ЗНАТЕ ЛИ ПРИЧУ О КИКАШУ?

Спасавање Срба са сарајевског аеродрома - "утроба" "Кикаша"

ДЕЗЕРТЕР

Беше децембар 1991. или јануар 1992. У амбијенту полумрачне сеоске кафане која је поносно носила назив пицерија, једно друштво водило је мучан разговор. Просторија беше прописно задимљена, недовољно загрејана и непријатно хладног пода, али довољно натрпана гостима различитих узраста и хигијенских навика, што се њухом дало осетити јер су се мешали мириси парфема, дезодоранса и ускислих маскирних "пршњака". Било врло загушљиво. Све, амбијент, помешани смрадови, хладноћа, полумрак, као да су банално-архетипски осликавали оно време.

- То је ба раја, то је ба раја - на ивици хистерије врискао је мој опонент. Он је Сарајлија пореклом из Херцеговине, који је дошао у посету рођацима у Војводину. Врло је висок младић, школован, убеђени "Сарајлија" који држи за непорециво да су они најбоље што СФРЈ има. Није крио осећај сопствене доминације. Изгледало као да је дошао да нам "отвори очи". Његов став је био да је за рат у Хрватској искључиви кривац Слободан Милошевић и да до рата у Босни ("убосни" - како је он говорио), никада не може доћи. "Зато што је то ба раја".

А шта смо ми који нисмо ба раја?

Насупрот њему, ја сам тврдио да ће рат у БиХ почети чим се амортизује почетна српска иницијатива у новој НДХ. Да је велика грешка што Хрватска није одмах и свом снагом нападнута из свих праваца и да је то, осим сузбијања усташтва, једини начин да се рат не прошири на целу државу. Замерао сам Босанцима неразумност и кукавичлук, јер су у то време били потпуно пасивни.

- Како можеш причат' о Сарајлијама кад никада ниси био у Сарајеву? - Надмоћно ме је побијао Сарајлија. па ће поновити - "Немаш пооојма!"

Они у друштву можда у дубини мисле исто што и ја. Али, ја сам опозиција, а он њихов земљак, тако да у тој "размени мишљења" никакве шансе нисам имао. Сарајевски Херцеговац ба раја је победио, а моја опаска "Видимо се за шест месеци" одмах је заборављена.

КИКАШ

Деведесетих година на просторима бивше Југославије већ су увелико почеле припреме за рат и распад југословенског братства и јединства. У склопу великих предратних припрема у Хрватску улази на десетине тона оружја и ратне опреме. Један од актера набавке био је хрватски имигрант и бизнисмен Антон Kикаш*.

Тако је Kикаш постао познат кад је августа 1991. авионом Уганда Ерлајнс покушао допремити наоружање за "Зенге", али су авион на загребачки војни аеродром била приземљила два МиГ-а ЈНА.

Много касније Kикаш је открио неке непознате детаље о тој узбудљивој епизоди новије хрватске повест, примерице како је тадашњи државни врх реаговао на његову идеју да, уместо да донира новац који је прикупио у Kанади, сам организује куповину и превоз оружја.

“Премијер Грегурић и Јосип Манолић нису баш били одушевљени да се оружје купује мимо њихове контроле”, присећа се Kикаш. “Грегурић је сматрао да је то добра замисао, али и упозорио да они имају своје канале. Манолић је сматрао да би било боље да дамо новац.”

Након присилног слетања на загребачки аеродром Kикаша и посаду официри ЈНА под претњом уперених пушака приводе припадници 63. падобранске бригаде, а војни заповедник аеродрома Љубомир Бајић предаје га војницима уз наредбу: “Средите то усташко ђубре!” Kикаш је био ухићен, а оружје одузето.

Са оружјем и авион, Боинг - 707. Од милоште, добио је надимак "Кикаш".

БОИНГ 707

Овај авион је исписао једну страницу наше историје.

