поручник бивше југословенске војске Благота Бошковић, бивши министри Коста Кумануди  и Велимир Поповић, пензионер Милан Рајић, адвокат Јован Здравковић, бригадни генерал бивше југословенске војске Милутин Стефановић и службеник Жарко Ступар.
Циљ: рестаурација бивше Југославије... На другој страни је групица предратних ~ „политичара“, – oснивача и чланова илегалног „одбора“: Коста Кумануди, министар у време шестојануарске диктатуре и човек близак двору Карађорђевића, Веља Поповић, министар унутрашњих послова у бившој Југославији и бан бивше дринске бановине, Милутин (Стефановић, бивши жандармериски генерал и други. Неки од њих били су већ раније осуђивани због сарадње с окупатором.

Закључујући  своје  излагање, јавни тужилац Гавриловић је изјавио: „С обзиром да су се сви оптуженици добровољно прихватили извршавања постављених шпијунских и диверзантских задатака, односно да су хтели искористити Резолуцију Информбироа за своје превратничке циљеве, тражим за све оптуженике оштре казне“, Поред тога, јавни тужилац тражи да оптуженима Кости Куманудију, Милутину Стефановићу, Здравку Ступару и Станојлу Удовичићу суд узме у обзир и то да су им дела извршена у поврату.

- Борба, 27. 01. и 30. 01. 1951. [1]

Без обзира на страховиту репресију и пропаганду, велики број студената и даље није одговарао ставовима владајуће Партије, било грађанским пореклом, сарадњом са комунистима супротстављеним покретима током рата. На одступање од „норме“ многе младе људе је водио и идеолошко неприхватање суманутог и погубног система, и морално и естетско гађење према лажном, силеџијском и простачком понашању нових властодржаца.  

Студенти који су разумели пропасност "новог система" су се окупљали у мањим групама, расправљали о политици, цепали партијске и студентске плакате и пароле, бацали антипартијске летке, ширили гласине о промени стања у земљи, причали вицеве и „клеветали“ државно руководство, бојкотовали студентске конференције и предавања професора комуниста, итд. Они су означавани као „дражиновци“, „гроловци“, „драгољубовци“, „реакционари“, „буржуји“, „фашисти“, „ненародни елементи“, итд. И величање западних демократских земаља, западне културе и уметности, одлазак у њихове амбасаде и читаонице, слушање Радио Лондона и Гласа Америке, сматрано је обликом отпора режиму и непријатељском делатношћу. 

Радом партијских и полицијских органа, као и дојавама врбованих студената, откривани су различити „непријатељи“ који су потом искључивани из студентске организације (Народна студентска омладина – НСО), уклањани са факултета, а често хапшени, премлаћивани па и убијани.

Од доласка комуниста на власт у Београд иза пола милиона совјетских трупа и тенкова, кришом се међу српском омладином развија отпор према Титу и комунизму. Убрзо почиње деловање студентских организација које су се бориле против тоталитарног комунистичког антисрпског система.

Све те организације извиру из покрета Равногорске омладине, која је пред крај рата окупљала подмлатке свих демократских странака у Србији.

Од свих омладинских и студентских покрета, ту се најпре издваја НРСО, “Национално-револуционарна српска омладина” коју су чинили студенти Београдског универзитета. Већ 1946. године 41. припадника НРСО су похватали припадници Титове ОЗН-е. Међу њима је био и каснији чувени историчар Димитрије Ђорђевић, професор америчког универзитета Санта Барбара. На стаљинистичком суђењу маја 1946. године никакви докази нису понуђени, а сви похапшени студенти НРСО у великој медијској помпи су осуђени на дугогодишње казне затвора.

И по изласку са робија, многи од студената НРСО су наставили са активизмом током 50-их година, све док њихов рад убиствима и бежањем преко границе није угашен.

Поред НРСО, у Београду су деловале и друге тајне студентске и омладинске организације, демократске и националне оријентације, као што су “Антикомунистичка омладина Југославије” (“АКОЈ”) и “Демократска омладина Србије” (“ДОС”).

