ЕВО КОНАЧНЕ ИСТИНЕ КАКО ЈЕ НАСТАО ПОЈАМ "АУТОШОВИНИЗАМ"

Коначни концепт српског аутошовинизма

Као творац појма "аутошовинизам" сматра се Зоран Ћирјаковић: ...Новинарка Милица Јовановић је установила да је Зоран Ћирјаковић, бивши новинар НИН-а, "аутор жига аутошовинизам" у "ислеђивању" Друге Србије. Ћирјаковић је касније, у неколико јавних наступа, рекао да је овај израз сковао преиспитујући сопствене неприхватљиве ставове изнете деведесетих година у текстовима објављеним у америчком недељнику "Nеwswеек".

Према доступним архивама, овај појам је први пут употребљен у тексту Зорана Ћирјаковића "Слобода је мржња" који је објављен у недељнику НИН 6. априла 2006. године. У том тексту Ћирјаковић пореди српску групу неонацистичког форума Стормфронт са садржајима на форумима Б92 и Замисли Србију, сајтовима појединих НВО и уопште оним делом "сајбер Србије" који спроводи систематску "дехуманизацију Срба".

Наведено је сасвим нетачно, са малом дозом самохвалисања г. Ћирјаковића као пратећом колатералном наплавином.

Истина је да је овај за нас толико важан лексички бином настао много раније, 17.12. 2001.

Наиме, у касну јесен 2001 године, пошто Интернет није у та доба још био у општој  пракси, на страницама новосадског листа "Дневник" је дошло до сукоба два "тандема", а заправо два српства - једног српског, другог, издајничког, које је изнедрио потурице, немчаре, мађароне, Хрваћане, Македонце, монтенегрине, бошњаке, југославене, војвођанере, па ево и београџане и косоваре...: са српске стране ставове су бранили етнолог Данка Вишекруна и потписник ових редова, док су аутошовинисте заступали Раде Вукосав из "Удружења за заштити истине о НОБ" (дакле, партизанске удруге најближе усташама) и Зоран-Зека Петаков, мали од кужине Ненада Чанка и дифузни анархо-аустроугар. Најприближнија дефиниција у његовом случају, била би: Пијачни Че Гевара аустроугаризма (нап: код Чанка је био задужен и за пијаце). Ова полемика је доста дуго трајала с обзиром да писма путују спорије од Интернет коментара. Сасвим укратко, да би се ближе разумело о чему је реч, наводим пар цитата из текста Зорана Петакова "Нема умереног национализма" од 3. децембра 2001. :

Зека Петаков, прво кумче аутошовинизма

 Наше кумче: Зоран Петаков, по коме су названи аотошовинисти

"...У српском национализму садржане су бар три или четири кључне предиспозиције које га могу одвести у фашизам. То је однос према нацији заснован на мистичној вери и њену светост и апсолутну лојалност према њој, фрустрираност због неоствареног сна о "великој Србији", ауторитарна и централистичко-унитарна традиција у уређењу друштва и државе (неукорењеност демократске културе живљења), примарност митског у односу на рационално у историјској свести народа... Српски национализам од краја првог светског рата исказује све историјске наказне облике: унитаризам, шовинизам и расизам, освајачке претензије и геноцид над другим народима... Фашизација дубоко поремећеног српства које је одавно алергично на сваку врсту 'различитости', експлодирала пред веселим призорима стотинак учесника/ца параде /нап: "поноса", наравно/".

Дакле, све се неизоставно веже за Монархију, а као ослонце "велокосрпског клеро-фашизма" таргетирао је (или је открио ко ће бити нападнут) Српску православну цркву, САНУ и клуб књижевника.

На овај недвосмислено према Србима непријатељски и са мржњом интониран напис чији је аутор етнички Србин, ја сам одговорио писмом које је објављено поменутог 17. децембра 2001. који је објављен под насловом

"АУТОШОВИНИСТИЧКИ  ЕГЗИБИЦИОНИЗАМ"

(Чланак преносим у целини, с тим што је "италиком" означено оно што је редакција аутономашког "Дневника" цензурисала...)

Очигледно, упорним понављањем мантре: "Српски национализам је крив", или какве сличне, човек себе може да доведе у стање пуне политичке брљивости. Само у том контексту може се разумети тврдња да је добронамеран неко (Р.Вукосав) ко у име "толеранције" захтева да читав један народ промени и име и национални идентитет. /Нап: ради се о ставу комунисте Р.В. да Срби из Босне нису Срби већ бошњаци/.

