III - ПСИХИЧКЕ ОДЛИКЕ ШУМАДИНАЦА*

(Из "Цвијићеве књиге")

(Први пут објављено 11.3.2014. "Србијански глас")

   

Најпре, чини ми се, пада у очи као психичка карактеристика Шумадинаца у ширем смислу, нешто крепко, живчано, врло активно, често нервозно-активно, и смело. Осећа се велика живчана и радна енергија. Има горљивости за посао и има доста жураца, живчаних људи који на нос падају од рада и кадри су, изгледа, сваки посао савладати. Чамалица скоро нема, а има појединаца од велике иницијативе. Ово је све још живље у интелигенцији и неким варошким слојевима, и странцу се чини, да се овде све гура, хоће напред, са великом упорношћу и жилавошћу. Даље, сви су изгледа прилагодљиви, навикавају се на нове прилике и услове живота, нема укоченог традиционализма у раду и животу. Кад се ближе загледају, нађе се у њима, у већини, много осећајности, питомине и благодарности, али и се појаве и црте оштрине и суровости. Код Шумадинаца има по правилу много озбиљности и ретко се „ајначе“ („ћалапрдају“, зановетају), као што је то често случај код правих Динараца.

Не расплињују се, не исказују олако своја осећања и не говоре много, нарочито не кад осете да је то некорисно и без резултата; ретко је дакле фразерство, готово сасвим ретко. Шта више, народне масе могу ћутећки или с мало речи, стрпљиво и по изгледу немарно, извршити тешка, опасна и благородна дела; нарочито се опажа како могу све више ћутећки трпети. Несумњиво су мање говорљиви (треба разликовати оне што нису пореклом из Србије!) не само од људи панонске равнице, који су често сувише говорљиви и сувише љубазни, и од слаткоречивих Србо-Хрвата динарско-приморске зоне, већ много мање говоре но и Старовласи и племенски људи, који станују навише од Шумадинаца и који такође често говоре, да се говори, кашто и онда, кад их не слушате. Многима, нарочито онима расплинуте осећајности, ова шумадијска црта учини се као немар, непажња, нељубазност; међутим је то, као и све горње особине, знак мушкости, чврстине, збијене енергије.

Јако пазе на образ, част, понос, и то по правилу са једном нотом озбиљности и достојанствености. То се показује у начину како сусрећу друге људе, како се појављују као кућне и народне старешине, како изиђу на збор и сабор, како примају зле и добре догађаје. Ретка  је она претерана и сујетна осетљивост на част и понос, као код већине осталих динарско-планинског типа, већ због уздржаног поноса и достојанствености могу да оћуте и отрпе мање увреде и неће се загрејати и запалити за сваку ситницу, која се поноса тиче. Али, ако се осећају дубље увређени или им је учињена неправда, махом не протестују иза леђа и не о(д)говарају, већ се испрсе и слободно, овда онда дрско, у очи кресну; вековима сами судили насилнику; самозване судије. Али се кашто јави доста жестине и наглости, онда осионости, шта више и суровости, као што је горе поменуто; то су трагови старог хајдучког менталитета.

Последње долази од опште српске и специјалне србијанске историје, која их је често стављала на муке и изазивала белу народну јарост. То се још више развијало због додира са Турцима, Арбанасима и Бугарима. На послетку нас није ни унутрашња историја Србије меко и нежно васпитала: Карађорђе је брзо пиштољем пресуђивао; Милош је био немилосрдан не само према противницима, већ и према опозиционарима, и једноме од њих је и језик одсекао; у једноме писму јавља Милош своме брату: “противне партије све сам уничтожио“; и народ није био милосрднији према владаоцима у које је посумњао; опште су познати најновији догађаји. Од тога је нешто остало у души Шумадинца.

Као што због горњих особина Шумадинци изгледају људима из панонске равнице, нарочито Србима из прека, јако мушки и мало опори и нељубазни, тако се људима из виших партија динарске планинске зоне чине питомо-јуначни и милосрдни; последњи у својим песмама називају Србију племенитом, јуначном, славном и питомом.