Легендарни Kикаш своју животну причу започиње давне 1966. године када је произведен по наруџби америчке авио компаније Kонтинентал Ерлајнз. Већ на самом почетку летачке каријере овог чувеног авиона десила се довољно занимљива прича да уђе у легенду. Наиме, 1968. године, доживљава инцидент због експлозије у тоалету, који изазива принудно слијатање на аеродром. Путник осумњичен за изазивање експлозије по приземљењу авиона ухапшен је од стране ФБИ-а, и до дана данашњег више детаља о овом случају никада није објављено. Године 1973. авион купује бразилска национална авио компанија и под њеном ознаком лети небеским висинама све до 1989. године.

Тренуци када је заробљен Боинг 707 са шверцованим оружјем

Игром судбине легендарни Боинг 707 бива кључна карика у ланцу „домољубља“. Управо овим авионом извршен је транспорт војне опреме. У једном „товару“ у авион је било спаковано 600 пушака, милион и по комада разне муниције и 1500 тромблона.

СТЕВАН ПОПОВ

Стева Попов био је 23 године пилот „Јата“, био је  резервни официр ЈНА.

Остало је забележено како је јуна 1992. спасао нашу фудбалску репрезентацију од заробљавања а авион ЈАТ од заплене.

У јуну 1992. из Стокхолма је у последњем тренутку извукао фудбалску репрезентацију Југославије из Шведске, у којој је требало да почне Европско првенство у фудбалу.  Истовремено је претила заплена ЈАТ-овог "боинга" због ступања на снагу међународних санкција према Савезној Републици Југославији. То чему је био изложен Стеван Попов, и у каквим околностима се одлепио са писте Стокхолмског аеродрома на петнаест минута пре заплене авиона и сигурног заробљавања југословенске репрезентације, била је невиђена драма.

Сатима су га аеродромске службе завлачиле, избегавајући да авион напуне горивом.
Kоличина керозина која се налазила у резервоару није била довољна за лет до Београда. Све комбинације су падале у воду. Попов је већ одлучио да полети са полупразним резервоаром и замислио да ће атерирати на ауто-бану у Румунији, ван територије земаља које су завеле санкције Савезној Републици Југославији. Само су његова одлучност, смиреност, дрскост, храброст, његов понос и патриотизам, али и његова лудост могли да доведу до срећног окончања одисеје кроз коју је пролазила у том тренутку, по многима најбоља репрезентативна селекција Европе.

Kао пилот ЈАТ-а летео је на „каравели”, а на интерконтиненталним летовима је управљао „боингом 707”. Тада се родила љубав према том моћном авиону са четири мотора. После неколико година постао је капетан, осамдесетих директор летачке оперативе ЈАТ-а. Имао је привилегију да лети чак и у војсци када затреба.

САРАЈЕВО 1992.

Тако је Стева Попов и дошао у ситуацију да управља карго авионом Б-707, познатом као „Кикаш”, који је ЈНА запленила на загребачком аеродрому због илегалног допремања оружја хрватским „зенгама”.

Тим авионом је 1991. почео пресељавање људи, опреме и наоружања са војног аеродрома у Пули и Задру у Батајницу.

Авионима ЈАТ није био дозвољен лет, а авиони ЈНА су примали до 50 особа.

Један је био "Кикаш".

Kада је у Сарајеву букнуо рат, стали су аутобуси и возови. Само је аеродром радио. И тако је почела једномесечна операција спасавања. Стеван Попов је постао симбол наде и спаса за хиљаде људи који су успели да дођу до аеродрома. Авион којим је пилотирао могао је да прими до 600 путника.

Речју, хаос!

Оно време бошњачки хронолози описују ка време "српске агресије". Један описује ситуацију како је он види **:

Нови ударац по Сарајево се десило у ноћи 4. на 5. април када су снаге војне полиције ЈНА из касарне “Рајловац”, под командом Видоја Магазина заузеле аеродром “Бутмир”, при чему су убијена два полицајца.

Стварност је да су избезумљени сарајевски Срби спасавали живе главе у општој бежанији, не верујући шта се дешава, док су аеродром огорчено бранили 63 падобранска и најстарији кадети из Рајловца.

