II - О ИСЕЉАВАЊУ БОСАНСКИХ МУХАМЕДАНАЦА*

(Из "ЦВИЈИЋЕВЕ КЊИГЕ")

О добрим намерама и илузији.

У години када се спрема последње

ништење српства у Босни и Херцеговини,
И години када Србија више неће бити своја.

 (Први пут објављено 11.3.2014. "Србијански глас")

Познато је да су се мухамеданци почели исељавати из Босне и Херцеговине после Окупације; пред 1908. годину то исељавање је сасвим ослабело; од Анексије је узело највеће размере. Ово је нарочита врста миграција. У Европи мигрирају данас веће народне масе из економских узрока. Исељавање босанских мухамеданаца само је у малој мери изазвано економским, много више психичким узроцима. Не само с националног  већ и са научног гледишта је миграција  босанско-херцеговачких муџахира важна и интересантна. Одзивам се дакле радо позиву мухамеданске омладине да о томе саопштим своја проматрања и закључке.

*

Скоро сви босански муџахири пролазе сада кроз Београд. Пред полазак брзог воза, који се креће из Београда за Солун око поноћи, београдска жељезничка станица прекриљена је босанским муџахирима. Људи трче и свршавају послове пред полазак воза, а жене и деца, као крда, седе и леже на поду станице. Сви се на овој врућини и запари згурају у вагоне III класе, и још у поноћи виде се на прозорима вагона живахна, здрава и лепа дечица нашег језика, која још не спавају; имају да издрже целу ноћ и цео дан, док приспеју у Солун. Има већ више од два месеца како их возови непрекидно носе и нико их овде никаквим разлозима не може зауставити. Они на крају крајева одговарају: све ће се из Босне иселити.

Изгледа да се у студијама и размишљањем не може добити тако дубок и свеж утисак о томе шта значи вера и како може бити неизмеран њен утицај као разговарајући с тим босанским исељеницима. Сва друга им је осећања пригушила и искоренила. Ни најмање не помаже то што говоре нашим језиком. Нема скоро ни трага од осећања да су они с нама народна целина. Ако им поменете, јасно видите како је то од њихове свести јако далеко као што је блиско и јасно да су због вере исто што и Турци. Ја сам могао запазити осим тога само још једно осећање: мржњу на странце који су у Босну дошли. Иду у далеку и сасвим туђу земљу са заблудом да су Турци, једном од највећих заблуда што их је икада један народ имао, и са мржњом, немоћном и неактивном мржњом на завојевача. С више неразумности и очајања није могуће своју земљу оставити.

Ови босански муџахири ће наћи своје саплеменике, раније исељене, не само по европској, већ и по азиској Турској. Последњи су махом они што су се први после Окупације одселили. Има их у Малој Азији (Анадолу) у већим масама од Смирне до Ески-Шехера, нарочито око Брусе. Чине мухаџирске махале по варошима и варошицама и цела села, и нека се зову Боснакеј, босанско село.. Ја сам био у Бруси и суседним областима у лето 1905. године и сазнао сам ово о утицају нове земље и прилика на босанске муџахире.

Одмах после досељавања су многи изумрли, неке целе породице. Рачунају да их је за првих пет година по досељењу око 1/3 помрло, нарочито деце. То је објашњиво. Велика разлика, нарочито климатска, између зелене и шумовите Босне, која је скоро цела под свежим планинским ваздухом, пребогата текућом водом, и између спрљене Мале Азије, суве климе, с ретким рекама и изворима. Кад се босански мухамеданци у масама пренесу и трансплантирају у Малу Азију, они морају изумрети. Само ће остати у животу оно што је најјаче и што се може прилагодити новој средини. Али ће и њихово потомство још изумирати, јер је организам босанских муџахира, њихова крв и њихове ћелије, и наслеђем удешен за климу Босне, не Мале Азије.

Оно што је остало у животу дубоко је незадовољно. Старци нису могли научити турскога језика. Где их је више заједно још се међу собом разговарају, и вену и чезну за својом земљом. Овде се тек осете да су странци, да нису Турци и да с Турцима, осим вере, немају ничег заједничког. Причали су ми босански мухаџири, који су као младићи дошли у Малу Азију и онако научили турски као што прост човек, који се потуца по Аустрији или Немачкој научи немачки, да сваки Османлија позна од прве речи да су странци и да се с њима као са странцима понаша. Деца, тамо рођена, науче турски, али, не ретко, има случајева да не науче добро српски, и тешко се споразумевају са својим родитељима. Са покољењима ће од њих постати праве Османлије.