Ту се такође издваја и “Савез демократске омладине” чији је члан био и књижевник Борислав Пекић и због чијег чланства је завршио на петогодишњој робији. Из дела "Године које су појели скакавци", цитирали смо његово литерарно сведочење о вероватно првом "топлом зецу", извршеном над гимназијалцима. То умлаћивање и понижавање непокорне деце у виду врло сличном каквом трибалном магијском обреду није било случајно.  Они су добро научили лекцију "Младе Босне" (коначно, више фигура из редова нових властодржаца били су раније младобосанци), и били су спремни да биолошки затру сваки заметак отпора њиховом свевлашћу. Да у питању није тек патетична фраза предочавамо један сачувани лист из нетрагом нестале "Књиге стрељаних".  Жртва је био ђак који је ликвидиран без икаквог суђења, по "кратком поступку" у "мирно доба", четири године по окончању рата, да му се ни гроб не зна.

Још једна изузетно важна студентска организација су били “Бели Орлови“, као и “Национални Комитет Југославије“. Њихови припадници које је похватала Титова ОЗН-а су осуђени на вишегодишње робије у мају 1948. године.

Поред Београда, широм Србије ничу омладинске, студентске и гимназијске организације које су биле спремне на протесте и борбу са Титовим режимом. Како су те организације настајале, тако их је ОЗН-а полако, једну за другом откривала и уништавала.

Рецимо, једна од тих омладинских организација је била група “ТОНУС” из Ниша — “Тајна организација српских националиста”. 12 чланова ТОНУС-а добило је укупно 64 године затвора, а првооптужени Радомир Стојковић осуђен је на 20 година тешког затвора.

И храбри гимназијалци из Крагујевца основали су тајну организацију коју су назвали четничком крилатицом “Слобода или Смрт“. Током марта 1946. године, сви крагујевачки гимназијалци из групе “Слобода или Смрт” су похапшени и осуђени на вишегодишње робије.

Ту се такође издваја и група матураната гимназијалаца који су направили организацију “Кружок” у Јагодини и Београду. И они су сви похапшени и послати на вишегодишње робије.

У граду Бору је до јуна 1946. деловало гимназијско удружење “С вером у Бога за краља и отаџбину“. Осуђено је десетак њих на две до четири године робије.

И у Приштинској гимназији, професор Милош Лазаревић организовао је групу од шест ученика, која се бавила просрпском пропагандом и критиком режима. Сви су похапшени почетком новембра 1946. године и послати на издржавања затворских казни од пет година.

Борили су се јединим методама којима су у том тренутку могли лецима, графитима, штампањем тајних памфлета али су учествовали и у озбиљним диверзијама, док су поједини чак ковали планове, по узору на Младобосанце, да убију диктатора Тита.

На процесу СДОЈ маја 1949. године 12 омладинаца, махом гимназијалаца, осуђено је на 122 године затвора. Оптужени Борислав Пекић тада студент историје уметности добио је 10, а када се жалио Врховном суду Србије осуђен је чак на 15 година. Деловање ових група је углавном било пропагандно-политичког карактера: растурање и штампање летака, писање парола, пропаганда против друштвеног уређења и НОП-а и сл., анонимне претње и писма комунистичким функционерима, ситне диверзије и саботаже привредних мера, јатаковање равногорским одметницима, дописивање и повезивање са емиграцијом и друго. Временом се омладински радикализам стишавао, а нови револуционари су се невољно уклапали у систем после издржаних казни.

Највећи инцидент на почетку тог периода избио је октобра 1951. када су студенти Грађевинског факултета Драгош Јуришић и Софроније Буило, иначе обојица из „реакционарних породица“, иступили на студентском скупу против нових привредних мера које су смањивале студентске привилегије и бенефиције и изазвале праву драму међу сиромашнијим студентима. Јавно суђење крајем фебруара 1952. претворило се у демонстрације против власти, а приликом интервенције припадника УДБ-е у цивилу дошло је до опште туче. Оптужене Буила и Јуришића дисциплински суд је марта 1952. удаљио са Београдског универзитета, али они нису кривично гоњени, што је била последица политичке одлуке да се инструменти репресије рационалније употребљавају него у тзв. административном периоду развоја. Лист Народни студент је овај случај назвао „мутиводе на Грађевинском факултету“ [2], а то је била само једна од низа реакција београдских студената на економске мере почетком 50-их година.

