ЛУДИ МИЛОЈКО


"У четвртој стази трчи Мајкл Џексон, пардон Мајкл Џордан"
(реч је била о Мајклу Џонсону), или
 "Добро вече из Лондона са стадиона Парк Принчева"
...Милојко Пантић је рекао:
Мора да сам тада био пијан више него вечерас!

Још једно опомињање на најоданије робове манкурте

'Најпре би им начисто обријали главу, брижљиво састругали сваку длачицу до корена. За то време, док би бријање било привођено крају, искусни кољачи заклали би у близини матору камилу. Дерући кожу с камиле, најпре би одвојили најчвршћи и најприонљивији део коже око врата. Пошто би ту кожу с врата поделили на парчад, одмах би је, онако врућу, лепили на обријане главе заробљеника и она би се зачас прилепила - нешто слично као савремена капа за пливање. После навлачења шире сваки осуђеник био би стављен у дрвени јарам, да, искушеник, не би могао главом дотаћи земљу. У таквом стању одвожени су што даље од настањених места, како не би до људи допирали њихови очајнички урлици, и остављани су тамо у пољу, везаних руку и ногу, на припеци, без воде и без хране. Мучење је трајало неколико дана. Страдали би не од глади, не чак ни од жеђи, већ од неподношљивих, нељудских мука које им је причињавала сирова камиља кожа која се сушила и стезала на глави. Последња тешка преживљавања била су праћена потпуним помућивањем разума. Пети дан би дошли по несрећнике и ако би од десет затекли једног живог, сматрано је да је циљ постигнут. Њега би појили водом, ослобађали окова и полако му враћали снагу . То је био роб – манкурт, насилно лишен памћења и стога веома цењен, вредео је колико десет здравих сужњева.

Манкурт није више знао ко је, из ког је рода и племена, није знао своје име, није се сећао детињства, оца, мајке - једном речју, манкурт се није осећао као људско биће. Лишен поимања властитог «ЈА», манкурт је са гледишта користи поседовао низ преимућстава. Био је једнак бесловесном створу и стога апсолутно покоран и безопасан. Никад није помишљао на бекство. За сваког робовласника најстрашнији је – устанак робова. Сваки роб је потенцијални побуњеник. Манкурт је био једини изузетак у својој врсти – њему су биле туђе побуде за бунт, непокорност. Он није познавао такве страсти. Све његове мисли сводиле су се на задовољавање желуца. За друге бриге није знао. Зато је поверене задатке испуњавао слепо, усрдно, неуморно.''

Легенда се у роману завршава епизодом у којој млади Kазахстанац, манкурт, лишен свести о себи и свом идентитету, а руковођен саветом господара, убија своју мајку која га је нашла у степи узалудно покушавајући да га подсети на све што је био, препознајући у њој, не мајку, већ непријатеља сопствене будућности.

Манкурт као трагедија - Србијанка Турајлић

Србијанка Турајлић потиче из угледне грађанске породице која је тешко претрпела тзв "револуционарни" комунистички терор. Као последњи пркос и завештање пред багром која је преплавила Београд, кћерци су тата и мама дали неуобичајено име Србијанка. Да запамти ко је, да сачува националну свест у потопу. Тај пркос се претворио у трагедију јер је Србијанка лоботомирана тако темељно да је постала непријатељ свега онога што одликује грађанску Србију, па и Србију својих родитеља.

"... Одговор даје већ сцена у којој на једном зиду стана др Србијанке Турајлић видимо постер Че Геваре. Она, дакле, не само што се не осећа као жртва комуниста у правом смислу те речи, већ је у извесној мери усвојила њихову идеологију..."

Она је тако дубоко манкуртизована да може да реши неки сложен задатак науке физике те је зато корисна окупатору, али није кадра да разликује грађанско од простачког, Че Гевару од Тита, НАТО од правде, злочин од својих родитеља.

Сада је као блесаву мечку Божану вуку по свету.

Србијанка Турајлић је оличење србијанске трагедије.

Манкурт као комендија - Милојко Пантић
/ Или: "Ко је луд, не буди му друг"

Милојко Пантић је можда подношљивији када је пијан тј изгубљен у малиганима. Tада лапрда у микрофон и не прави штету.

Милојко је брука за манкурте.

Када није пијан и почне да политизира, лудује и тешко нама. Постаје неподношљиви хистерични усташофил заљубљен у НАТО. Протестантски балегар.

Обожава криминалца из Шилерове као псето. Верује да је Чеда Винету. Мислите да се шалим?

"Отворено писмо Милојка Пантића Ненаду Прокићу одбеглом функционеру ЛДП-а":

Kао једном од најмлађих чланова ЛДП-а (наравно по партијском стажу) припала ми је посебна част да одговорим на безочне инсинуације Ненада Прокића на рачун нашег шамана, гуруа, друга и драгог вође господина Чедомира Јовановића.

“Младост” и  улога  шерпаса  ми не дозвољавају да држим говор, али морам речи ово: свима нама у овој земљи, који се уздижемо на висове Аконкагве загледани у Европу, а посебно Либерално демократској партији, идеал мора бити француска буржоаска а не совјетска октобарска револуција.

И деца знају за слоган “LIBERTÉ – EGALITÉ – FRATERNITÉ” (СЛОБОДА – ЈЕДНАKОСТ – БРАТСТВО).

За мене је председник ЛДП-а, прави српски WinneTou који је за разлику од француског преживео и зато наша партија има посебну обавезу пред Србијом да не дозволи онима којима је народ дао да управљају, да од политике праве естрадни занат а од Републике, односно државе, шпекулацију.

Даме и господо, лидер Либерално демократске партије остаје Човек са Аконкагве ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ  први председник једне партије у Србији кога су бирали сви шерпаси.

И да завршим нашим старим слоганом
Оно што је  WinneTou индијанцима, то је Чедомир Јовановић нама!"

Ама, верни пас Милојко не одустаје:

"А што се ЛДП тиче, признали ви то или не, то је и словима једина странка на политичкој сцени Србије, рачунајући и владајућу коалицију, која има свој политички програм и доследно се њега држи."

Као да немао доследно "искуство" гледања као се Чеда пљачком богати, билдује и тетовира. Као да не знамо како су наркомани политички доследни.

Васколико Милојково спортско будалесање (због кога смо понекад искључивали тон на телевизорима) може бити шаљиво док билмез не почне да релативизује геноциде над Србима. Рећи ће Пантић, пропагирајући да Срби треба да навијају за усташолике "коцкасте" на Светском првенству у фудбалу у Русији 2018.:
"Јер, ако каже Јасеновац, ја ћу рећи Вуковар, ако каже Јадовно, подсетићу га на Задар и Дубровник"

И шта онда, ако ти тако кажеш идиоте и србијанска срамото? Јасеновац ће и даље бити Јасеновац, Јадовно ће и даље бити Јадовно. Никада се геноцид не може изједначавати са одбраном од понављајућег геноцида. А ти ћеш Милојко и даље бити хуља и наша срамота. 

Коментари

Популарни постови са овог блога