Једно вече сам се састао ради разговора са важнијим босанским мухаџирима из Брусе. Било је тешко гледати те опале и оронуле људе, махом представнике неколико најпознатијих и најсилнијих босанских породица. Сви су се само тужили и кајали, што су напустили своју земљу, али су се тиме бранили што се под „Швабом“ није могло издржати. Осећа се како је код бегова главни мотив за исељавање био сујета: сматрају се за увређене, јер је у Босни нестало старих прилика. Нису се сећали да није беговски и господски волети своју земљу само онда када се у њој може господарити.

Нема скоро вароши и варошице у Старој Србији и Македонији у којима нема нарочитих махала са насељеним босанским мухаџирима. Има их и по селима, и мени су остали у најживљој успомени мухамедански Корјенићи из Херцеговине, који су насељени у Малешу на самој бугарској граници, јер су се обрадовали као да су неког свог срели, кад су видели људе који говоре њихов језик и познају њихове крајеве. Видео сам их насељене чак и у Еласони, у Тесалији, према грчкој граници.

За ове мухаџире се не може рећи да су премештени у сасвим стране и по природи битно друкчије земље, али је њихова беда сасвим неизмерна. Код врло многих се носталгија развила до праве болести; то се више осећа на беговима и сељацима, мање на варошанима, који су се као такви из Босне иселили. Сељак и бег воле синор своје земље, и после много година описују га како изгледа и како у пролеће  мирише жбуње, које је по њему избило; сећају се сваке воћке, коју су садили и калемили, сваког дрвета, гајева и гора, бразди и травки, које су ралицом превртали и као да још осећају мирис своје узоране земље. Чежња и бол се попну до манитости, кад почну уз то изазивати успомене и говорити о животу и обичајима своје земље, који су несравњиви и према којима је све oво што сада раде само јад и беда.

Иде им врло рђаво. Сваки извежбанији путник може унапред да позна у варошима Старе Србије и Македоније махале босанских мухаџира: по оронулим и посрнулим кућама, које изгледају као да су напуштене, по дроњавом оделу људи и жена и по општој запарложености; утисак је такав као да све што видите говори и виче: ми смо остављени и запуштени и хоћемо да се запарложимо и затремо. Од људи, који су по босанским варошима били окретни трговци, није се одржао ниједан од сто, и пада у очи да ти, што су се одржали и напредовали, махом су били лиферанти турске војске. Познао сам велики број турских чиновника и међу њима нисам нашао ни једног босанског мухаџира, који би више стојао на такозваним  степеницама чиновничке хијерархије. Али их је врло много међу суваријама и заптијама (турски жандарми); ако могу судити по онима што су мене пратили, они чине више од половине жандарма европске турске.

Потомака првих босанских мухаџира има доста међу официрима. По мојим обавештењима у турској војсци има преко 300 официра нашег језика, међу којима је неколико генерала; истина је знатан број од њих из Новопазарског санџака. Као да је војска једина струка у којој и босански мухаџири напредују. Они од њих који су свршили турске војничке школе знају турски, али међу собом говоре српски и сви га беспрекорно знају. Муче се само са речима нашег језика, које су производ више културе и нових потреба.

Једног јутра у априлу ове године дошао сам из Пазара или Јениџе-Вардара у јужној Македонији на железничку станицу Топчин да ухватим воз који иде из Солуна за Београд. Изненади ме кад на станици угледам једног средовечног Босанца са булом. То није правац којим се они сада крећу; Они иду обрнуто од Београда Солуну. Чим сам га српски ословио, он се за мене привезао. То је збиља мухаџир који се враћа у Босну. Иселио се са женом и четворо деце пре двадесет година, и био је имућан. Деца му умирала и зато је мењао места по јужној Македонији. На послетку остао и без деце и без игде ичега. Морао је радити као аргат и допирао је тако до Цариграда. Био је још сачувао речитост Босанаца, и представио ми је живо и са сузама у очима  не само материјалне невоље, већ у и онај дубоки бол, који туђина и заблуда у човеку остављају. Тај зна да су Турци, прави Турци, нешто сасвим друго но што је он и да он с њима нема ништа заједничко, осим вере. Њему је сада јасно да смо му ближи него Османлије. Овај пропали човек враћа се у Босну да тамо саму умре, и то на наваљивање своје жене, која плаче за својом кућом двадесет година. Узда се у сроднике, који су у Босни остали. Кад би било по његовој вољи, он се не би враћао, јер не може од стида и срамоте. Кад сам му напоменуо да другима у Босни говори да се не селе и да им несрећу на себи докаже, он се само ударао по глави и викао: тврде босанске главе неће послушати; и мени је говорено па нисам веровао.

