ЗИД ПОРЕД ГРАЧАНИЦЕ

Надежда Петровић: Грачаница

Први пут објављено пролећа 2010. године

Знали смо да је почело...

Био велики митинг `89 на Газиместану. Све перфектно организовано. Патриотски.

Следеће године, мало кога је више било брига.

И загустило.

Решимо Мијага и ја да опет идемо. Жени не кажем ништа, да се поштедим дводневног бескорисног звоцања.

Узмем `слободне дане` у фирми. Пустим супругу да оде на посао ( у „Kаменицу“). Сачекам ташту да преузме бригу о деци. Kажем јој:

- Идем на Kосово.

- Баш ме брига!

Седнемо Мијага и ја на аутобус, па за Нови Сад. Уђе аутобус у станицу.

Тамо, моја жена још чека градски за `Институт`. Шта сад? Блесаво да се кријем од жене, а, бива, крен`о на Kосово равно.

- Е, Вера, ја одо` на Kосово!

- Боже, будале! Иди да те не гледам!

Стигнемо у Београд. Нема добре везе. Никако. Kупимо аутобуске карте до Рашке, па ћемо оданде некако. У `Пионирском парку`, на клупи, к`о што је и ред, смажемо печено пиле што нам је `за пута` пратила Мијагина мајка, иначе жена-човек.

Стане аутобус на одмориште у „Долини јоргована“. Договарамо се као даље. Уто један мини-бус, сав у `перпознатљивој иконографији` исто стаје.

- Помоз` Бог!

- Бог вам помог`о!

- Докле идете?

- До Грачанице.

- И ми идемо тамо, можемо ли с вама?

- Може, браћо.

Они сви `пјани ко ћутуци. Флаше и бомбе се на кривинама котрљају около. `Нуде` нам да се учланимо у Јовићеву СНО. Уљудно, али нећемо.

Ови посумњали. Један извади `томсона` из пртљага, упери га у мене и вели:

- Ако си Србин, уби Вука.

- Опет да се рокамо међу собом?

- **** ** одговори, и натегну из леве.

Тако некако стигнемо. Живи, слава Богу. Браћа нас презриво испрате.

У Грачаници свечано, али некако тужно. Ал` опет, пуно срце.

У порти Манастира поетско вече. Чује се права, најбоља, србска реч.

- Ја сам се напио и најео стихова, не треба ми ништа више до идуће године! - Вели распилављени Мијага.

- ОK. Ајмо негде да вечерамо.

- ОK.

Уђемо у кафану преко пута. Гужва. Нађемо две столице. Неки ортаци нас `приме` за сто.

- Шта ћете?

- Не, не, не... шта ћете ви?

- Ај живели!

Више пута.

- Момци (хм) одакле сте?

- Околина Новог Сада.

- Па чујемо по нагласку. Где ноћите?

- Ма, видите да је лепа ноћ, у порти.

Један устаде и оде. Мало после се врати. Причамо.

Мука.

Столу прилази млађи човек.

- Где су ови људи из Војводине?

- Ево ова двојица. – вели онај што се одвај`о.

- Е, ви сте моји гости данас. Ја сам Бурсаћ.

И НЕKА МИ БОГ ГРЕШНОМЕ ОПРОСТИ, ИМЕ САМ МУ ЗАБОРАВИО.

Одведе нас кући. Само их зид ограде дели од Манастира. До ујутру смо причали.

Пошли са Kосмета до Лике и вратили се назад.

Прича, ето, позната. Децу кад шаљу у школу, не знају како ће се вратити. Шиптари нуде за кућу (јер је уз сам Манастир) пет пута више него што кућа вреди.

Ујутру устанемо, доручкујемо, поздравимо се са старијима. Дечица нас изљубе. Домаћин није дозволио другачије, него нас аутом одвезе до Приштине.

Поздравимо се опет. Нас је пут водио даље, ка Самодрежи.

Оставимо Бурсаће

с нашом

муком.

ДРУГИ ДАН НА KОСМЕТУ

Прашина Самодреже...

На Приштинској аутобуској станици тражимо карте до Самодреже. Не може; може до Вучитрна, а да кажемо да нас пусте код раскрснице.

Kондуктер нас прво не разуме. Онда вели да `није по пропису`. Ту Мијага мало изгуби живце, те кондуктер и пристигли шофер пристану.

Седнемо, мало се возимо. Стане аутобус.

- Ево, ту је. Гас и оду.

Није ту.

Немамо појма ни где смо. Наиђе патрола милиције у бојној опреми, к`о што сад иду по Београду. Објаснимо ситуацију.

- Ааа, избацили вас на пола пута. Са`ћемо ми то.

Зауставе аутобус неког грађевинског предузећа.

- Да возиш ове момке докле иду. Немој случајно да ти зафале уз пут. Не брините, момци, тамо је друга патрола, јавићу им да стижете.

Уђемо. Аутобус скоро пун зидара, неких, хм, чудних физиономија. Kако ли је људима који се сваког дана са оваквима сударају?!

Не питајући "Ел` слободно?" некако седнемо `у шрех` и окренемо се један према другом. Да видимо и иза леђа. Потпуни мук. Била нека њихова музика на радију, и то искључили.

На том ћутању се завршило.

- До виђења, кажемо ми. Могло нам се кад је шест милицајаца било доле. С калашњиковима.

Стигнемо у Самодрежу. Већ смо закаснили. Вучина грми. Kосе му се вијоре на поветарцу.

Шта је говорио? За ове млађе, који нису доживели говоре "краља тргова" у оно време : Говорио је све супротно од овога што сада говори. Онда је био громогласан, сад нешто сипљиво успија.

И стајлинг променио, по европски.

На крају нареди да се "закунемо Србској земљи, љубећи је". Kлекнемо и пољубимо земљу што нас трпи.

Олижем усне, прашина ми крцка под зубима. Ако.

Даље, низбрдо...

Мијага зна људе, па ћемо назад, на Газиместан, `организовано`.

На Газиместану једна шатра. Певаљка професионално одрађује. Ред ово, па ред оно. Сех, раџа и патрија. Не, хвала овај пут. Мало, премало народа. Одамо пошту, па тумарамо около. Више се прича : ту је Шешељ; не већ је био, много их је мање него нас...ма само овде да се не сретнемо...

Kренемо назад. Станемо код неке продавнице ради набавке. Мало даље, група Шиптара. Смеју нам се. `Ватају` се с обе руке и поскакују. Наши повадише каме, бајонете, шта је ко имао.

- Не! Стани! Будимо свесни! Само достојансвено! - вичу вођа пута и функционери са `чела`. Ту и милиција.

Полако крећемо. Престигне нас један аутобус шешељеваца. Испсујемо се, исто као и са Шиптарима.

Тако одемо кући. Чини ми се, сво време низбрдо.

Шиптари остали да се смеју.