РЕМИКС АВА ЗОРАН ЂУРОВИЋ

Након објављивања написа „Ремикс попови“  на „Погледима“, у коме сам поменуо „аву римског“ Зорана Ђуровића“, појавио се коментатор под именом „Зоран Ђуровић“ са коментаром:

"Да би разумели шта је последица, не више узрок, враћамо се до Смедерева, где је столовао као парох Зоран Ђуровић "римски", апсолутни унијата, из чијег је круга и друговачки просперитетни поп. Сам Ђуровић сведочи: "Имао сам мантије разних боја, никада белу, мада бих и њу могао обући". Замислите како по Смедереву шета парох у пурпурној, розе или жутој мантији, па из даљине не распознајете да ли видите попа или канаринца?"

Није ми јасно шта си хтео рећи? Овај текст је као да га је писала нека жена кад има јаки одлив крви у менструалном циклусу. Ко је унијата? Какве боје мантија? Теби није добро.“

Поред моје мрзовоље да се надгорњавам са аветињама сумњивог подријетла, модератор сајта ме упозорава да је скоро сигурно у питању оригинални Зоран Ђуровић, те би испало да због нечисте савести бежим из „драме“.

С обзиром на стил изражавања, будући да ЗЂ у комуникацији са неистомишљеницима радо користи формулације попут „билмез“, „демонска мотивација манипуланата“, „острашћени талибан-приправник“, „сврши већ једном“, „кокошарска тактика“, „задњи дебили“, „не разумем твоју енормну глупост“, „лако ти је да глумиш будалу“, „паламуђење“, „најсмрдљивији дебеовци“…све у складу са својим кусим докторатима и ћосавом етиком, да, вероватно имамо посла са оригиналним бабуном са шифром и парохијом у Риму (а није СПЦ).

***

О малим и кратким ногама

Најпре, оно најлакше.

Човек који се хвали „да га је Бог дао да не подноси лаж од малих ногу“,  згражава се на моју тврдњу да је носио мантије у бојама канаринца. Пита се: И шта на ово чуђење ЗЂ може да се уради осим да се посегне за досадним цитатима? Дакле, цитирамо оригиналног Зорана Ђуровића из његовог личног ауторског текста:

„...Онда наједном од Лекића сазнајем да сам и женствен,хомосексуалац, јер сам имао белу мантију (имао сам разних боја, никад белу, мада бих и њу могао обући)...“

Ето, ЗЂ не може да лаже од својих кратких ногу.

***

О франчисковцу

У тексту „Прави православци“ против папе Франциска“, ЗЂ ће исповедно:

„Васељенска ТВ“...није се удостојила да објави мој текст „СрБски удбаши против папе Франциска“, који је написан поводом „масне лажи“ (израз је Небојше Малића) потписане од г. Славише Лекића (у даљем тексту и као СЛ), а насловљене са: Марадона против папе Франциска. Ја послах мејл са текстом глодуру „Васељенске ТВ“ – јер ме је Бог дао да не подносим лаж од малих ногу тако да ми није било потребно Писмо да ми каже како је отац лажи Ђаво –не би ли се она оканула лагања. Тражио сам им као противуслугу да ме часте вечером кад дођем до престоног града, пошто сам за џ. написао текст којим покушах да их приведем хришћанским врлинама. Међутим, ови су чврсто на свом путу, стано кано клисурине, па ме глодур опљува успут: „Поштовани, ми не плаћамо вечере онима који промене веру. Пробајте ту у Риму, то је њихова традиција…“.

„Борба за веру“ је такође одбила да објављује: Зашто не објављујемо одговор папопоклоника у православној мантији З. Ђуровића. "...И сада бисмо објавили текст дотичног да он у том тексту није назвао брата Жељка Жугића Kоторанина, ОБЕЛЕЖЕНИМ, ругајући се његовом телесном хендикепу..."

На крају ни грешни Александар Лазић, глодур „Стања ствари“, није имао куд већ је свог најбилижег сарадника назвао fra Đurović.

Правило је, аксиом заправо, да је fra Đurović без изузетка по сваком питању тачно на становишту Римске курије. Али „под винклу“, потпуно посвећен.

Неки ће рећи: „Склон је околоцрквеним интригама, и прави је изданак Барских и Марчанских Срба римокатолика са својим латинским лукавством“. Моји ФБ пријатељи о истом ави веле: „Црмничка битанга. Све су то кадрови Амфилохија Радовића...Бато (мој надимак) ниси у годинама кад приличи таквом попу рећи да ћеш му се најебати милосне мајке. То је једини начин који пролази. Батина је из раја изашла...“

Овоме не бих ништа додавао. Ипак, да погледамо...

***

О Степинцу

ЗЂ тврди: „...Kао интелектуалац велим да ствар опште канонизације Степинца треба одложити до даљњег...“. 

То је тачно став Папе Франческа чији је ЗЂ вјерни дилбер.

Идеолошка основа геноцида над Србима „цркве у Хрвата“, а богами и масовно практиковано бестијално клање Српчади је непорециво.

Бестидни и безнадежни покушај ЗЂ да релативизује католички злочин, је исто као кад би неко покушао да устврди да за партизанске злочине које знамо као „Пасја гробља“, није крива комунистичка индоктринација и, директно, политички комесари, већ некакве недефинисане групације под петокракама.

Шта значи одлагање проглашења за свеца једног архи-злочинца, који је злочине чинио са скоро целокупним својим војнички устројеним клиром управо у име католичанства? Ништа друго него чекање момента да српски отпор смалакса.

