Претражи овај блог

петак, 15. јануар 2016.

ДРАГО ПИЛСЕЛ, МОНСИЊОР УСТАШКОГ АНТИФАШИЗМА



Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће. 

ЈОВАН ДУЧИЋ


Многи мишљаху да је синтагма „усташки антифашизам“ схизофрена пројекција србских ултра-националистичких параноикуса. Црног ђавола је то измишљотина; камо среће да јесте!

Овоје краћи преглед деловања једног језуитског командоса у Србији.

Драго Пилсел, тренутачно мудроносни глодур елитног хрватског портала „Аутограф“, неуморно шири маријанску љубав, суочавање са прошлошћу, разумевање, мир, љубав и сличне шећерлеме западним Балканом. „Мој је циљ био – смерно приопћава љубезни Драго - пробудити срце, моје и ваше, а не повећати его, ни властити ни ичији.“ Как' лијепо казато. Па ће шире образложити: „Имао сам прилику разговорати са младим људима. Када говорим младим људима, појашњавам им шта то значи бити заробљеник идентитета, шта то значи допустити да митови завладају нама и колико је важно отворити срце и прихватити судбину других, као властиту судбину.“ Драго је прихватио бреме „задаће која стоји пред људима балканскога простора: да се напосљетку смире и интегрирају у обитељи европских народа“.

Дакако, са тако широким видицима, раширеног удовља дочекан је од овдашње „друге Србије“, те његови написи и интервјуи красе странице „Данас“ и „Пешчаник“ етц, па се отуда као канцер лагано проширио и на које-куде национално одговорна гласила, тако да се његова маријанска плазма комотно разлива Србијом незамјећена ни од иначе увек будног слоболиког читалаштва.

Његов исповедни „Аргентински роман“ се широко дистрибуира путем „Делфи“-књижара, а грађанске удруге се својски труде да ово пацифистичко и екуменско штиво умивено денацификаторским „Вешплавом“ допре до што ширег публикума. Ваља зато упозорити на биографију језуитског поклисара  коју исти и не крије, већ се њоме размеће. Он је, између осталог, мултипрактични улични пиљар породичне биографије, злокотлокрп хрватске историје, политички фарисеј на државној скрби по „министарском дискреционом праву“, те еванђеоски посленик из кога незадрживо избија усташка простачина. Пургер, филистарски обер штрумфирер. Речју, хрватска иначица Пере Луковића.

Carlos Звонимир Пилсел се родио уАргентини, одрастао по пустолинама Патагоније, радио на нафтним бушотинама на Атлантику, студирао у Сао Паолу теологију ослобођења, посветио се Фрањи Асишком. У неком „крешченду“ личног разголићавања Urbi et Orbi је обелоданио да је професионално испипаван од фрањеваца по међоножју тјеком младеначких исповједи, те челичен уз дахтање католичког Духа на уши. 


Тако опремљен је мали гаучос олити гаучињо 1989. авионом ЈАТ-а дошао у Југославију, односно како му је амбасадор, Словенац, у југословенској амбасади у Буенос Ајресу пожелео: Срећан Вам пут у Вашу домовину Хрватску, и постао Драго, хрватски бранитељ.

Тек по доласку у Југославију, куне се, схватио да је НДХ била "злочиначка творевина", утемељена на расним законима и мржњи према комунистима, Србима и Јеврејима, а да су у партизанима били и католици, католички свештеници, ХСС-овци. Моје је буђење, тврди Драго, било изузетан болан процес.

Како неће бити болно када је одмах по почетку усташких терористичких акција у Хрватској његов брат, тренирани диверзант, погинуо усукобу са тада још постојећом ЈНА. Укратко, група диверзаната  IV бригаде ЗНГ је „десантним“ чамцем кренула на задатак ка Стону. У групи су били Andrés Бранко Пилсел (рођен у Аргентини) и Миљенко Тадић (из Сплита), Хрвати, припадници ИВ бригаде, те Fernando De Lucchi и Alejandro Patrón (Аргентинци), такођер припадници исте постројбе. С њима је нестао и припадник посебних постројби И гардијске бригаде из Загреба, Арнолд Ножић (из Мостара). У зору 23. листопада 1991. Близу отока Шипана „ниодкуд“ се појавио патролни чамац ЈРМ 178 и једним хицем разнео Драговог брата Андрéс Бранка и осталу четворицу „црнаца“.