Многи посрћу, и морално посрну и падну, али, ако им душа није пропала, они се у Србији опет могу дићи. Као год што су кадри срушити човека, исто тако му не сметају, чак и помажу му, да се морално дигне. Али несумњиво наступају периоде у којима изгледа као да је шумадиски свет изгубио способност да разликује морално од неморалнога, не показује одвратност према корупцији и непоштеној тековини, бар је не показује велика маса. Та ми појава још није довољно јасна.

У становништву Шумадије, а нарочито Подриња и ваљевских крајева, има неке врло старе питомине, коју сви познајемо. Има пристојности и благородности, или у крви или води порекло од старе патријархалне културе, у којој се поштовао старији и паметнији, уважавало поштење, високо ценила женска част, волели као најближи доби суседи и други сељаци, било општег саучешћа према бедницима; међу појединцима, породицама и задругама учвршћивало се пријатељство на појасеве, као дубока благородност за добра дела која су једни другима чинили. Ја сам познавао неке породице у Јадру, код којих је питомина и душевност била онолика као у сличним руским породицама, које описују руски приповедачи. Интересантно је да и оштри планинци, од Брда, од Црне Горе и високе Херцеговине, населивши се у Србију, постају питомији и блажи.

Та се питомина, дружевност и ред виде већ у првом устанку, и по нешто је од тога сачувано и у народним песмама, као н. Пр.: „Ту спртише торбе пртењаче, отворише дрвене чутуре, све два и два сјеше ужинати.“ Или: „Све с` коњици по два поређаше, а пјешаци по два загрлише.“ Или: „Извадите дрвене чутуре, напојте се поцерске ракије, зарад срца и зарад слободе.“ Даље,`као што је раније поменуто, није срамота јунаку јаукнути и заплакати кад виде невоље својих ближњих, „сиротиње раје“.  Не надмећу се увек јунаци који ће на Турке ударити, већ иде онако како одреди војвода или се они сами споразумеју, -  и ово је дубоко народно и има у њему доброте и шале – и пуштају напред онога који је сретне руке, као Срдана Илију у боју на Лозници; „нека буде свеколика кавга на онога Срдана Илију, и нек буде срећа Срданова.“

У народној маси Србије ова питомина и мекота није мања сада но у ранијим временима. Шта више у ратовима од 1912.-1915. показало се да је она можда још дубља и развијенија.

Шумадинци су се до пре које деценије одликовали веселошћу и песмом. Старији писци и путници често истичу да су се песме хориле по селима кроз која су пролазили. И најозбиљнији послови су зачињавани шалом и хумором. То је познато, а има и утврђених, готово историјских случајева.

Кад је ваљевска војска у почетку устанка први пут видела Карађорђа и чула његове речи: „добро дошли, браћо моја, српски соколови“, „верујте децо (каже прота Матија) да ту није војник који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао што је то дочекао. И преко свега Дубоког (између Обреновца и Београда) рекао би да не само војници певају, но да је и шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао; и тако с певањем 8. маја у Остружницу на конак дођемо“.

Ведрину, веселост, песму, шалу и хумор у кући, при раду, при путовању на коњима или пешке запазио је савесни Ото Пирх, који је 1829. г. Путовао по Србији, и коме је пало у очи као народна особина.

У томе је, поред народне особине, било и веселости задовољних људи, који су се ослободили Турака и уживали све повластице ослобођења. Јер, ја сам пролазио кроз долину Ибра од Рашке до Митровице и од Пазара преко Рогозне у турско време, 1910. г. С јесени, а затим у лето 1914. године, и нашао сам да се свет у погледу веселости из основа изменио. Уместо утучености и немара од 1910. године, 1914. г. Сам наишао на неко благо и питомо расположење, као код људи који прележе тешку болест, а уз то кашто и песму, често на веселост и ведрину; даље се јасно види општа тежња за тековином и напретком, радозналост и интересовање, што се такође на овим потиштеним чифчијама није пре запажало.