Према истраживањима Ђорђа Станковића, први студентски штрајк се десио у Студентском граду на Новом Београду 29. октобра 1953. и потпуно збунио студентске функционере навикле да такве манифестације организују власти. Мада је Београдски универзитет био преоптерећен и представљао проблем за платежне могућности Београда и Србије, студенти су сматрали да смештај и храна морају бити јефтинији и квалитетнији[3]. Незадовољство у Студентском граду као највећем студентском насељу на Балкану тињало је током 1953. године. Цело насеље је ноћу неретко често звиждало и протестовало, а чести су били окршаји са полицајцима у кругу Студентског града.

Незадовољни социјалном ситуацијом и повећањем цена станарине и хране у домовима и мензама, око хиљаду студената из Студентског града је 29. октобра 1954. покушало да продре у град и изрази незадовољство, али су их код надвожњака пресреле јаке снаге Народне милиције, (коњичке бригаде из Земуна и са Бановог брда). Демонстранти су узвикивали пароле (Доле влада и сл.) и гађали камењем милиционере који су их пресрели. Полиција је употребила бруталну силу хапсећи у великом броју сваког ко би се нашао у околини Студентског града. Окупљање испред Филозофског факултета и ПМФ-а је спречено. Постоје подаци о употреби силе и полицијске тортуре према ухапшенима, али је директива са врха (вероватно Вељка Влаховића или Александра Ранковића) била да се ухапшени студенти не осуђују на дуже казне затвора већ да се ствари рашчисте на факултетима, политичким и дисциплинским путем. Из Савеза комуниста Југославије (СКЈ) искључено је око 40 чланова и кажњено око 130, иако су неке партијске организације одбиле да осуде своје чланове, као ПМФ и Шумарски факултет. Само су ретки од коловођа протеста осуђени (Бранко Гудало, студент технологије из Београда, осуђен је пред Окружним судом Београда на 7 месеци затвора). Већим делом студенти су кажњавани пред дисциплинским судовима (удаљавањем са факултета, забраном полагања испита у одређеном року итд.). Ухапшене је саслушавала милиција, али и ревносни активисти са Универзитета. Током ислеђивања неки су тучени и малтретирани, а од њих је захтевано да открију позадину и покретаче немира („стране подстрекаче“, „домаће подстрекаче“, „ђиласовце“, „ибеовце“, „остатке реакционарне буржоазије“ итд.). Протест је потпуно прећутан у јавности, како се не би кварила оптимистичка слика развоја социјалистичког друштва. Новине су ћутале о овом догађају, док је Њујорк тајмс објавио доста детаљну вест 16. новембра 1953 (Београд брани студентске нереде) напомињући да су се први пут чуле и пароле против владе.

У пролеће 1947. група студената Ликовне академије у Београду је у Задру основала сликарску колонију. Партијске структуре су тај поступак доживеле као политичку диверзију, коју су спровели„декаденти“, „анархисти“ и „грађански формалисти“. Најпре су сви били избачени са Академије, али је одлуком министра културе, Митре Митровић, казна замењена губитком два семестра за све „отпаднике“,осим за Миодрага Мићу Поповића, кога су сматрали за њиховог вођу, икоји је трајно избачен са студија.

Од свих студентских протеста у нашој послератној историји, најмање се помиње онај најранији са краја 40-их година прошлог века. Извесни разлог је тај што су прву студентску побуну у овој земљи извели четници тј. припадници равногорске омладине, а побунили су се против хрватског комунистичког диктатора Јосипа Броза Тита и његовог комунистичког система

Млади Игор Васиљев, касније познати српски сликар, је тако на пример са друговима из Прве београдске гимназије сковао дечачку заверу — да убију Тита. Титова ОЗН-а их је сасвим случајно открила, затекавши се у потпуном шоку да малолетници планирају тако нешто. Пошто су сви завереници-гимназијалци били малолетни, ОЗН-а их је пустила на слободу после добре рунде пребијања. Међутим, пошто је постао пунолетан, Игор Васиљев је осуђен на три године затвора за исто дело јер је одбио да буде доушник ОЗН-е. 