„Хрватски Витез“ и антифашиста Andrés-Бранко Пилсел 


Отац, телохранитељ Анте Павелића, добио је име по Хитлеру, и данас живи у Парагвају, куда је због двоструког убиства утекао с другом женом, и зове се у целини Адолф Звонимир Пилсел. Дедови Јаков Пилсел, гестаповац, и Ерих Павлинц, усташки војник, учврстили су усташки педигре и беспрекорну биографију будућег, како се очекивало, бојовника за обнову НДХ. Стварали су га да буде непоколебљив попут ножа, да буде чвршћи од маља. У ту сврху каљен и печаћен. Он је, међутим, волео новинарство и књижевност, што га је највероватније и спасило од зла и одвело га средином осамдесетих код исусоваца (језуити) на теолошки факултет Colegio Maximo San Jose у месту Сан Мигуел. Тамо је задивљен слушао предавања Хорхе Бергоља о Борхесу. Усавршен у исповједи. Отац Бергољо је данас папа Фрањо... Тата је, пише данас Драго, одрастао у околностима тешког рата и геноцида којег су потакнули нацисти и квислинзи, усташе... У неколико десетљећа обитељ престаје бити нацистичка и постаје усташка, у кући се престаје говорити њемачки и почиње говорити хрватски и готово сви постају Хрвати. Енглези су ухапсили дједа с оптужбом да је ратни злочинац и двије је године био у затвору очекујући стријељање, али ипак је пуштен. Дошли су до папира за бијег “штакорском рутом“  у Аргентину, и дјед и бака су с оцем, братом Отом и сестрама кренули на пут. На броду, те 1949. године, дјед огорчен затвором и бака (Хрватица из Мркоњић Града) чија су два брата искасапили четници у Босни, одлучују да ће се дружити с Хрватима, а не Нијемцима. Дјед и Анте Павелић у Буенос Аиресу постају добри пријатељи. Дјед постаје симпатизер усташког покрета до те мјере да су се у кући Пилселових једном приликом састали Адолф Ајхман и Анте Павелић, а бивши министри НДХ на истом су мјесту договарали оснивање хрватског ослободилачког покрета. По доласку у Аргентину Хрвати су били силно захвални Перону и свим војним антикомунистичким режимима. А педесетих година су посебне комисије америчке војске крстариле Јужном Америком и тренирале и спремале младиће-емигранте за борбу против комуниста у Европи. Драгов тата се укључио у тренинге. Био је убеђен да је само питање времена када ће Вашингтон навалити и срушити Југославију, а њих с Павелићем на челу вратити у Хрватску. Ако је неко и посумњао, морао је "бити куш", јер су Пентагон и ЦИА и генерали давали посао, од њих је зависио и живот и статус.

Може се некако разумети што је Драго свог брата (и његове саборце) назвао „витезом“/“витезовима“, мада би им по некој прихваћеној кодификацији тачније одређење било „пси рата“ (јер шта су ког врага тражили Аргентинци у југословенском грађанском рату?). Занимљива је, међутим, једна Драгова каснија интерпретација идеолошког опредељења ове страдале групе командоса која се једнако могла назвати терористичком:

„...Очекују ме двије важне правне битке у којима ћу бранити достојанство Домовинског рата, достојанство мојега несталог брата, моје особно достојанство, те оно што сматрам да је достојно бранити, а на темељу изворишних и других полазишта нашега Устава и нашега правног поретка, наше кршћанске културе и нашега хуманистичког свјетоназора. Учинит ћу то као теолог, као новинар, али и као члан предсједништва Савеза антифашиста у Републици Хрватској чије интересе увијек браним када јавно наступам...“
Да, добро сте прочитали, Драго Пилсел је и свог рођеног брата, усташу, као и целу групу не трепнувши постхумно и засигурно мимо њихове воље за живота, прекрстио у антифашисте. Ма колико пример изгледао појединачан па с тога и маргиналан, он је добра илустрација матрице којом се читава једна нацистичка, расистичка и лишена сваког достојанства политичко-кољачка ујдурма, накнадно редизајнира у узвишену „борбу за слободу“.