*

Исељавање босанских мухамеданаца најмање је изазвано економским узроцима. Селе се најимућнији. Ако се и сиромашни селе, то није због тога што би у Турској налазили боље зараде; напротив, прилике за зараду су повољније у Босни. Они се дакле селе из области бољих привредних прилика у земљу лошијих економских прилика. И ипак сада код босанских мухамеданаца не само наклоност и тежња, већ народни хук за исељавањем ( Онај узвик: „сви ће се из Босне иселити“ обележава тај хук).

Као што је поменуто, главни узрок томе је психички или, ако употребимо старији израз, нарочито стање народне душе, које се развило под утицајем прилика  што су настале после окупације и нарочито анексије. То је стање незадовољства с приликама и самим собом, озлојеђења, очајања. Истина, такво душевно стање завлада код свих мухамеданаца Балканскога полуострва кад потпадну под туђу, хришћанску управу, али је у Босни много интензивније. И то је управо оно што треба објаснити.

Босански мухамеданци су живели под нарочитим приликама и имају друкчије психичке особине но остали словенски ренегати Балканскога Полуострва. Сасвим су друкчији него Помаци или помухамедањени Словени Јужне Старе Србије, Македоније и Бугарске.  Као што је познато, босански мухамеданци су Срби, знатним делом српско племство, које је променило веру (поглавито богумилску и православну) и изгубило народну свест. Бивша господа, они су и под турском управом остали господа. Босна је вековима је вековима била перифериска турска земља, највише удаљена од Анадола и Цариграда. Османлије су је могле поглавито тиме уза се држати што су повлађивали босанским муслиманима. Ови су често имали стварну аутономију. Отпавши од вере и српске народне свести, ови мухамеданци су тежили да се покажу достојни нове вере и нових положаја и стављали су се све већу супротност према својим сународницима, који су остали у старој вери. Последње су чинили због оног стида , који се јако јавља код свих ренегата и изазива тежњу да се тобож удаље од свог корена и да затру везе и осећања , која су их за њега везивала. Тако су се код многих развиле особине осионости, разметљивости и лажног турцизма. Познато је како су „Влахе“ третирали. Направили су се ак-турцима и веровали су са у бољи Турци од Османлија. Сумњали су кашто и у султане  да ли су онако добри Турци као што су они. Оволико силе и апокрифног турцизма  није се могло развити ни код једних других исламизованих Словена Балканскога Полуострва.

Осим тога су на њихову српску природу била накалемљена оријенталска осећања и расположења, и развио се живо и разноврсно колосалан домаћи и интимни живот. Усталила се била извесна хармонија и нарочита врста рахатлука или конфора. Уз то су више но и једна друга народна група  на Полуострву задржали неки окамењени, јамачно средњевековни начин мишљења; у маси су некритични, кадри веровати у немогућности, фантазисти.

Гром из ведра неба не може изненадити и пореметити као што је апокрифне Турке Босне и Херцеговине  душевно пореметила најпре привремена окупација, затим анексија. Потпали су не само под хришћанску државу већ под хришћанску државу клерикалних тежња и строгог бирократског режима. Душевно стање њихово није постало повољније услед тога што их је босанска влада дуго време фаворизовала. Од окупације је њих све вређало и они су са свих страна вређани.

То дубоко незадовољство је могло ослабити, ако би се мухамеданци предали унутрашњим борбама. И оно је збиља почело малаксавати. Исељавање, започело после окупације, било је стало. Међутим ново незадовољство, које је настало после анексије, преобраћено је у нови хук за исељавањем.