Да би показао ширину свог гледања, ЗЂ се позива са особитом драгошћу и на  Драга Пилсела, према коме нема ни трунке зазора. Драго Пилсел је иначе усташа најгоре врсте. О њему ваља видети: „Драго Пилсел монсињор усташког антифашизма“ 

Но, шта ЗЂ још каже около Степинца:

„...могу рећи да су наши заиста имали опструкцију што се тиче докумената. Ја сам сам имао јако лоше искуство кад сам покушао да дођем до неког материјала. Требало је да буде доступан, али је тадашњи директор у Монтеверђину све ставио под кључ. То је неки очајнички покушај да се ствар заврши, а после да се документа објаве. Но, Ватикан више не спаљује документа. То је добра вест.“

Шта је ту „добра вест“? Што Ватикан више не спаљује компромитујућа документа, пошто је раније све од кључне важности спаљено. То „добра вест“? А оно мало што би бацило трачак светлости на ужасне католичке злочине није доступно јавности док се Злочинац не прогласи за Свеца? И тако су ушли у „дијалог“ са СПЦ, а наши несретници прихватили подлу игру.

ЗЂ иде даље:

„Проблем наше комисије је још био и у опструкцији са наше стране, јер су титоистички кадрови у ДБ још увек живи, а њима иде у прилог да се Степинац прогласи за свеца да би се тако нанео тежак ударац екуменском дијалогу.

Ти репови би хтели Степинца за свеца не зато што би он био светац него зато што знају да после тога тешко да би се о икаквом екуменизму могло разговарати.“

Биће да су ДБ кадрови ударали бетонске плоче на јаме безданке и обезличавали и жртве и злочинце, е да би онемогућили екуменски дијалог?  Зато нису хватали Анту Павелића после рата, него му је главе дошао један четник?

Али, ава ЗЂ усхићено поентира: „...папа Франциско ни најмање није наивна особа. Њега као дар од Господа није добила само Kатоличка Црква, него и Православна.“

Шта коме ту није јасно гледе Зорана Ђуровића и његове „браће католика“? Хоће да аболира католичку цркву од геноцида. Ко аболира католичку цркву, аболира и Хрвате као народ. Остали су тамо неки умоболници којих има у сваком народу, па и код Срба.

***

О бискупу Григорију

Зоран Ђуровић стаје снажно уз бискупа Григорија, кога из неког непознатог разлога назива „владиком“. Наиме, Григорије себе дефинише као бискупа, па одакле било коме право да му трга идентитет?

Шта сам имао о бискупу херцеговачком Григорију ја сам навео у чланку „Григорије, бискуп у траперицама који воли црвене ципелице“

ЗЂ пак тврди: „Ипак је владика Григорије у праву“. Чланак је нетрагом уклоњен са истинољубивог „Видовдана“, мада је на време усликан.

Текст се ипак може наћи у „ризници „аве“ Ђуровића, где је ствар објашњена.

„У скорије време новинска агенција Републике Српске (СРНА) у тексту под насловом „У Пребиловцима Бог васкрсава кости мученичке“, објављеном 4. јула 2015, користила је делове позива епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Григорија, упућеног медијима и добронамерним људима да присуствују освећењу храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима, у чијој крипти  ће бити положени остаци костију пребиловачких мученика пострадалих у Другом светском рату. У том тексту се налази, између осталог, и инкримисана реченица: „У масакру је учествовало око 1.000 усташа предвођених локалним фанатизованим херцеговачким фратрима, махом ђацима широкобријешке фрањевачке гимназије.“

На то је реаговала Епархија ЗХиП (15. 7. 2015) једним појашњењем, јер су касније медији ову реченицу издвојили из контекста и интерпретирали као изјаву епископа Григорија. Епархија се ограђује од исте зато што „годинама предано ради на учвршћивању мира и добросусједских односа са свим вјерским заједницама и народима у Босни и Херцеговини... Епископ Григорије је цитираним коментаром... посебно погођен јер данас има изузетне односе и поштовање према херцеговачким фратрима и свим свештеницима Римокатоличке цркве; односе који се изграђују на темељима Јеванђеља и хришћанске вјере, а не на паушалним оцјенама новинара и њихових извора“.

Тако је бискуп Григорије „биће да је у праву“, док брани херцеговачке фратре и док се нешто лично не замери ави Зорану Ђуровићу. Тада следи покарање:

„Данас се људи крсте и левом и десном и смеју на клевете и подметачине које ми херцеговачки хијенски клан исфабрикова (еп. Максим Васиљевић, о. Владан Перишић, проф. Дражен Перић, а из позадине еп. Григорије Дурић и др Богољуб Шијаковић, мада је списак дужи од овога; волео бих да ме туже за увреду части – мада тим људима би неко прво морао да објасни шта је част, јер овако не знају шта им говорим).“ 

Ниси се билмезу крстио ни предњим ни задњим ногама док се херцеговачки клан лизао са усташама, него само онда кад тебе као нешто клевећу?

***

Реч о Пребиловцима

У напису Александра Лазића „Ава Зоран/fra Đurović или Kо (ни)је клао у Пребиловцима“ даје сасвим довољан опсег чињеница које демантују fra ЗЂ у тврдњи да злочин у Пребиловцима није католички већ само усташки те да о злочину постоји само један превод са енглеског а не релевантни докази. Нема се тој причи са „Стања ствари“ шта додати. Зато ћемо цитирати само оно што је ЗЂ. свесно прећутао из писма италијанског официра „које постоји саму у преводу на енглески језик“, како би заштитио своју „католичку браћу“:

„Дуче! Моја безгранична оданост према вама ми, надам се, даје за право да, у нечему одустанем од старога војничког протокола. Зато се журим да вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. Обилазећи српска места Столац, Чапљину и Љубиње – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци). Недостају ми речи да опишем оно шта сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљива смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дис[а]о је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак ког смо спасли брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд, нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истог дана … кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили… А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се , док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље.“