Стање хаоса најбоље оцртава Стева Попов:

Једном приликом сам гледао како се маса тиска у авион док су са стране стајали дечак и девојчица. Она је држала кесу у рукама. Питао сам их је куда су пошли: „Ми смо хтели да уђемо у авион и да идемо у Стару Пазову код родбине. Мама је умрла, тата је у војсци.” Узео сам их, њу за руку, њега под руку, и увео у авион, признајући да је сам био груб према својој посади јер више није било места у авиону. Децу сам сместио у пилотску кабину.

Легендарни пилот сећа се и мучне сцене када су слетели у Батајницу, приметио је једну жену где унезверено плачући погледом тражи некога. У страху је изговарала „Бојане..Бојане..“ Kада је сазнао да је Бојан заправо диете од уплакане жене, које је остало у Сарајеву, Попов каже, без размишљања смо полетили назад у Сарајево. На сву срећу нашао је дечака, у препуном авиону, са децом у пилотској кабини, поново је полетио са Сарајевског аеродрома ка Батајници. Са сетом се сећа тих момената – „..и сад ми се плаче када се тога сетим. Бојанова мајка трчи преко платформе. Изађемо напоље обојица, а она клекла и грли сина, стеже га, па удара. Са пет година није му јасно шта је мами и гледа у мене. Стегло ми се грло.”

Почевши од 17. априла 1992. када је начинио први лет на линији Београд - Сарајево, које је горело пред оружаним дејствима, успео током месец дана свакодневних летова да извуче из сарајевског пакла око 40.000 људи (Срба и других народа који су национално везани за остатке Југославије).

Легендарним Kикашом избављени су, у организацији тадашње ЈНА, и питомци Средње војне школе ратног ваздухопловства и противваздушне одбране чије је сједиште било у Рајловцу. Питомци са прве три године школовања су пребачени 16. априла за Београд, а затим аутобусима за Сомбор, где су наставили школовање.

ЕПИЛОГ

КИКАШ

Након дуго година Сплит је посетио Антон Kикаш, хрватски грађевински подузетник и мецена из Торонта, који је на светске насловнице доспео када је 31. августа 1991. године са боингом 707  „Уганда ерлајнса“ са 18 тона пешадијског и противоклопног наоружања за Збор народне гарде РХ слетео на загребачки Плесо.

 

Антон Kикаш је постао угледни Хрват из Kанаде и успешни предузетник, о којем је Јаков Седлар снимио документарно-играни филм “Нисам се бојао умријети – Домољубна мисија Антона Kикаша 1991.”

Мањи део пушака завршио је код нишких падобранаца; већи део (неких 360 комада) некако је "нестао у вихору рата", да би се неке касније појавиле на црном тржишту у Србији (за 1200 марака комад). 

БОИНГ 707

Одлуком тадашњих власти СРЈ 1997. године, легендарни авион је продат фантомском авиопревознику у Афганистан. Никада од тад није полетио. Остао је приземљен, да чува успомену на легендарног пилота и његову људску величину и хуману мисију коју је на крилима седамстоседмице изнио и заувијек се винуо у небеске висине непропадљиве историје.

СТЕВАН ПОПОВ

САМОУБИСТВО СТЕВАНА ПОПОВА: Легендарни пилот Јата убио се пред супругом

У једном од последњих интервјуа које је дао Стеван Попов није крио понос због подвига из 1992, који је обележио његов живот, али ни огорчење због тога што га је 2004. „Јат“ прогласио технолошким вишком.

- Постао сам особа коју народ поштује. Непознати људи и данас ми захваљују на подвигу. Међутим, предузеће „Јат“ није ценило мој професионални и племенити подвиг, а ни моје пилотско знање. У 2004. проглашен сам технолошким вишком и отпуштен. Преживео сам потом операцију рака на десном бубрегу јер нисам планирао да умрем. Отказ ми је теже пао од болести - рекао је Попов.

Зар истински херој и резервни официр ЈНА није заслужио почасни плотун? Зар је председнику Републике Томиславу Николићу било важније да присуствује фарсичној представи у амбасади Kазахстана, где је одржао пригодан говор у част увођења Миланке Kарић у дужност почасног конзула ове земље у Србији? Само је недостајао нушићевски почасни конзул Никарагве. Зар њему и команданту ваздухопловстава Војске Србије није било место на испраћају човека као што је био Стеван Попов? Њихово присуство би било јасан доказ и пример да се у овој земљи поштује и цени људски самопрегор, спремност на жртву и служење општем добру. Али то се није десило јер вероватно се проценило да то није догађај достојан пажње јер нема у њему довољно маркетиншке и „државничке“  тежине као што је то додељивање звања почасног конзула у Kазахстану.

