ЦРНИ МАГНЕТ
ЦРНИ МАГНЕТ
Једном ће се можда окончати и халабука у Србији изазвана "невероватним" успехом хрватске фудбалске репрезентације, у којој су докладни српски навијачи за Хрвате апсолутно издоминирали српским ваздушним простором неподношљивом буком, дерањем, масовном шипаричком хистеријом незабележеном од првих концерта "Битлса". Хистерија као и свака хистерија појави се накратко и прође. Међутим, овај талас блесавости ће оставити неизбрисиве последице и на оно мало још сачуване здраве памети у Срба.
Сила притиска кроато-лудила је толика, да су чак и најотпорнији бар делом попустили. Отуда, не вреди објашњавати спортску, фудбалску димензију "хрватског феномена". Сви сматрају да су се "Хрвати мушки борили до краја", те да су "играли добар фудбал". Било би занимљиво виђење и оцена истих људи да им се предоче резултати Хрватске од почетка квалификација (у којима су били дуги у групи, иза Исланда, земље са 400.000 становника) па до финала СП, и да су гледали како играју (повезано са снагом противника који су им се "наместили" вољом жреба и "ВАР-система"), а да не знају да је у питању Хрватска? Шугаво. Та, побогу, они су се од почетка до краја провлачили као куче кроз плот. Чак су у финалу, у ситуацији када су од младе репрезентације Француске губили са 1:4 и били пред потпуним потопом и бламажом, спашени у финалима невиђеном глупошћу француског голмана. Што се квалитета игре тиче, Хрватска је најмедиокритетскија репрезентација која се прошвиндловала до финала. Имају, гарантовано, најблентавијег финалног фудбалера од искона СП, Домагаја Виду, архетипа надреалистичке игре "Хркљуш". И, у реду: све то иде у рок службе. Но, чему та навијачка хистерија у Срба, која је одвратна чак и поштеним Хрватима?
Покушајте побројати све јавне личности које су се устројили уз Хрвате који у опште нису крили да репрезентују усташку Хрватску. Па то је уникум! Хрватски црни магнет је усисао Новака Ђоковића, Милојка Пантића, Весну Пешић (и та попишуља зна нешто о фудбалу), Бориса Тадића, Младена Крстајића(!!!)... а низ можете наставити по експоненцијалној кривој. Куд ВИП-личности, за њима малограђани, за овима жртве "Стокхолмског синдрома". На крају деца. Они и јесу фино таргетирана задаћа.
У лагано сплашњавајућем цунамију, поменућемо Алексеја Кишјухаса, зато што је екстремно глуп, али своју глупост раубује типичном нискошћу подлаца. Око његових уопштених глупости се нећемо замлаћивати.
За њим ето не много паметнијег професора Динка Грухоњића (Нап: Судски доказано да Динко није Сабахудин. Да ли има Грухоњића усташа, Веће се није изјашњавало, па ћемо се држати доступних информација да има). Он је проблематику разјашњавао из тинејџерског угла.
Најпре, дванаестогодишња девојчица коју ћемо фиктивно звати "Грухичица": "...Када су се дописивале док је била на мору у Истри и када им је рекла да баш цела породица навија за Хрватску на Светском првенству у фудбалу, једна девојчица из новосадског кварта Лиман послала јој је фотографију деце из Јасеновца и поручила јој: “Покажи ово онима који би да навијају за Хрватску”." Динко се згрозио на паметну и зрелу за те године опомену "девојчице са Лимана" (којој иначе свака част!). Он је толико глуп у својој усташкој бласфемији, да не "конта" да је једина следећа последица одбацивања поменуте опомене да се забрани "Дневник Ане Франк" као "генератора мржње".
Оно што је аларм, да послата слика у опште није морално деловала на поменуту "Грухичицу"! Ама, ни да је такне! Дакле, то дете трба одузети од родитеља зато што је васпитно запуштено и етички искварено, и у адекватним установама уз помоћ стручњака, ментално га/је опоравити. За онакве Хрвате, чије свјетоназоре гадно ми је више предочавати, навијати свим срцем може само безрепа стока заражена беснилом, пристојно васпитана деца никако.
Њен брат, дечак-момак од 19 година, зваћемо га колоквијално "Груле", по причи доказаног не-Сабахудина и недоказаног усташе, "...већ се увелико секира јер је
нормалност у Србији на друштвеној маргини. Њему је доста, вели, бесмисла
и апсурда. Доста му је да об(ј)ашњава другарима да се подразумева да ће
навијати за комшије с којима дели исти језик, исту културу, исти
менталитет, него ли за Данце, Русе, Енглезе или Французе...Он, тај дечак-момак, у Истри, на мору, гласно је навијао за Хрватску па
је у заносу поручио хрватским фудбалерима у препуном кафићу уз море:
“Ајмо, бре, дајте гол!” Конобар га је прво чудновато погледао а онда се
насмејао и рекао: “Ајмо, бре, Хрватска!”..."
