ФУТБАЛСКА НЕМАН

„Футбал је искварио сиротињу.“

Некада су излазећи из школе са предавања гимназисти расправљали о великанима нашег друштвеног и политичког живота. Дивили се песничком генију једног Ђуре Јакшића, одушевљавали се критичким стилом једног Светозара Марковића, заносили се есејима једног Јована Скерлића... А данас, фаворити омладине постали су неки Глазер, неки Моша, неки Хибер, Пеза...  

Ни стоти део омладине,која попут јата полеглих црних врана прекрили футбалска игралишта. па чак и плотове око њих,не видеше наше очи ни у једној читаоници.

— Горски

Из старе штампе — о футбалу и мало око њега

Светско фудбалско првенство у Америци и пратећим земљама управо је окончано, остављају нас забезекнутма пред моћном хипер-профитерском немани у коју је претворен спорт који је некад био тек "најважнија споредна ствар".

Не тако даво, тек неких сто година уназад, мислећи људи су у футбалу видели неман која пре свега отима душе наше деце. Преносимо један такав напис, па процените сами колико је видовит или наиван или футбалофобичан.

Текст објављен у: Градски весник (Смедерево). Год. 2 (1940), бр. 14

 

ФУТБАЛСKА НЕМАН

На културу духа наше омладине данас се слабо мисли. Сувопарни и шаблонски систем наших школа не загрева и не буди дух омладине, већ га, напротив, успављује и хлади. Школа је за данашњу омладину терет и „нужно зло”, а не одушевљени потстицај за сазнањем и место где се утољује „глад за науком”. Услед тога, највећи део омладине једва чека да се опрости учионице и школских клупа. А онда куда? – Куд сама зна, јер свакако изван школских зидова ће још мање моћи да допуни онај недостатак, који школа није дала.

У систему данашњег школства има много узрока, који чине да се данашњи школован човек дезинтересује за све оно, што није уско везано за његово лично питање. – Људи се данас не школују ради школе, већ ради положаја, који се без обзира на стварну способ-ност добијају једино путем школске дипломе. Пo своме гломазном и сувопарном систему, који је далеко од живота, школа није успела да постане сретство за усаврша-вање природних способности ученика, већ је она мучеништво и паћеништво своје врсте, често тортура духа, исцрпљење физичке енергије. Није претерано рећи, да се данашња школа лакше савладава снагом, но духом, те отуд видимо да школу данашњу заврше највише они, који су имали снаге да „загреју столицу”, имајући пред очима као једини циљ, једну другу столицу, која ћe доцније њих загревати. Укратко, данашње школство води ученике од столице до столице, а за већину данашњих школованих људи могло би се рећи, да су интелектуални столичари, који не дају друштву ништа од себе, већ само грабе себи.

Из наведених разлога наша омладина и док је у школи и кад из ове изиђе нема елана, нема пожртвовања, нема осећања за врлине: за истину, правду, човечност. А наше друштво oceћa несташицу у несавитљивим карактерима, у људима који жртвују све за част, а част ни за шта. Остављена самој себи, а тежећи да бар нa неки начин надокнади сувопарност школских зидова, омладину нашу све више интересују ствари, које искљу-чиво пружају чулна уживања. Она почиње да лута од футбалских игралишта до школа играња и од школа играња до сала за бокс меч. Просто ту јадну омладину шорају баш као лопту разни тренери и менаџери, успављујући у њој и оно мало свести, коју школа није била кадра да пробуди.

Београд има само једну Народну библиотеку (било би и излишно да их више има) и у њој кашљуца по неколико стараца или неки несрећник који ту у зимске дане дође да се огреје, а има десетину футбалских игралишта, на којима недељом од гмиза људи не би имала где игла да падне. Ни стоти део омладине, која попут јата полеглих црних врана прекрили футбалска игралишта, па чак и плотове око њих, не видеше наше очи ни у једној читаоници, у позоришту, или на каквом народном предавању...

[...] По десетине хиљада људи само у Београду (а у целој држави има их ваљда на два-три милиона) – пиље занесени у једну ништавну округлу ствар, која се котрља лево-десно и заповеда да сви ти људи као по команди шарају очима амо-тамо, да пуштају неке чудне гласове, да млатарају ногама и рукама, а често да се и рукама, моткама, па и ножевима устреме један на другог...

Десетине хиљада људи закључало је свој мозак пред питањем свога животног опстанка. Многи из те масе нема можда ни хлеба да једе. Десетину хиљада очију забезекнуто. Десетину хиљада срца скамењено. Десетину хиљада мозгова ошамућено због скакутања једне напумпане лопте. Десет хиљада људи не дише, као ни на једном побожном скупу, да би, наједанпут, као из небуха, гробни тајац прекинула таква паклена дерњава какву не памте ни љути бојни окршаји на Куманову и Кајмакчалану, а која би дерњава мртве разбудила. А све то због тога, што је једна чупава нога дала лопти овај или онај правац. Један велики део те масе није се можда честито ни окупао, па ни умио, очешљао, опрао зубе (a о излизаним туровима и празним стомацима и да не говоримо), а дошао је тачно у одређено време на одређено место, по команди једне напумпане мешине, у коју се утапа и срце и ум и снага наше омладине.