САРАЈЕВО

ГОРЕ НЕГО У НДХ У СТУДИЈИ “Досије Сарајево” Иванишевић доказује да су првој години рата у граду на Миљацки муслимани убили 4.048 Срба. То је готово исто колико и Павелић у Сарајеву за четири године, од 1941. до 1945.

Голгота сарајевских Срба - "са кофером и ковчегом"

 

Егзодус сарајевских Срба је је почео 17. фебруара 1996.

ЗАШТО СЕ ЗАМАГЉУЈЕ ИСТИНА? - ПОДЕЛА на мртве цивиле и војнике у грађанском рату је ненаучна и лажна и служи за замагљивање истине о карактеру рата и зараћених страна - говори о Токачином раду Иванишевић. - Чак 85 одсто српских жртава у БиХ, од 32.000, погинуло је на свом кућном прагу. Са друге стране, радили смо и анализу губитака девет бригада Армије БиХ (на основу њихових монографија), где јасно стоји да су и они 80 одсто жртава претрпели, такође на српском прагу.

У Сарајеву је, говори не без разлога један коментатор, 1991. ситуација изгледала овако: Срби 157 143 од укупно 527 049 становника града Сарајева, док су по истом попису, али у Србији имали су Београд 1.602.226 становника, Нови Сад 179.626, Ниш 175.391 и Kрагујевац 147.305. Али ако се узме да Срби чине 3/4 становника Новог Сада, то је онда Српска Атина по броју Срба, али интелектуалним капацитетима била 1991. мања од СРПСKОГ Сарајева! Ниш је 1991 формално имао више Срба, али по интелектуалним капацитетима Нишвил се ипак није могао мерити са Сарајевом 1991, ма шта ми мислили. Но, све је то сада прошлост, јер у тих 275 524 Сарајлија из 2013 било је само 10.422 Срба, што говори само по себи. Ако ћемо поштено, удес сарајевских Срба подсећа у модерним временима само на удес цариградских Грка после 1922 и ту никакве причице о "кантоналним геноцидима" а ла Сребреница не пију воду, јер је ОВО геноцид у сваком погледу! Ми ОВО МОРАМО да упамтимо, али не да вратимо блентавим Бошњацима... итд.

Како је могуће, поред толике националне интелектуалне елите, да Сарајлије нису били кадри да антиципирају непосредни развој догађаја? Поштено ћу рећи да не признајем националну интелектуалну елиту која не види ни до носа, него је потпуно заслепљена.

Како видимо, на "Бутмиру" је владао невиђени хаос. Зашто? Зато што босански Срби, и поред догађаја у Хрватској, једноставно нису веровали да и њима исто може да се деси. До краја и после краја, остали су убеђени титоисти. Како видимо на насловној фотографији, у Кикашу седи подоста мушкараца, првопозиваца, дезертера. Пре у срамоту него у одбрану кућног прага.

ДЕЗЕРТЕР

Шест месеци касније, тачно у дан како сам му пророковао, појавио се исти Сарајлија-Херцеговац у мом селу. Али, никако се нисмо сретали, већ само из далека, преко улице. Класичан дезертер.

Шта је даље било с њим, не знам. Мувао се тамо и овамо. У Босну не за живу главу.

Немојте сумњати да је данас добро удомљен у Београду или на Западу, и да децу учи како је у Сарајеву добро било јер су сви били ба раја.

...
* Непотврђено али вероватно да је замењен за генерала Милана Аксентијевића, где се "уградио" начелник КОС, генерал Александар Васиљевић.

** Зашто је уклоњен овај напис са "Вакат.ме", те га има саму у "кешу", не знамо. Није јасно зашто је исти чланак уклонио и иницијални сајт bosnae.info, где се могу наћи врло поучни написи, примерице "Ратни пут 13. горске ЅЅ Ханџар дивизије".