Имамо исту ствар као и са претходним случајем девојчице која је тупава на страдање српске и јеврејске деце под Хрватима и балијама. Могли би питати како се тај фиктивни наш "Груле" понашао у истој Истри, када је играла "репка" Србије, каква год да је? Да ли се дерао "Ајмо, бре, Србија!", и то уз општу подршку домаћина? Питања су реторичка те знак питања не би требало ни постављати, јер знамо да "Груле" није ни помислио да навија за Србију, већ је ликовао због побеснелих Шиптара из "Швице". А да јесте, домаћи би га одрали живога и бацили у море. И то сигурно сви знамо, јер смо искусни. Може ли се данас, приде, Истријанима објаснити да никакве везе са Хрватима немају, нити су икада били део њихове наказне државе?
Шта с овим, такође васпитно девастираним "Грулетом"? Ту другог лека нема, но у Црну Реку, па да га отац Перановић спасава, ако спаса има. Навијати за Хрватску је тешко и агресивно наркоманско стање опасно по околину, које се може сузбити само адекватним мерама. Да га отац Перановић, све молећи се за његову заблуделу душу, лопатом оплављује сваког дана по голом дупету, све док Динко Грухоњић не почне да навија за Србију, јер га Србија храни. Тада ћемо знати да је терапија са "Грулетом" успела.
Ако неко помисли да нема горих аутошовинистичких кретена од побројаних, у грдној је заблуди. Појавио се у класичној "жутари" "Danas" неки Влатко Секуловић да објасни зашто навија за усташе. Билмез има очито четири леве ноге, али и пара да плати да га нека розе агенција прогласи за "мушкарца универзума", па да саветује дечаке како да одрасту у правог мушкарца који је толико потентан да министри моле да буду ћате у његовој адвокатској агенцији.
Ја горег карађоза нисам читао.
Навија за Хрвате "зато што је пола изгинулих партизана на Сутјесци су били Хрвати". На страну што таргетовани нису били Хрвати, као што у та доба није било и Црногораца, већ су били Далматинци.
Српски проблем је што је Влатко Секуловић показао да било шта може да се доказује било чиме.
Једнако, могао је доказивати своју везаност за Хрвате тиме што су Хрвати побили половину партизана на Неретви, и још половину на Сутјесци. Или, неки дрипац Иво Лоло Рибар имао рибу у Београду, па је то разлог да навијамо за Томпсона? Опет на страну што се у неком писму Титу радовао Иво-Лоло што је Земун припао НДХ, треба ли да се радујемо што су Шиптари чупали живе органе Србима, зато што су се волели Боро и Рамиз?
Нису се хрватски репрезентативци веселили свом спортском достигнућу уз заветне партизанске песме, већ уз усташке ганге.
Шта је то катастрофално код пребогатог Влатка Секуловића, што скоро нико не зна?
Исти је био заменик министра иностраних дела Републике Србије, и што-шта приближно.
Може ли другачије? Наравно.
На повратку из Уругваја 1930-те, наша фудбалска репрезентација је тријумфално дочекана. Свуда, на свим станицама, од Сежане до Београда, масе света су овацијама и цвећем дочекивале националне хероје. Свуда, сем у Загребу и хрватским постајама. Тамо није било никога, пусти колодвори без живе душе, тотални бојкот и игнорисање. Код Хрвата никада није било помисли да "нећемо мјешати шпорт и политику". Међутим, типично за тај менталитет, нису репрезентативци стигли да изађу из воза у Београду, а из Загреба је стигао брзојав да Загребачки ногометни подсавез укида бојкот и ЗАХТЕВА адекватан удио у расподели (позамашне) зараде са Светског првенства, као да су и они учествовали. Такви су Хрвати.
А како се то код нас ради? Након вишегодишњег карантина у коме је био упорно југословенски а не српски спорт (јер се спорт и политика и те како мешају), кошаркашка репрезентација је тријумфовала на Европском првенству у Атини 1995. То је било онда када је поражена, трећепласирана репрезентација Хрватске, демонстративно напустила победничко постоље (опет, ипак се меша спорт и политика!), а Европска кошаркашка организација их благо укорила, уз опомену да ако убудуће неко други (читај: Срби) исто учини што и Хрвати, биће тако ригорозно кажњен да ће запамтити за сва времена!