Наравно, није сваки национализам екстреман. Свака одговорна народна и/или државна политика садржи неку меру себичности. Тако је свуда у свету. Шовинизам је неприхватљив, чак и када је уперен против свог народа. Занет теоријским "раскринкавањем" српског "национал-фашизма" Зоран Петаков није приметио да је све, апсолутно све, што носи предзнак "српски" (сем, за сада, "Црвене Звезде") нагрдио најгорим квалификативима. Таквих отровних полинома у његовом тексту има преко четрдесет. Заправо, ни нема ничег другог сем аутошовинистичког егзибиционизма. Аутор се у опште не труди да свој "трактат" доведе у везу са стварношћу. На пример, није ни покушао да одговори на питање: да ли је ово што Албанци на Балкану раде финиширање пројекта "Велика Албанија"? И колико у тој новој земљи има места за друге људе?...

Врсни демократа врло пријатељски намигује "дечацима у ружичастом", али испољава апсолутну нетрпељивост према организацијама које у називу имају реч "отачаство".

У свим демократским системима постоје крајња левица и крајња десница. Како Србија може бити изузетак? Скинхедси нису производ "српског ауторитарног система" већ најдемократскијих европских друштава и нико не покушава да Европу због тих група прогласи фашистичком.

Када је то изворни српски национализам од Светог Саве па надаље  био ксенофобичан? Управо супротно, он подразумева (и) мукотрпну борбу нађу пријатељи ("наши сурови пријатељи" како им је "тепао" Никола Пашић). Тако мора и даље бити, без обзира на свест да "велики" за злочине које су починили над нашим народом никада неће бити кажњени.

Петаков не види или му не смета што се његови ставови и залагања савршено уклапају у усташки "модел" решавања "српског реметилачког фактора". Отуда се слажемо у једном: заиста се делимо на фашисте и оне који то нису. Управо због таквих, узео сам слободу да устврдим да погубна Филозофија С. Прибићевића није истрошила своју деструктивност. Наиме, ако хоћемо да сачувамо "остатке остатака" нашег "племена гологузог" морамо престати са свађама и поделама. Свако даље "колчење" води нас пречицом ка судбини Трибала. Али, авај...

Таман су утихнули бацачи чини на Америку (плашили мечку решетом), хероји блокаде Дунава и одбране мостова, кад ето ти: носача арапских поњава /Нап: негдањи Чанков стајлинг/, "оџаклија", басаџија /Нап: извесни Кравић, постао високи покрајински функционер тако што је "дрмао" контрабас у Балашевићевој банди/, проповедника "катарзе", добровољаца у служби 981 /Нап: "опће информације" шта год то значило/... Шта хоће ова шарена дружина чији поприличан број чланова просто вапи за солидном психијатријском подршком? Хоће Републику Војводину! Имам право да питам: ко то сме нас и наше породице гура у тај експеримент ин виво, чији се исход са сигурношћу може предвидети? Зар се нисмо нагледали таквих "филмова"? Зар господин Зоран Петаков нема "страх од познатог" или мисли да се несреће само другима дешавају?

---

Прво што пада у очи је да модерација са сасвим мало интервенција, може да отупи и задовољавајуће обесмисли сваки напис.

Међутим, у том жалосном новинарском цинцулирању са владајућим паланачким елитама, како се види, пропустили су да схвате кључну идеју, суштину, праву истину. Вероватно жале (ако у опште имају у хипоталамусу тај осигурач), јер су у глупој војвођанерској подругљивости управо уздигли оно што је постала општа дефиниција и њихова и њихових газда.  

За Ћирјаковића бисмо рекли да нит' мирише нит' не смрди. Он је у овој причи ризична печурка. Но, друга је прилика: види се колико наши политиколози, политички аналитичари и врачи, који би на основу узорака од 1012 испитаника и валиднијег гледања у плећку, требали да нас усмере, споро, тешко и мрзовољно мисле. Као да кажу: "Плати ме, па ћу да мислим!". Или: "Никад не можете толико слабо да ме платите, колико ја могу да не мислим! Што ме боље платите, могу коректније да мислим!" Како мучени и слуђени народ да се снађе са том дежмекастом, спороходном и алавом, а тако бројном а натураном полит-аналном елитом. И то што измисле, већ је, како се види, дефинисано у андерграунд политичким токовима  на малим сајтовима. Ови етаблирани просто мозаички плагирају браћу из илегале, и после се "шире" по телевизијама и трустовима мозгова.

Но, поента је да управо гледамо како изгледа "антифашистичка" Србија коју нам је Зека Петаков предочио. Све је по датом узору, и никада Србија није била под горим нацистичким терором. То је бар чињеница са којом се ваља суочити.