ПРЕСТАНИМО ДА БУДЕМО КУКАВИЦЕ -
ПЉУНИМО У ЛИЦЕ СИНУ
ТИСУЋЛЕТНЕ ФИСКУЛТУРЕ

Усташе у Београду

ПЕГЛАЊЕ РЕАЛНОСТИ

По ко зна који пут догодио нам се Сплит, и опет смо се нашли затечени. Неколико ватерполиста Црвене Звезде су ничим потакнути прошетали ривом и догодила се ситуација са млаћењем, скакањем у море, нијекањем сопственог порекла и бацањем дреса који је након тога трофејно гажен.

По ко зна који пут позвани смо да будемо мудри, да не шаљемо овим поводом негативну „слику у свет“ и, обавезно, да гледамо напред и да гледамо себе а не друге.

Хрвати, међутим, у опште се не поводе истим резонима. Њихова девиза је: шта год ми чинили Србо-четници су гори (овде , овде и овде ). На то се надовезују домаћи аушовинистички поравњивачи злочина, тако да на крају Срби буду и мртви и криви.

У ту сврху пеглања односа са гледањем у будућност требала је да послужи емисија „Упитник“ РТБ полит-коректне ауторице Оливере Јовићевић, у којој се Дуле Савић отргао контроли и муњевито оголео хрватски расизам и нискост, тако да чак ни водитељка брзог рефлекса није стигла да га спречи. Остала тројица + водитељка, радије су навртали воду на „гледање у будућност“.

Промптно, медијски простор Србије преправљен вешћу да су у Крушевцу нападнута два црнопута фудбалера по расној основи, и ето новог гаса на српској ломачи.

Тако су истините речи Дулета Савића послужиле као погон за нову салву усташке пропаганде, а наши добри Срби су се нашли у невољи безнадежног лузерског објашњавања.

ЛИНЧ  И ХУЛИГАНСТВО НИСУ ИСТО

Истина је да је стари професор социологије спорта Драган Коковић (провукох се код њега са шестицом), гост поменуте ТВ емисије био разапет између свог комунистичког, сеферјотског базичног убеђења, професионалне одговорности и академске културе говора сасвим неприкладне за брбљајуће шоу емисије. У таквим емисијама побеђује онај који брже прича и коме помаже водитељ, а уз то прича мора бити идеолошки пожељна. Ипак је стари професор натукнуо, и то неколико пута, кључну премису: линч и спортско хулиганство нису исто!Нису то синоними. То је основна премиса за разумевање дубоке суштине догађаја, премиса коју у рафалном брбљању нико није чуо.

Инцидент у Сплиту се догодио у општој хистерији линчa. Линч је суд гомиле. У њему су учествовали сви социјални слојеви и културне структуре, са необично спором реакцијом редарственика. То је, дакле, хистерично и убилачко стање свести које захвата целокупну или значајну већину популацијe неке области или локалне средине према неком другачијем. Вође и/или инспиратори линча су тзв „угледни грађани“ те средине. Линчевска хистерија дакако да код потенцијалних жртава изазива панику и самртни страх.

Хулиганство се односи на упорно деструктивно, агресивно и злостављачко понашање неке,  мање групе социјално дефектних или ускраћених личности.

Спортско (навијачко) хулиганство је поткултура везана највише за сиромашна радничка предграђа великих градова. Њихов „заштитни знак“ су радничке хтз чизмице Dr. Martens. 

Хулиганство никада не изазива општу сагласну хистерију.

Код нас, у Србију, навијачки хулиганизам је увезен са Запада, скупа са идеологијом скинхеда (десних или левих, све једно). Тај вид насиља нема ендемске корене у Србији, нити је распрострањен.

Ситуација линча у Сплиту је израз ендемског хрватског расизма.

То су две неспојиве појаве. Нису црнци правили Јасеновац и изводили Олују да би нас мрзели једнако као и Хрвати.

ЕНДЕМСКИ ХРВАТСКИ ШОВИНИЗАМ

Хрватски шовинизам је врло широка појава, али наша тема је ограничена на спорт. Одмах, како је спорт почео да постаје популаран након Првог светског рата, тако се појавила у Хрватској атмосфера линча, сасвим непозната у другим деловима државе. И то, ваља опоменути, само неколико година након што им је опроштен злочин! Каква бестидност!

У својој аутобиографији „Дуго путовање кроз фудбал и медицину“ Др. Михајло Андрејевић је описао развој фудбала у првим годинама после рата.