Елем, уследио је тријумфалан дочек кошаркаша какав није запамћен, али недовољно југословенски по оцени мериторних интелектуалаца. Кренула је општа медијска халабука. Дозволите да цитирам један свој пасус из чланка објављеног у "Нашој Борби" 19.7.1995.:
"...У осуди кошаркаша и народа најконцизнији и најоштрији је био "БЕОГРАДСКИ КРУГ"(Нап: Претеча из кога су се излегле све данашње НВО организације). Уз обавезну "одлучну ограду од политизације спорта", они кажу: "Посебно осуђујемо начин на који се малограђанска радост на београдским улицама извитоперила у националистичко оргијање... нарочито изјаве појединих играча показују да је Београд у примитивном гесту прославио успех југословенских кошаркаша". То је, по "Београдском кругу" све скупа било "антиспортско дивљање".
То "антиспортско дивљање" није ни приближно слично нацистичком дивљању Хрвата и бедних српских хуља који су им се природили током СП у фудбалу у Русији 2018., 23 године након рата, али ће исти преживели из "Београдског круга", њихови наследници и апостоли, свакога ко није навијао за Хрватску назвати "руским клеро-фашистом".
На истој страници са које је мој цитат, објављен је недељни дневник почившег грешника Зорана Ђинђића. Њему је рат и тада био досадан. Обратите пажњу, новински датум је 19.7.1995., дакле, само две недеље пре "Олује". А Ђинђић се жали на страна новинарска зановетала који га у детаље питају о стању "на фронту", а он из уљудности мора да одговара на досадна питања, "јер је рат као црни магнет". Већи део дневничких записа за ту недељу посветио је припремама за рођенданско славље свога сина и "раду на терену" на јачању странке. Те ствари су му биле важније. А хтео је да буде државник.
Кад данас читате те Ђинђићеве белешке, он делује као контузован, дрогиран, несвестан непосредно предстојећих национално трагичних догађаја. Узалуд су га страни новинари опомињали.
НЕ! Комуњаре увек навијају за усташе, те само траже изговор за оно што им је срцу мило. Или покушавају побећи из ситуације, али не могу јер их црни магнет неумитно привлачи.
Ултимативно питање је како Србија мисли да опстане ако упорно овакве партизанске битанге поставља на кључна места у држави?
На наведеним примерима видимо да срљамо у провалију.
Лепота игре, спортски успех, мислите да је то у питању код славјаноусташа? Никада!
Где, куда, Србија може оробљена оваквом фукаром?
Имамо исту ствар као и са претходним случајем девојчице која је тупава на страдање српске и јеврејске деце под Хрватима и балијама. Могли би питати како се тај фиктивни наш "Груле" понашао у истој Истри, када је играла "репка" Србије, каква год да је? Да ли се дерао "Ајмо, бре, Србија!", и то уз општу подршку домаћина? Питања су реторичка те знак питања не би требало ни постављати, јер знамо да "Груле" није ни помислио да навија за Србију, већ је ликовао због побеснелих Шиптара из "Швице". А да јесте, домаћи би га одрали живога и бацили у море. И то сигурно сви знамо, јер смо искусни. Може ли се данас, приде, Истријанима објаснити да никакве везе са Хрватима немају, нити су икада били део њихове наказне државе?
Шта с овим, такође васпитно девастираним "Грулетом"? Ту другог лека нема, но у Црну Реку, па да га отац Перановић спасава, ако спаса има. Навијати за Хрватску је тешко и агресивно наркоманско стање опасно по околину, које се може сузбити само адекватним мерама. Да га отац Перановић, све молећи се за његову заблуделу душу, лопатом оплављује сваког дана по голом дупету, све док Динко Грухоњић не почне да навија за Србију, јер га Србија храни. Тада ћемо знати да је терапија са "Грулетом" успела.
Ако неко помисли да нема горих аутошовинистичких кретена од побројаних, у грдној је заблуди. Појавио се у класичној "жутари" "Danas" неки Влатко Секуловић да објасни зашто навија за усташе. Билмез има очито четири леве ноге, али и пара да плати да га нека розе агенција прогласи за "мушкарца универзума", па да саветује дечаке како да одрасту у правог мушкарца који је толико потентан да министри моле да буду ћате у његовој адвокатској агенцији.
Ја горег карађоза нисам читао.
Навија за Хрвате "зато што је пола изгинулих партизана на Сутјесци су били Хрвати". На страну што таргетовани нису били Хрвати, као што у та доба није било и Црногораца, већ су били Далматинци.
Српски проблем је што је Влатко Секуловић показао да било шта може да се доказује било чиме.