„Истог трена“ Драго Пилсел је напустио свећенићки позив и заменио брата у истој бригади. Тако је још једном у низу изгубио невиност.

Занимљива је та IV бригада ЗНГ. Четврта гардијска бригада основана је 28. травња 1991. године у јеку припрема за устројавање ЗНГ-а, након самог почетка „агресије“ на Републику Хрватску. Бригада је била састављена од скупине младих редарственика (њих 130) који су изашли из средишта за изобразбу постројби за посебне намјене МУП-а ПЈП Кумровец. У Сплит су стигли 30. свибња 1991. године у Хотел Сплит. Већина је била из Ливна, затим из Томиславграда, Купреса, Широког Бријега, Требижата, Љубушког, Стоца и Бугојна. Први њен командант био је генерал Иво Јелић, „класић“ и другар генерала Ратка Младића. О „ратном путу“ ове бригаде са пуно одушевљења прича њен први командант Иво Јелић. Да не бисмо преносили трећеразредни холивудски сценариј', укратко Јелић тврди да је скоро без оружја разлупао десет пута бројнијег непријатеља, наоружаног тенковима, грдним топовима и 106 авиона. Па подвлачи:

То смо урадили часно, поштујући све међународне конвенције, дакле витешки... За вријеме мог заповиједања никоме од српских заробљеника није пала ни влас с главе док су били под Четвртом бригадом, али би настрадали кад би дошли у руке Војне полиције, у војне затворе Лора у Сплиту или Kулине у Шибенику. Напомињем да је Војна полиција била изван моје ингеренције те је одговарала изравно Министарству обране, које је толерирало такво понашање.
Питања се ионако множе сваком реченицом, те ћемо се овде мало зауставити. Да ли је нормалан човек који некакву „битку за Задар“ пореди са Стаљинградском битком? Како смо видели, било је довољно једно зрно да пошаље пет припадника те постројбе Богу на истину. Колико је зрна требало да се постројба у целини пошаље „низа страну, плавоме Јадрану“? 100, 1000, мало више? Према хрватској причи укупно је погинуло 185 усташа из те сатније тјеком ратног пута заливеног крвљу стараца и старица из села далматинског залеђа. Иво Јелић будаласто тврди да су штапом и праћком растерали војску која је располагала свом силом тенкова, хаубица и 106 авиона?! При томе Јелић не оспорава да је окупио дружину која благе везе с ратом није имала, те су се обучавали „успут“, шта год то значило. Па још, против себе је имао официрске „класиће“ који нису били мање способни од њега. Ништа се ту не слаже. Био би Јелићу превелик залогај и Момчило Перишић. С обзиром на учинковитост клања баба и деда Четврте бригаде ЗНГ, како се – о наивног ли питања – могло десити да Момчило Перишић и Ратко Мадић заврше у Хагу, а Иво Јелић се истовремено дичио витештвом, величан од Хрвата? Хуља је тако ових дана и скончала без овоземаљске казне, вероватно у паклу, сем ако католици немају и тамо неку везу, штакорски канал, те постају капои код казана. Усташку хуљу је као личног пријатеља оплако Драго Пилсел. У једном ранијем чланку сам цитирао и Макса Лубурића који се исто дичио витештвом. Витез Бранко Пилсел, витез Иво Јелић, витез Макс Лубурић. Све хрватски витез до витеза. Од зла оца и од горе мајке.

Ако погледате састав те зорне IV бригаде ЗНГ, то је махом примитивно људство из Босне и Херцеговине, васпитавано по истом обрасцу као и Драго Пилсел. И сад, та усташија  јелте брани демокрацију у Хрватској, а они који крену да бране бабе и деде од таковог клањем и паљевином довршетка усташког пројекта, су агресори и злочинци?!

