ФУДБАЛСКИ ВАМПИРИЗАМ

Чија је ово репрезентација?

Како се Светско првенство у фудбалу у Русији 2018. ближи свом крају или врхунцу, како за кога, у мени расте осећај мучнине. Не због квалитета фудбала – игра се натпросечно атрактивно за светска првенства. Не и што је могуће да је ово у Русији последње које пратим под неумитним вишком природних закона у Срба. Не ни зато, јер што уз помоћ радија, што црно-белих и колор телевизора, те владајућих пара-нормалних технологија, испратио сам петнаест првенстава.

 

Оно што ме је згрозило су вампири.

Сви смо чули за синтагме „енергетски вампири“, „психички вампири“, „економски вампири“. Овде се све спојило у један сублимирани „фудбалски вампиризам“.

Најпре, видимо да су у глобалу завладали вампири. Неко ће глобалну доминацију богатих звати колонијализмом, други нео-колонијализмом, мада је у питању хибридни милитарни  колонијализам, са много раније невиђених паметних бомби које глупо убијају и невиђено усавршеним технологијама Гебелсовске пропаганде.

Док су своји били, какви год перфидни колонијалисти, Енглези не би дозволили да их презентују црнци, а да они буду помоћна радна снага у репрезентацији „Гордог Албиона“. Видимо да свака гордост може да се изокрене и превазиђе предрасуду, само да се енглеска застава вијори на врху. Међутим, то више није суштинска надмоћност, то је скандал. Ваља разумети енглески јад. Они су измислили игру футбал. Сада су присиљени да се одрекну својих традиција да не би били доведени у вечну ситуацију  да гледају светска првенства само као туристи или на ТВ са троседа уз пиво. Залуд им “The Three Lions”. Толико су генетски уназађени. Превише то боли. А нису једини, већ су парадигма.

Разумемо и да би Светско првенство у фудбалу изгубило планетарну информативну магију да се међу најбоље пласирају неке тамо избомбардоване и у потрази за дијамантима избушене пустаре и џунгле, а да се бомбардери и лихвари покажу импотентнима у поштеном дуелу са својим жртвама и робљем.

Без црнаца, Французи и Енглези били би фудбалски нико и ништа. Тај свој вампиризам бране флоскулом „да нису расисти“.

Последица је етички скандалозна ситуација да Светским првенством доминирају играчи-црнци, а да се ни једна репрезентација са афричког континента није пласирала међу шеснаест најбољих светских екипа. Може се рећи да су афричке земље слабо организоване и да има исувише корупције. Ипак, ово је превише.

Белу расу ће најбоље репрезентовати Срби оспособљени да буду Хрвати на вечерњим курсевима.

Као на длану видимо на шта глад, беда и страх, он особито, могу да присиле или приволе људе. Повије се за невољу и Горди Албион.

Тако су и црнци и многи други потерани од својих домова да служе богатима. Колико их успут пропадне нико нити зна нити га је брига. Срећници који су се сопственом снагом, попут старинских гладијатора, изборили за врхунски статус, сада се боре међу собом испод туђих застава, али и против својих постојбина, које су ево све редом поразили.

На нижем степену вампиризма је управљање самим такмичењем. Стотине милиона долара су у питању. Из утакмице у утакмицу скачу и падају цене играча, пласман сваке репрезентације много кошта и много доноси. Менаџери од богатих постају одвратно богати.

Кључна превара се зове „VAR“- систем. Тамо су се тек сјатили вампири. О да, смањен је број ненамерних грешака судија. Сложићемо се да је то добро. Али, законом великих бројева, ненамерне грешке се потиру. Некада судија, пошто је жив човек, погреши на твоју штету, други пут у твоју корист. У дужем периоду, правда је на месту.

Са „VAR“- системом добили смо нето- поквареност, оправдану модерном технологијом. Јер, ни једна намерно неправедна пресуда судија није промењена „VAR“- системом.  Феликс Брих  је са помоћницима  послат кући са 60.000 евра у џепу (да ли је имао још каквих бенефита, не знамо). Међутим, у сенци неочекиваног Бриховог протеривања, остало је незапажено да је мексички судија Цезар Артуро Рамос, који ништа часније није судио на утакмици Швајцарска – Бразил и такође снажно допринео креирању коначне табеле у групи Е, дискретно сачуван. Тако је Цезар судио утакмицу Уругвај – Португалија у осмини финала.