„У почетку фудбала били су популарни турнири градова, Београда, Загреба и Љубљане. Загрепчани су у почетку побеђивали, али је временом фудбал напредовао у другим срединама. Загрепчани су, благо речено, тешко подносили да више нису супериорни. На једној утакмици у Загребу Љубљана је повела са 3:0. Тада је са трибина почело урликање и каменовање. Постојала је опасност да се дивљање излије на терен. Гости из Љубљане су замолили београдског судију да суди у корист Загрепчана, како би извукли живе главе. Kоначан резултат је био 4:3 за Загреб.“

Овакво стање свести у Хрвата није се никада касније мењало, већ се, тако карактеристично за њих, само адаптирано на околности.

Сплитска „Торцида“ је основана 1954 године. То је можда прва чврсто („племенски“) организована навијачка група на тлу Европе и одувек се налазила јасно на усташкој диспозицији.

Сећамо се дивљања у Сплиту 1969 године са бацањем у море аутомобила са БГ регистрацијом, у „оази мира и стабилности“ СФРЈ. Опет би се могло поставити реторичко питање где је била Народна милиција у ти моментима? У то време, овакви изливи „навијачких страсти“ били су непознати и у Енглеској, мајци навијачких туча. Хрватски „навијачи“ су у следећој, сада већ четвртој генерацији, први објавили хрватски фашизам деведесетих. И, ево их у петој и шестој генерацији, како снажно изливају шовинизам у уваженој чланици ЕУ.

ПЕГЛАЊЕ ШОВИНИЗМА

Прворазредна комунистичка задаћа је негирање и забашуривање хрватског шовинизма. Са тим феноменом се суочавамо свакодневно, преко седамдесет година. Чудо нисмо сасвим поблесавили од толиког испирања мозга. Еклакантан пример  те патолошке потребе да се брише хрватски злочин је Драган Бјелогрлић и његова наизглед мелодрамска филмска франшиза „Монтевидео Бог те видео“. Тврди се да је предложак за филмове документарни роман Владимира Станковића истог назива. Међутим, није. Основа филмске радње је већ већином пренета или „мозаички плагирана“ из аутобиографије Михајла Андрејевића коју поменусмо. Ово се крије зато што би се обраћањем пажње шта је Андрејевић писао видело колико су Бјелогрлић и сарадници подмукло деформисали и карактере ликова и минуле догађаје које визуелно представљају. То су урадили да би испеглали хрватски фашизам и паралелно пласирали „другосрбијанску“ мантру. Сем утакмица против Бразила и Уругваја све остало је имало у реалном животу сасвим другачији ток и конотацију. Да би остварили наум, творци филма су често жртвовали животност радње замењујући их бесциљним мувањем и глупостима „типа“ мајмун и лепра. У мноштву детаља поменућемо само један, од аутора „заборављени“ догађај: приликом искрцавања у Мотевидео наше фудбалере су напале усташе. Дошло је до окршаја тако да је морала да интервенише уругвајска жандармерија. Пошто су исте те усташе након победе над Бразилом долазиле у хотел и улизивале се нашим фудбалерима, ето прилике за добру филмску шалу. Али не! Боље правити наратив о колери и вештицама. 

Замислите да Хрвати имају прилику за сличан „волеј“, да ли би га пропустили? И шта би ми рекли? „Па у праву су, морамо признати“...Овако, „Немој да вређамо комшије“...

Типичан алат пеглања хрватског фашизма у Србији су „fake news“. У конкретном случају, након сплитског линча сва средства информисања су лансирала вест да је у Крушевцу група хулигана на расној основи напала двојицу тамнопутих фудбалера којом приликом је један од нападнутих задобио тешке телесне повреде а други лакше телесне повреде. Одмах затим кренуо је цунами коментара „објективних читалаца“ са основном поруком „Шта се ми бунимо на Хрвате кад смо исти, а у ствари и гори?!“. Ти коментари су били и циљ избацивања лажне вести, да се неутралише, испегла хрватско зло. Јер...

-        - После једног дана сазнали смо да двојицу црнаца није напала „група хулигана“, већ само некаква двојица, али да је један приведен а други није ни преведен јер није било разлога.

-         -После два дана смо сазнали да нема тешких телесних повреда, већ је само један од двојице нападнутих лакше повређен, па тренинге није ни пропуштао.

-          - После три дана сазнали смо да напад нема расну позадину.

И опет добронамерни Срби упадају у замку правдања. Нисмо ми такви и сл.. Да успеју имају шансе таман колико да покупе сво перје из поцепаног јастука.

У сваком случају видимо да се ради о неупоредивим догађајима који су силом технологија контроле ума доведени у исту раван.