Лагао је дакако Иво Јелић да његова сатнија није чинила злочине. И никога они нису победили, већ су добитници на рулету политичких нагодби. Али, овде се у свој озбиљности поставља питање одговорности надлежних служби: Како се у опште могло догодити, с обзиром на безбедносне провере, да ординарни усташа Иво Јелић прође обавештајно сито и решето и буде „класић“ Ратка Младића, те се у моменту усташке побуне у Хрватској нађе на тачној диспозицији?

Ту је и злогласни затвор „Лора“ од кога се (и) Иво Јелић курвињски дистанцирао. „Није знао“ или није било „под ингеренцијом“. Укратко ћу да поменем искуство једног мог познаника, који је прошао „Лору“. Завршио је некакву „средњу школу“ не питајте како. Као тинејџер, ушао је несмотрено у један локал на риви у дресу Црвене Звезде. Онда су га локалци тукли и бацили са 5м висине на морско камење. Како је остао жив, није јасно. Онда је дошла милиција и спровела га у „Лору“. Три дана су га родитељи тражили, нико није хтео да им каже где је. Тамо су га тукли, тукли и опет тукли. Па су га терали да пева усташке песме пред уклесаним усташким  знаком на зиду. Он тврди да није хтео. Онда су, присећа се, дошли неки у црним униформама. Да, било је то управо у време када су Бранко и Драго Пилсел дошли у Хрватску, 1989. док је СФРЈ још кобајаги постојала. Тек је од ових настрадао. Ко је кундацима ломио несретног младића у циљу „убрзане обуке“? Драго са шњуром око паса, Бранко или њихови пајташи? Па и да нису лично они, јесу њихови знанци и ортаци. Е, витезови фрањевачки, тући беспомоћног полуретардираног клинца, то је мера вашег витештва. Мој познаник је преживео, колико њих, касније приведених, није? И опет нико одговоран, нико кажњен, нигде стида, сви хрватски витезови.

Даље беше идила са хепи-ендом. Драго сведочи свој (= хрватски) антифашизам.
Дао сам мали допринос Домовинскоме рату, али велики допринос исправном схваћању мојега патриотизма. А оно се најкраће дефинира жељом да око себе ширим спознају да нам никакав тоталитаризам не користи. Истински су антифашисти, за мене, демократи и противници тоталитаризама, лијевог или десног опређељења. Мој се антифашизам очитовао и кад сам, као члан ХХО-а, након Олује покапао убијене Србе у Лици или евидентирао ратне злочине над тим нашим суграђанима. И, не сумњајте у то, очитоват ће се оштрим захтјевом да се антифашисти јасно одреде у вези са злочинима партизана након слома НДХ.
Врхунац његовог преобраћења беше у „Кући цвећа“...
Довршавајући књигу у љето године Господње 2013. у Београду, стајао сам испред Титова гроба камо ме је довела потреба да критички приступим чињеницама и митовима, те схватио, као да се будим након дугога сна бивајући негдје између јаве и стварности, с 35 година закашњења, да ми је требала бити пружена прилика да кроз вријеме путујем с лакшом пртљагом од оне којом су ме натоварили дједови и родитељи те приморали да корачам под силним теретом страховитих повијесних заблуда.
Са стране Анте Павелића преобратити се у „фана“ Јосипа Броза! О грдне ли промене! Каква је цивилизацијска разлика између поменуте две громаде, сем што је вероватно Тито у укупном скору можда већи крвник од Павелића?

Како се то истовремено Драго клања Титовој сени, приказујући се тако антифашистичким ревидентом и истовремено „прети“ „оштрим захтјевом да се антифашисти јасно одреде у вези са злочинима партизана након слома НДХ“? Чији су ти злочиначки партизани, него Титови? Али, зашто само „након слома НДХ“? Зар не би било логично „јасно одређење“ антифашиста према свим злочинима комуниста од почетка рата и на целокупном простору окупиране и расистички черечене Краљевине Југославије?