Шта је нагнало ФИФА на овакав потез врло је тешко одгонетнути. Можда су проценили да су у манипулацији отишли предалеко и да је нужно да ради очувања сопственог „угледа“ жртвују једног „капиталца“. Можда је процењено и да је Брих био превише сиров у практикуму свог нескривеног нацизма. Тако су се овај пут кола сломила на иначе богатом Бриху, док су ситнији мешетари задржани.

Просечни теоретичари завере су таман мислили да је политички одређена ликвидација Вучићеве репрезентације спортска неминовност, кад се појавио блајхани амерички фићфирић Марк Гајгер да суди Енглеска-Колумбија. И тако је и судио, ситно „навлачећи“ за Енглезе.

Не треба да се заваравамо око Мажића. Није важно што је „наш“, у њега нико нема поверења. Сенегал се на њега жалио исто као ми на Бриха. Колико год га хвалили домаћи аналитичари суђења, Мажић нам није на понос.

На дну овог глобалног ланца исхране су наши локални вампири. Сава Савановић је за њих врло домаћински вампир.

Суштински, што је мало ко спреман да разуме и прихвати, ми смо све, не само у фудбалу већ све, изгубили када је Кија Коцкар победила у ријалитију „Задруга“, а курвање наметнуто као најпопуларнији спорт у окупираној Србији. Порнографски и бласфемични Митровићев „пројекат“ снажно подржан од квислиншког режима, у ноћи свог финала имао је већу гледаност од Светског првенства у фудбалу. По тој бруци и срамоти издвајамо се од свих осталих 31 учесника завршног такмичења. Оно што је разарајућа метастаза је да се тај „ријалити“ животни стил проширио у народу и хоризонтално и вертикално.

Чим је Вучић испратио репрезентацију вођену његовим лобијем речима да ћемо се зачудити успеху који ће постићи па нека се онда јаве завидљивци, могли смо наслутити шта нас чека.

Ево, мучени фудбалери, најмање криви, вратише се кући  као покисли мишеви, док фуфице и ликови без јасног занимања доминирају јавним простором.

Зашто Хрватска репрезентација има боље резултате од нас? То сви знају, само многи неће да признају. Хрватски голман Субашић, коме су усташе засигурно посекли фамилију, каже да је Хрват-католик пореклом од оца православца. Наш селектор Крстајић, супротно, каже да је по националности интернационалац. И још каже да обожава Вучића. Нема идентитета, нема ни репрезентације, толико је бар јасно. Волети Вучића уместо Србије није идентитет.

Све је то повезано. Да не обожава Вучића, не би био селектор. Да нас није запао такав селектор, вероватно би преосталом природном народном снагом превладали судијске неправде.

Подсетићемо да су и Муслина претходно поставили исти ови. Што су се после покарабасали, њихова је унутрашња проблематика.

Ово код нас је већ хронични менингитис. Син председника државе Данило Вучић у друштву убица и криминалаца као навија за репрезентацију. Ама, како су ти зликовци што окружују невиног Данила у опште пуштени да нас бламирају у Русији? Још горе, ево шест година нас спинују драмолетима атентата на Вучиће. А сад није опасно да се син креће окружен опасним људима тако далеко од куће?

Милојко Пантић тврди да је Немањи Радоњићу „менаџер“ шта год и овај пут то значило Данило Вучић, и да га је зато Крстајић на све три наше утакмице угуравао да игра. Можда није менаџер Вучић јуниор. Но свакако, наш несретни Радоњићу, дао си судбину у руке црноберзијанаца у нади да ћеш просперирати. Хоћеш, у аустријској „цвајти“,  куда нас гура и Вучић сениор. Нису они способни за више од тога.

Највећа жртва свеопштих ујдурама је Сергеј Милинковић-Савић, који је одлично одиграо прву утакмицу, па је стога на следећој, против Швајцарске, гушен у противничком „сендвичу“, да би га коначно Крстајић, маниром нижеразредног тренера, бацио на дефанзивну позицију на којој никада није играо и тако му је цена пала за којих 50 милиона, истовремено отварајући место за доброг дечака Радоњића, чијом ће продајом младеначки Вучећев клан масно профитирати.

Тако је исцрпена, исисана сва добра воља и енергија једне генерације за коју смо се оправдано надали да ће вратити достојанство нашем фудбалу. Вратове нека припреме младићи који су нас срчано представљали на Новом Зеланду пре три године. Сада све наде у њих полажемо.