У сада већ статусној емисији „Упитник“ Оливере Јовићевић, позвани смо да „решавамо проблеме у својој кући и да се не обазиремо шта се догађа око нас. Отприлике: немојмо гледати на паликуће око наше куће, већ дај да угланцамо патос. У ватерполо иначици – манимо Хрвате, него зашто нам је хладна вода у базенима?! Лако је одговорити: маните се уграђивања у куповину и продају ватерполиста него грејте воду. Исти позивари на гледање у сопствено двориште би вам се смејали јер сте будале.

Али, добро. Шта имамо у сопственом дворишту?

ПЕГЛАЊЕ АУТОШОВИНИЗМА

Ево, овако је код нас.

Фото: Националист

Данас, ако кажете да је становник „Српске Атине“, он се увреди. Превладали су толеранција и све те вредности. Да скратимо са лупетањем, за време прошлогодишњег „Егзита“ трајало је Светско првенство у фудбалу. У то име хрватски навијачи су буквално дивљали по Новом Саду, а да их нико није такао, поред 200.000 љутих Крајишника.

Паралелно, један чичица из Шумадије беше перманетна мета (ауто)шовинистичких напада у европски културном Новом Саду.

„Напали су ме ножем, поцепали ми јакну, отимају ми новац који сам скупио, а добри грађани, пролазници, увек зову полицију када ме нападну. Међу њима има и омладине огрезле у некој мржњи коју не разумеју ни они сами, али и старијих људи. Дођу пред мене, почну да ме псују, пљују, па ме физички нападају. Kажу ми да се вратим у Шумадију, да им овде не требам – прича Марић (70), гуслар из Трбосиља, села крај Лознице.“

И, нећемо даље по тој ствари да копамо.

УСTАШЕ СУ МЕЂУ НАМА

Богами, усташе су добиле прописно по лабрњи и испраћени су без гаћа из Србије. Заборавили? Наравно да се заборавило пошто су одреда аутошовинистичка гласила у Србији затрпала причу перманентно испоруком све свежијих fake news.

Десио се сукоб на стадиону ЈНА „између две фракције навијача „Партизана“. Тако је јављено путем пословично педантно обавештених информативних кућа које у року сат времена знају шта се десило у неком паркићу у Крушевцу. Ништа више од тога, те смо опет имали инспирацију да кажемо „Ето какви смо!“.

Оно што је овом приликом брзо потиснуто из јавности је да су Срби одрали од батина и скинуте до голе коже спремили назад у Хрватску усташе које је неко ангажовао да би потпуно завладао Београдом.

Хрватски медији тврде и да је план о изазивању хаоса на "вечитом дербију" направљен у једном загребачком хотелу. Према тим изворима, један члан подземља је тада унајмио хулигане и договорени су сви детаљи, а трошкове њиховог пута и боравка у Београду платио је организатор. Такође, наводи се да су у организацији учествовала још четворица Срба, од којих су тројица бивше вође навијача Партизана.

Навијачи „Партизана“ су објавили: „Да се даље не би шириле дезинформације Јужна Трибина сада се оглашава. Јуче је у току дербија нападнут Југ (не само Алкатраз него и остале групе) од стране домаћих издајника и хрватских плаћеника.“

Ко су људи који су оплављени и без гаћа оправљени из Београда? Ево:

- Анте Фирић велики ватерполо таленат

- Јаков Подруг, био првак Хрватске у џудоу

- Дамир Товаровић 2010. био трећепласирани на Светском првенству у фул контакту.

- Иван Роналд Мишковић

- Хрвоје Баковић

- Стјепан Миховиловић

Најмање ова шесторица. Именована господа су Сплићани. Сведочење једног од српски обрађених усташа:

„"Ангажовала нас је особа из Београда. Ја сам за то добио 8.000 евра и осталима поделио по 800 или 900. Нисмо знали шта се спрема, речено нам је да треба да обезбеђујемо једну особу на трибинама".

Интересантно, нико није сазнао ко је наручилац „посла“ из наше „дубоке државе“. Пазите, овде нису у питању адолесценске туче, „мартинке“ и дрес, већ власт над Србијом уз легитимно ангажовање усташа.

Треба да будемо вечите будале? Подземљем Београда владају „Шкаљари“, по одобрењу високе комрадорске државе. Шкаљари су Монтенегрини из предграђа Котора. Главни лик из морске драме крај Сплита је извесни Краљ, Которанин, дакле 85% Монтенегрин. Зато је преживео. 

Веома могуће да су га гонила горепоменута господа или њихови кивни другари.

Не, не. Исправно је како је урађено: Разбиј им лабрњу, скини им гаћице и отпреми их гологузе назад мамици у лијепу њихову, или Котор, све једно.