Лицемерје овог усташког антифашисте међутим има „дупло дно“. Испред Руса из Југославије је утекло 170.000 Фолксдојчера. Сигурно да је већини било јасно због чега морају да беже. Остала је нејач, старији људи, жене, деца, који ништа нису били криви. 200.000 Драгових бивших сународника је, након ликвидације сумњивих по кратком поступку, потрпано у класичне концентрационе логоре. Најпознатији је Книћанин. Тај логор „Книћанин“ је најгори икада формиран на овим просторима после Јасеновца. Званично страдало је у њему више од 12.000 нејачи. Да су комунисти исти принцип применили нешто западније, данас би се о Хрватима писало као о Абориџанима. О кривици Немаца не може бити дилеме. Потписник ових редова је својевремено разговарао са једним старим Швабом, који се међу последњима и тешка срца иселио у Немачку, 1956. Тај је једнак био ономе са чувене фотографије где сви нацистички поздрављају, само овај неће. Е, Алберт М. је три пута дезертирао из Хитлерове војске. То је приближно као да три пута играте „српски рулет“ који се од „руског рулета“ разликује по томе што је само једно место за метке празно. Када је причао о „старом крају“, плакао је. Али, што се рата тиче, био је децидиран, и цитираћу га уз мало архаичан српски језик: „ То што су Немци радили у Србији 1941., то није био рат, то је био шкандал!“

Да, шкандал био, шкандал и остао. Немачка је, „Данке Дојчланд“,у сукобима на простору СФРЈ непогрешиво стајала на страну својих старих ЅЅ дивизија, не марећи што тиме крши члан 26. сопственог Устава.

Раније, 1941., једна избегличка продица из Барање је у организацији Недићеве квислишке владе, распоређена у Друговац, у кућу Ивковића. Три и по године су ту боравили. 1995. иста породица у трактору крену у бестарага. Куда? И старица, која је 1941. тек  девојчица била, рече, идемо у Друговац, код Ивковића. Опет! Разлика је била велика. Први пут су бежали од усташа, други пут од усташа. Међутим, сада су наишли уместо на домаћинску кућу, на рушевину. Уништили комунисти.

Ако се прати Драгова екс Швабе, линија просвељења, наићи ћете на Влада Готовца као гуруа, кога знамо из групе Савке Дабчевић-Кучар и Мика Трипала, који су крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века разбуктали дотле донекле притајено хрватско усташтво и који су тражили нову независну државу Хрватску. Једина мана овог хрватског „либерала“ је што су временом израсле горе усташе од њега.

И у породици ствари су добиле другу боју. Мајка је опростила Србима што је била усташкиња и децу тако одгојила, а отац „као мирни Парагвајац, на све то гледа као да се догодило некој другој особи, а не њему“.