Никад једна духовна манифестација, једно јавно предавање из области нашег социјалног и економског живота нису успели да прикупе толики број људи, колико их прикупи само једно футбалско игралиште. Никад један хумани апел није био у стању толико да загреје нашу омладину колико плаката која објављује футбалску утакмицу. На све стране се хуче и говори о скупоћи, али кад је у питању уживација у лопти око које се неколико људи ландарајући у кратким гаћицама пo пољани рита, чак и пo киши, снегу и ветру, ту скупоћа престаје и за то задовољство мора се наћи новаца где се није оставило.

Зеленашки шегрт, који иначе у свему поштује „начела” свога газде, јер се и сам спрема да постане газда, пада у искушење и кришом отвара чекмеџе само да би себи могао да прибави једно стајање на футбалишту. Голуждраве шврће, у чијим се уџерама отац и мајка стално гложе због сиротиње, повијају своја нејака плећa носећи са железничке станице за бедни бакшиш терете великих кофера и другог пртљага, само да би могли искупити задовољство, које ће им пружити двадесет и два пара циповских ногу, што се ломатају и укрштају око једне глупе лопте... И сви робују њој. Ломе вратове, разбијају главе, остају без очију, без срца, без плућа... Да набаве лопту гимназисте неопажено извлаче из домова својих родитеља разне предмете и адиђаре и продају их у бесцење телалину. И кошуљу скидају са себе ако устреба! Чиновници почну да одлепљују марке са аката а није претерано кад кажемо да се у главама многих голамфера упоредо са идејом о оснивању лопташког клуба породила и мисао о извршењу провалне крађе. Многа деца улице, многи „божјаци” што npoce „за хлеб” по угловима улица npoce га у ствари за добро футбалских клубова. Изражено у хлебовима, сваки од њих мора да испроси за једну утакмицу пo 3–4 хлебова. А на те утакмице по великим градовима кад се стекне пo 10.000 гледалаца, то у хлебовима износи 40 50.000 хлебова, од чије би количине могли да се дневно исхране четири града Смедерева, рачунајући да сваки становник без обзира на године старости добије пo 1 кгр. хлеба.

Треба чути о чему данас наша омладина дискутује кад напусти учионицу, радионицу или канцеларију. Ни највеће интелектуалне творевине нису у стању да одушеве данас ту омладину колико један лопташки „шут”. Некада су излазећи из школе са предавања гимназисти расправљали о великанима нашег друштвеног и политичког живота. Дивили се песничком генију једног Ђуре Јакшића, одушевљавали се критичким стилом једног Светозара Марковића, заносили се есејима једног Јована Скерлића... А данас, фаворити омладине постали су неки Глазер, неки Моша, неки Хибер, Пеза... чија је сва вредност у песници или у стопалу десне ноге. Место да се диви делима духа, наша омладина диви се вандалској песници иајгирској нози, чији су производи прво свађе, а затим шамари, разлупани носеви, а често легне и – крвца... Најбољи пријатељи дођу у сукоб и закрве се и месецима не говоре само зато, што један навија за црвене, а други за плаве. Због једне лопте брат омрзне на брата, отац на сина, жена се разводи од мужа, а огромна маса подели се у два непријатељска табора, који, после свршене утакмице, бесно кевћу један на другог, спремни на све... 

Па чему све то води? Је ли ова земља стварана на костима футбалера и боксера? И очекује ли она, од футбалера и боксера, у чијој је души угашена свака етичка, хумана и идеалистичка пoбуда, да је сутра бране? [...] Где су наши народни просветитељи, учитељи, свештеници, професори, и уопште интелигенција да одвраћају омладину од футбалско-боксерске заразе, која омладину дели у завађене навијачке таборе, а које се навијање јасно oceћa и у пулсацији целокупног нашег народног живота, те онај ко је за ћату тај није за учитеља, ко је за „доктора”, тај није за адвоката. Читава села завађена, баш поглавито благодарећи прстима наше сеоске интелигенције, a то исто видимо и у градовима.

Сваке зиме намеће се питање: како да исхранимо сиротињу? Апелујемо на све могуће начине, на сва могућа родољубива и хумана осећања... А осећања све мање, пожртвовања за невољне све мање. Видите шта добијају од тога друштво и држава, чију омладину футбалска лопта упропашћује и морално и физички и материјално...

— Горски*

-----

* Драгослав Младеновић Горски, новинар, уредник. Главни сарадник смедеревског недељног листа Глас Подунавља од бр. 255 (1936); уредник политичког листа Смедеревски журнал, Нова серија (1938); власник и главни уредник листа Општи рад (1938). Аутор монографске публикације Отровна штампа (Београд, 1938).

ИЗВОР ЧЛАНКА: 

MONUS AUREUS СМЕДЕРЕВО 49/2015

https://www.biblioteka-smederevo.org.rs/wp-content/uploads/2019/07/49-2015-compressed.pdf