И каснији чувени архитекта Предраг Ристић је са својом студентском групом, из које је касније настала Медиала — наша најчувенија уметничка група, организовала отпор на Архитектонском факултету Београдског универзитета, а сам Ристић је изучавао домородачке народе Амазона у покушају да направи амазонску ловачку дуваљку са којом би покушао да изврши атентат Тита док позира у поворкама и парадама. Сви студенти у Ристићевој групи су константно хапшени и пребијани од стране Титове ОЗН-е. 

Међутим, тек по читању пресуде почело је оно најстрашније.

Изишао је један комунистички активиста и пред микрофоном који је преносио говор у хол пред бројном публиком у холу монументалног степеништа осуо најоштрију паљбу против народних непријатеља искривљеним гласом и тоном нама већ познатим. Наиме, када би нас удбаши псовали, или када се на комунистичком суду говорило, то је био један заумни тон непознат у нормалном свету. Не знам да ли је тај звук успео да ухвати неки савремени глумац. Многи су успели да скину Хитлера, Мусолинија …То смо сви доживљавали, јер при ислеђењу удбаши су нас невероватно псовали речима: „Јебем ти мајку капиталистичку, империјалистичку… испричај се, шпијунчино…“ итд) Не знам да ли у архивама кинотека света има неки наш снимак, али мене подсећа тај снимљени тон говора „судија“ са суђења графу Штауфенбергу.

Говор се састојао само од већ познатих парола и могао се односити на било који други случај или повод, а са током суђења није имао никакве везе, у смислу: „…ми смо будни, открићемо и препознаћемо народне непријатеље и њихову гнусну и подмуклу империјалистичку делатност…“

И онда, после сваке паузе, опет је одјекнуо аплауз и повици одобравања, али из само два прва реда где су седели комунисти. Сигурно је и у другим редовима било њихових шпијуна, али њихово је било да само посматрају…. И почела су премлаћивања.

Свако је био сумњив и предодређен да буде пребијен ако није тапшао — то је био тест за препознавање ко је ко. Било шта било, нас тројица нисмо тапшали, као и велика већина у дворани.

Иза нас је први страдао један студент — касније смо сазнали смо да је то био неки Николић, родом из Крагујевца, студент грађевине четврте године, који се бранио у почетку столицом доста добро, али је релативно брзо био савладан и пребијен. Био је одмах ухапшен и од последица туче је ослепео. [4]

Временом, комунисти су истребљивали сваки природни отпор младих, док београдски универзитет нису потпуно обликовали по свом образу. касније, 1968. године, избила је помодна и фарсична студентска побуна, левичарска и глупа, када су се студенти побунило против "црвене буржоазије" и тражили више комунизма и више Тита. Па и зато су добили грдне батине. па ипак, те грдне батине их нису спречиле да тријумфално заиграју Козарачко коло када су своје легање на Титову руду прогласили за своју победу.

-----

[1] Војни суд је Косту Куманудија 3. фебруара 1951. осудио на казну строгог затвора од 10 година са принудним радом и 2 године губитка грађанских права. Казну је требало да издржава опет у Сремској Митровици од 24. јуна 1950, али му је новембра 1953. казна због старости и здравственог стања снижена за три године. На слободу је пуштен 6. новембра 1956, у 82. години.

[2] НАП: Из чланка сазнајемо да је "непријатељских" организација било и мрежу школском омладином у Новом Саду - већ смо навели случај ђака, жртве комунистичког терора.
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00063_19511207|page:3

[3]У то доба била је међу студентима популарна пародија на светски шлагер "Мућо, мала Мућо", који се у студентској верзији певао као: "Мућо, мала Мућо, У мензи сам ручо. У мензи је храна фина, Пуна витамина.

[4]  Приредио Зоран Стефановић: Премлаћивање на Техничком факултету Београдског университета 1952. године (Из: Библиотека Предраг Ристић)

https://rastko.rs/rastko/delo/15721