Драго Пилсел на радном задатку

Наизглед  драматични заокрет Драга Пилсела је природно стање језуита . Није сигурно да је језуитска заклетва која се лако налази на Интернету заиста права или се ради о неком измишљеном/замишљеном ритуалу. Но, ако се има у виду њихова пракса, та „заклетва“ јесте парадигматична... "...Сине мој, сада си научен да играш прикривено - међу римокатолицима да будеш римокатолик и да шпијунираш сопствено братство; да не верујеш ни једном човеку, нити у једног човека; међу реформистима да будеш реформиста, међу хугенотима да будеш хугенота, међу калвинистима да будеш калвиниста. Међу протестантима да будеш протестант и придобијањем њиховог поверења да држиш чак и беседу са њихове проповедаонице и да их потказујеш свом силином свога бића наше свете религије и нашег папе. И да си у стању да се спустиш тако ниско да постанеш Јеврејин међу Јеврејима, што ће ти омогућити да прикупиш све информације за свој Ред као одани војник папе...“ Итд. На „Јутјубу“ има снимак како фратри играју српско колце, уз шеретски коментар „крв није вода“. Види се да аутор „прилога“ не разуме ситуацију: играће ти фратри и „Чочек“ ако треба, само да се „заблуделој пастви“ увуку под кожу. Само је коначни резултат битан, све остало савршено безначајно. Тако Пилсел „има разумевања“ за српске резерве према проглашењу Алојзија Степинца за свеца. У полемичком напису који је пренео „Видовдан“, Пилсел поставља наизглед оштро питање „Степинац је толерирао геноцид, јесмо ли ми бољи од њега?“. Даље није ни мало нежан према Степинчевом наследнику кардиналу Јосипу Бозанићу па и „цркви у Хрвата“, но истодобно је пун разумевања за деликатну позицију папе Фрање, који „жели целу истину“ и ту већ не допушта никакву сумњу.
Иако су њемачки бискупи три године прије јасно осудили нацизам и расизам те иако Степинац врло добро зна да су темељи усташког покрета расистички, филофашистички и пронацистички он пише овако: ”НДХ створена је Божјом милошћу, мудрим и пожртвовним радом Поглавника и усташког покрета те вољом наших савезника (истакнуо Д.П.). Од оснутка Државе (…) прошло је кратко вријеме (…) учињена су дјела, која задивљују…” (Надбискуп Степинац у чланку “С надом у бољу будућност”, Католички лист, број 32/1941.). 
Бозанић је узурпирао хомилију која је требала бити посвећена мариолошким питањима да би појаснио зашто је папа Фрањо изашао у сусрет Српској православној цркви и ставио процес Степинчеве канонизације на чекање. Злоупотријебио је, кажем, јер Бозанић тврди да је већ све у вези Степинца познато и ”доготовљено”. Ако је тако, зашто онда Папа прихваћа иницијативу патријарха Иринеја да се ”расправља о Степинцу”? Је ли то само зато да се сачувају или побољшају екуменски односи тиме да се дозволи СПЦ-у да сагледа документацију која је приређена за Степинчеву беатификацију 1998. па да се приступи чину канонизације са што мање свађа између Београда и Загреба? Мене та аргументација не задовољава. Мени се чини да је папи Фрањи лакнуло када је лани у липњу добио писмо из Београда. Има сада разлог да кантом хладне воде охлади усијане главе хрватског епископата. 
Папа мора на неки начин доскочити нагомиланим проблемима тзв. ”Цркве у Хрвата”, Цркве која се није оградила од усташтва како су то чинили њемачки бискупи од нацизма, Цркве која и даље прихваћа одликовање који је Степинац добио од усташких власти и то концем 1944. (!), дакле, ”Ред за заслуге – Велеред са звиездом“ и то: ”Што је као надбискуп разкринкавао у земљи и изван земље одметнике с подручја Независне Државе Хрватске”, како у службеном гласилу НДХ Народне новине 1944. гласи одредба о одликовању на приједлог усташког Министарства правосуђа и богоштовља.Хрватско друштво мора смоћи снаге и рећи до краја истину о тој горкој чињеници своје повијести, али и о другим злочинима који су учињени у име других идеологија. Тада ће и хрватски народ залијечити љагу што су јој нанијели неки из његових редова.
Наизглед, али само наизглед, поштено. Јер, између „филофашизма“ и активног делања у геноциду или између одлагања Степинчеве беатификације и његовог јасног сврставања међу ратне злочинце, дубока је и непремостива морална провалија. Међународна комисија стручњака за истину о Јасеновцу, основана је 2000. године. На једној седници Међународне комисије у Њујорку дошло се до података да су 1400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геницида о чему говори Др. Србољуб Живановић, професор лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу. Његова казивања преноси "Политика" од 3. јула 2002. У НДХ је покрштено око 250.000 православних Срба. То је податак који усваја Србска Православна Црква, а ту исту бројку наводи и загребачки надбискуп Алојзије Степинац у писму папи Пију XII у писму од 18. маја 1943. године. Покрштавање је вршено насилно, јер Срби нису имали избора = могли су или да буду покрштени или да буду убијени. Многи су побијени после покрштавања. Усташке власти су донеле "Закон о преобраћењу из једне вјере у другу". Покрштавање православних Срба је било законски регулисано, а иза њега су стајале и католичка црква и католичко-усташка држава. Није само Степинац одликован од Павелића. Још 129 католичких свештеника је поглавник Анте Павелић одликовао за тај дичан рад, а међу њима неки су били надбискупи, неки бискупи док је већина припадала високом католичком свештенству. Примас целокупне те у капуљаче забуљене геноцидне структуре беше Алојзије Степинац, чије понашање папа Фрања и његов патагонијски ортак Драго Пилсел сада хоће да сведу тек на флертовање са нацизмом.