Једнако, могао је доказивати своју везаност за Хрвате тиме што су Хрвати побили половину партизана на Неретви, и још половину на Сутјесци. Или, неки дрипац Иво Лоло Рибар имао рибу у Београду, па је то разлог да навијамо за Томпсона? Опет на страну што се у неком писму Титу радовао Иво-Лоло што је Земун припао НДХ, треба ли да се радујемо што су Шиптари чупали живе органе Србима, зато што су се волели Боро и Рамиз?
Нису се хрватски репрезентативци веселили свом спортском достигнућу уз заветне партизанске песме, већ уз усташке ганге.
Шта је то катастрофално код пребогатог Влатка Секуловића, што скоро нико не зна?
Исти је био заменик министра иностраних дела Републике Србије, и што-шта приближно.
Може ли другачије? Наравно.
На повратку из Уругваја 1930-те, наша фудбалска репрезентација је тријумфално дочекана. Свуда, на свим станицама, од Сежане до Београда, масе света су овацијама и цвећем дочекивале националне хероје. Свуда, сем у Загребу и хрватским постајама. Тамо није било никога, пусти колодвори без живе душе, тотални бојкот и игнорисање. Код Хрвата никада није било помисли да "нећемо мјешати шпорт и политику". Међутим, типично за тај менталитет, нису репрезентативци стигли да изађу из воза у Београду, а из Загреба је стигао брзојав да Загребачки ногометни подсавез укида бојкот и ЗАХТЕВА адекватан удио у расподели (позамашне) зараде са Светског првенства, као да су и они учествовали. Такви су Хрвати.
А како се то код нас ради? Након вишегодишњег карантина у коме је био упорно југословенски а не српски спорт (јер се спорт и политика и те како мешају), кошаркашка репрезентација је тријумфовала на Европском првенству у Атини 1995. То је било онда када је поражена, трећепласирана репрезентација Хрватске, демонстративно напустила победничко постоље (опет, ипак се меша спорт и политика!), а Европска кошаркашка организација их благо укорила, уз опомену да ако убудуће неко други (читај: Срби) исто учини што и Хрвати, биће тако ригорозно кажњен да ће запамтити за сва времена!
Елем, уследио је тријумфалан дочек кошаркаша какав није запамћен, али недовољно југословенски по оцени мериторних интелектуалаца. Кренула је општа медијска халабука. Дозволите да цитирам један свој пасус из чланка објављеног у "Нашој Борби" 19.7.1995.:
"...У осуди кошаркаша и народа најконцизнији и најоштрији је био "БЕОГРАДСКИ КРУГ"(Нап: Претеча из кога су се излегле све данашње НВО организације). Уз обавезну "одлучну ограду од политизације спорта", они кажу: "Посебно осуђујемо начин на који се малограђанска радост на београдским улицама извитоперила у националистичко оргијање... нарочито изјаве појединих играча показују да је Београд у примитивном гесту прославио успех југословенских кошаркаша". То је, по "Београдском кругу" све скупа било "антиспортско дивљање".
То "антиспортско дивљање" није ни приближно слично нацистичком дивљању Хрвата и бедних српских хуља који су им се природили током СП у фудбалу у Русији 2018., 23 године након рата, али ће исти преживели из "Београдског круга", њихови наследници и апостоли, свакога ко није навијао за Хрватску назвати "руским клеро-фашистом".
На истој страници са које је мој цитат, објављен је недељни дневник почившег грешника Зорана Ђинђића. Њему је рат и тада био досадан. Обратите пажњу, новински датум је 19.7.1995., дакле, само две недеље пре "Олује". А Ђинђић се жали на страна новинарска зановетала који га у детаље питају о стању "на фронту", а он из уљудности мора да одговара на досадна питања, "јер је рат као црни магнет". Већи део дневничких записа за ту недељу посветио је припремама за рођенданско славље свога сина и "раду на терену" на јачању странке. Те ствари су му биле важније. А хтео је да буде државник.
Кад данас читате те Ђинђићеве белешке, он делује као контузован, дрогиран, несвестан непосредно предстојећих национално трагичних догађаја. Узалуд су га страни новинари опомињали.
НЕ! Комуњаре увек навијају за усташе, те само траже изговор за оно што им је срцу мило. Или покушавају побећи из ситуације, али не могу јер их црни магнет неумитно привлачи.
Ултимативно питање је како Србија мисли да опстане ако упорно овакве партизанске битанге поставља на кључна места у држави?
На наведеним примерима видимо да срљамо у провалију.
Лепота игре, спортски успех, мислите да је то у питању код славјаноусташа? Никада!
Где, куда, Србија може оробљена оваквом фукаром?
Коментари
Постави коментар