Широке народне масе се врло тешко крећу и у нормалним приликама, нарочито им је тешко прелазити државне границе. Путујући наилазио сам на обичне људе и сељаке, који су послом изашли из своје области или још даље из своје државе, и уверио сам се како је путовање за њих низ невоља и кашто патњи; још теже им је кад морају под новим непознатим приликама зарађивати. Босански мухаџири се премештају без економске потребе, у масама, у нове прилике и у област поглавито страних језика; даље у земље економски неразвијене, где не могу наћи зараде. Уз то су и они сами троми, некултурни, не умеју да се помогну, све им је страно, а уз то долазе са особинама дубоко увређених, које нове прилике такође вређају и разочаравају. Не само у Европи, можда и даље, нема већих патњи којима би народне масе биле изложене но што су ове босанских мухаџира.

И зато се најпре јави мисао како треба процес исељавања зауставити, и то би била на првом месту дужност млађе мухамеданске интелигенције. То је велики задатак и захтева најенергичнија средства. Слабо вреди радити журналистиком и књигама, јер је ретко ко од босанских мухамеданаца писмен и довољно спреман за читање и разумевање. Народни хук би се могао можда зауставити живом речју и апостолским радом: ако мухамеданска интелигенција зађе од села до села, од куће до куће.

*

Како исељавање босанских мухамеданаца утиче на наш народни биланс и колика је од тога штета за нашу народност?

Несумњиво је да се њиховим исељавањем знатно смањује број људи, који говоре српским језиком. Нестаје их из Босне где би тај језик сачували, а иду у Тесалију и Анадол, где ће њихови потомци заборавити српски и научити турски језик. Што ће ни у овим областима привремено раширити српски језик, нема значаја за будућност. Тренутно и привидно изгледа да је за српску народност мања штета од тог исељавања но што је за српски језик. Народна маса босанских мухамеданаца осећа се као Турчин, и све невоље, и на послетку и последњи догађаји, нису могли учинити да се у том погледу изврши преврат код босанских мухамеданаца, У тој маси нема ни сада других осећања сем верских и према томе псевдо-турских. Има младих и школованих људи, даровитих песника и појединаца, који себи чине част што су се могли дозвати својој народности. То су ретки изузеци.

Али верски фанатизам стално слаби код босанских мухамеданаца. Што буду просвећенији, он ће више слабити. У њиховој ће души остајати празнина, много доцније прави вакуум, и он се, изгледа, не може ничим другим трајно испунити до националним осећањем, за које сада нема места. Истина, изгледа, то се већ и сада назире, да ће Аустрија тежити да од заосталих босанских мухамеданаца створи средњу партију, неутралце, нешто налик на некадашње национално безбојно чешко племство, да би могла с њима по вољи политички оперисати. Није немогућно да она у томе бар у неколико успе. Али мухамедански неутралци не могу то на дуга времена остати, онако исто ко што није могло остати неутрално ни чешко племство. Најпросвећеније и најпрогресивније природе брзо ће се вратити својој народности. Остале мало доцније.

Исељени мухамеданци су дакле заувек изгубљени за српску народност, они што остану у Босни враћаће се са напретком просвећености својој народности. Не само из хуманих побуда већ и из националних морају дакле Срби најживље настојати да се босански мухамеданци не исељавају. Они треба да се за то онако исто заузму као и мухамеданска омладина.

Историска несрећа је учинила да је знатан део босанских Срба променио веру и изгубио народно осећање. Сада мора због тога да нестане знатног дела босанских мухамеданаца: нестаће и њиховог српског језика и њихове српске физичке конституције, јер ће се потпуно претопити у један азиски народ. То се некад звало испаштањем због греха, а сада се зове социјалним законом. Али по том истом закону они босански мухамеданци, који остану у Босни, морају се вратити својој народности.

Али највећа опасност од исељавања босанских мухамеданаца и за српску народност и за остале домаће елементе у Босни у томе је што ће иза босанских муџахира остати празне земље, велике просторије и што оне могу бити насељене странцима. Познато је да је тим начином ослабљаван и истискиван наш народ у Славонији, Срему, Бачкој, Банату; тако су ове покрајине по етнографском саставу постале мешовите. Зато није довољно само откупљивати земље, које остану иза мухамеданаца у Босни, већ треба спречити да се на њима насељавају странци. Треба насељавати Србе, Хрвате и Словенце. Ако се не могу населити људи нашега језика, нека то остану унутрашње просторије, по којима ће се моћи домаћи раширити и умножити.

-------
* Штампано најпре 1910. године. Овде прештампано из „Говори и чланци“, Београд, 1921., 1, с. 255 – 264.