На другој страни, имамо „суочавање са злочинима у Другом светском рату. Драго о томе говори овако:

Овдје су у питању и митови. Неко вријеме су се католички бискупи измотавали са чињеницом да ако оду у Јасеновац, признају великосрпску пропаганду, која је говорила о 700.000 убијених у Јасеновцу, што је ноторна глупост и претјеривање. Мање-више хрватски и српски повјесничари слажу се око цифре 80.000, што је престрашно. Стручњаци Спомен подручја Јасеновац у побројали до сада 83.145 жртава.
Толико побројано вероватно јесте. Но, шта ћемо са непобројанима? Шта ћемо са усташким логорима за децу Јастребарско, Сисак, Лобоград? Шта са јамама безданкама и црквама пренамењеним у крематорије за живе људе? Ко је те жртве пописивао? Са киме то хоће Драго Пилсел да једначи хрватске-католичке злочине „које су вршили неки међу нама“? „Неки“, вели ДП. За толику количину злочина није довољна једна невладина организација, то једино може уз општенародно прегнуће. Ако баш хоће, може да се мери са Турцима из помрчине средњег века, са Синан-пашом, са јаничарима и њиховим „данком у крви“. Овде, на Балкану, у новијој историји нема им равна по злу и бестидности.

А шта са хрватским злочинима из првог светског рата? Шта са покољима и логорима-мучилиштима из тог периода? Арчибалд Рајс (иначе пореклом Немац) због таквог „витештва“ назвао их је најгорим злочинцима.

Коначно, Пилсел ће и за Туђмана рећи да је очијукао ишпекулисао са усташама што и да из све снаге хоће, не може да порекне. Признаће и да је „Хрватска, без икаквог двоумљења, на неки начин пројект хрватске Удбе. Дакле, од тог тренутка усташе фигурирају као равноправни субјекти унутар Хрватске демократске заједнице (ХДЗ)“. И шта? Ту стаје. Не тиче га се што Брионски транскрипти („Ударити Србе да нестану“) недвосмислено доказују да је нова Независна држава Хрватска геноцидни пројекат, а да не буде никакве сумње сведочио је први УСА велепосланик у Загребу Питер Галбрајт који се са Туђманом погађао колики проценат Срба сме остати у Хрватској, док се остали морају уклонити „јер представљају рак на трбух Хрватске државе“. У Хагу се процес око тог геноцидног злочина вољом и тужилаштва и судија и мрачних ликова у позадини суда, завршио урнебесном спрдњом у драмолету око некаквих „топничких дневника“.
Но када чињенице ставите пред фрањевачки нос г. Пилсела, из њега почињу да врцају бале побеснелог усташког псета. Он,( гле!), „не дозвољава да се о новој Хрватској говори као о усташкој земљи или парадигми!“ Отворено износити такве чињенице је „нешто престрашно“ нешто што си дозвољавају само српски „лунатици који тврде да постоји завјера Ватикана против Србије и да је у тој завјери РКЦ дала побити милијун Срба, нарочито оних фамозних 700.000 у Јасеновцу?“ Ама немој! Јок, нема зав(ј)ере! И како да се говори о новој НДХ? Као о „младој демокрацији“ са чекићем за последње ћирилично слово и балистичким ракетама за даље? И није „се дало побити милијун Срба“, него више – мали је Јасеновац био за таково подузеће и кратак је један рат за толику кланицу. Што се не побије да се покрсти или прот(ј)ера. Да кришћаске ли девствености и целомудрености! Да витештва и савести! Да духовног ли прочишћења и ослобађања терета нацистичко-усташког домаћег воспитанија!

И тако, прочишћени Драго, обрисаних бала беснила са образа и браде, крену у нови живот са новим пријатељима, пун оптимизма.


Ми са надом гледамо у тај процес и вјерујемо да ће и овдје коначно доћи до неке модернизације и до процеса суочавања, којег организације цивилног друштва, попут РЕКОМ-а, којег сам члан, или DOCUMENTA, са којима сурађујем, проводе. У Србији су то госпођа Наташа Кандић, госпођа Соња Бисерко и многи други добри људи. Напросто, цијело друштво је отишло пуно даље него, на њихову срамоту, што су отишле вјерске заједнице, не само православна и католичка, него и исламска, па чак и жидовска.

Чудим се, како није поменуо становитог Динка Грухоњића? У главном, нашла крпа закрпу. Где ће усташа, него међу своје. То су њему „дивни људи“, тај дегенерисани људски отпад, србомрзна шодер-елита коју пристојни људи заобилазе. Циркус наказа. Крипто-наци злочинци у мисли, речи и покушају. Збиља је велика разлика у погибији брата Драга Пилсела и брата Соње Бисерко – први погинуо у чамцу, други у ауту, о истом послу. Кај се чудити да у том друштву, наш срцепарателни-фрањевачко-комунистички гаучос, наставља са офензивним д(ј)еловањем:
Мислим да је глас грађанске, демократске, људско-правашке и антифашистичке јавности у Србији, у неком тренутку, мало застао, да би људи требали обновити напор јер је чудно да ми из Хрватске повремено чујемо као да је глас четника јачи од гласа антифашиста. То нас збуњује и обесхрабрује...У Србији је чињеница да приближавањем ЕУ, дакле, тим процесима руководе ратни злочинци и људи који су дубоко били компромитирани у четничким или агресорским структурама. То јако нервира бивше гласаче Демократске странке, који су ужасно разочарани. 
Ето, излајао се. Четници су наравно били једини аутентични антифашисти. Они који су пак помагали или лично учествовали у усташком покрету средином и поткрај ХХ века, били су, јесу и биће усташки антифашисти. Колико је заиста Д.П. поштен, могли смо назрети већ на почетку овог текста. Ако је за „демокрацију“, зашто се одмах није одредио према ЦИА и генералима УСА који су регрутовали и добро плаћали бивше есесовце „ради борбе против комунизма“? Д.П. је сам изјавио да је против и левог и десног екстремизма. Па ако је тако, зар није логично да једна демократска земља и сила, каквом се гради УСА, тражи борце против комунистичког тоталитаризма међу демократски орјентисаним људима, а не међу нацистима, и најгорима међу њима - кољачима баба, деда и деце, из обитељи Пилсел? Или имамо посла са освеженим и редизајнираним нацизмом? Ама, пуно га не узрујава ни „Ватиканска рута“ олити „штакорски канал“, којим ватикански душебрижници нису спасавали поштене људе, већ крваве злочинце. Па ако неко покуша да обелодани шта је Курија радила, дело се стави на Index librorum prohibitorum. (Ради оријентације: На ИЛП никад нису дошли Маркс и Дарвин, али јесте Magnum Crimen).

Тако постаје јасно зашто су му последњих година родитељи „омекшали“ гледе свог ултра-нацизма. Једноставно, остварили су им се кољачки сни. Имају право на пензионерски одушак. Наставиће млађи. Упоредите сладуњавост Д.П. с почетка са псином коју је показао при крају, па цените о каквој се људској покварености ради. Може се разумети и Драгово поклоњење Титу. Оно је двострано. Најпре, захваљује му јер је за НДХ учинио више од Павелића. Друго, тако „бије жицу“ на резонацији овдашњих усташких антифашиста, у даљем територијалном и биолошком надирању. Од Хрвата/усташа начинити антифашисте и демократе и, обрнуто, Србе међу којима никада не беше нациста, систематским блаћењем четника, ђенерала Михаиловића или Недића, "преквалификовати" у фашисте. Што у то име беспризорно гази по дечјим костима својих бивших сународника Фолксдојчера, што се одриче много чега у шта се до јуче клео, то је само прагматика. Драго Пилсел је изабран од Ватикана зато што је, неспорно, генетски злочинац. Кад им је требао Лубурић, њега су користили. Сада им треба неко „склонији новинарству и књижевности“. Суптилнији, нежнијег срца.

Ако неко помисли да је овај једини, грдно се вара. Само примера ради, погледајте опус Мирослава Кевеждија, исто „исусовца“. Стигао је до мог Друговца. Па премерите.






Нема коментара:

Постави коментар

ХРАНИ КУЧАНА ДА ТЕ УЈЕДЕ   Питање рехабилитације Милана Недића није тако једноставно  као питање рехабилитације команданта ЈВуО...