Све те особине, као изливи и облици веселости, доцније су ослабиле. И сад се  сусрећу, и не тако ретко, али ми се чини да сам осетио како су често уздржате, пригушене. У свој јачини се јаве приликом великих народних догађаја, као уз турски рат 1912.г. и као што је био случај уз повољне велике догађаје аустросрпског рата 1914. г. У неколико махова се осетило како цео народ затрепти, пролије сузе радости и обузме га ведрина и веселост.

Интелигенција се тешко одушевљава и врло ретко у правом смислу развесели.

Често је истицана трезвеност као карактеристична особина народа у Србији; трезвено гледају на живот и на догађаје, имају развијен смисао за реалност. То би била рационалистичка црта: превлађивање разума над осећањем. И збиља је несумњиво да Шумадинци показују више трезвености и реална смисла но остали Срби и Хрвати динарско-планинске зоне, више но и многи остали Југословени; ипак остају неки, нарочито Хрвати у тршћанско-кварнерском приморју, који имају много смисла за трезвеност и реалност. Али те црте шумадијске душе могу се у ствари свести на здрав разум,  због кога потиче склоност да се стварно и трезвено гледа на живот и догађаје. Није то још она израђена рационалистичка навика, која се добија дужим искуством и с вишом културом, под слободним приликама живота и развијања. Нама још недостаје дуго културно искуство; због тога код нас још није довољно развијено осећање мере; и зато се шумадиска трезвеност и смисао за реалност пре могу обележити као склоности које потичу из здравог разума, него као израђене рационалистичке особине. У вези с тим је јасно изражена тежња Србијанца за општим добром, на опште добро управљени смисао, који опет потиче из здравог разума; развио се као последица слободе и слободне државе; затим због непријатељства којима смо окружени и угрожени, који нас  збијају и стално опомињу на опште интересе. Овом народном особином, склоношћу за трезвеност и реалност, може се , уз друге узроке, и то објаснити што ми међу интелигенцијом имамо више  правих западњака но у осталој динарској целини, западњака са јако израженом поменутом рационалистичком особином и са развијеним осећањем мере.

Особито је развијено и за сву Србију карактеристично осећање за смешно, и махом је у вези са интелигентном и кадшто фином опсервацијом људских радњи; даље је у вези са оштрим проматрањем рада политичких и других група и друштава и са запажањем појава целе једне природе. Све се то оштро и овда онда малициозно проматра. Све што се не допада, изобличи се шалом, хумором и нарочито подсмешљивошћу и подругљивошћу. Тешко ономе који има особине што незгодно стрче или ради из суве сујете, из тежње за обичном коришћу коју другим чим маскира, или као недоук и природно непозван „попује“ целини! Учиниће га тако смешним да ће се весео смех хорити по Србији. Особито се лако учине смешним људи из панонске зоне због неких особина које ћемо доцније представити. Ништа се не прашта, нико се не штеди, никоме се не гледа кроз прсте. Шумадиска средина је најоштрија, најкритичнија и најподругљивија у динарској целини. У њој се сви људи, а нарочито јавни радници, „пропусте кроз решето“, пречисте и прекале – и мало их после тога пургаториума остану нетакнути и неначети. Кадшто онима што исмевају није увек до тога да омаловаже личности и исмеју догађаје, не раде то ни ради општег добра, већ из задовољства. На послетку, овде има више но што се у динарској целини обично срета таквих, међу интелигенцијом, који немилосрдно се проматрајући, и сами себи се подсмехну и често не крију своје побуде, ни себичне. Нигде у динарској целини мање хипокризије а више цинизма но код ових!

Осим природног дара, особина оштрог проматрања људи и њиховог понашања развила се и због поменуте разноврсне композиције становништва у Србији; измешани су људи разних и често стрчећих особина (на пр. Црногорци или Срби из прека), које су морале бити изражене: због тежње за изједначавањем те се особине исмевају; од подругљивости није далеко до цинизма.

Код Шумадинаца има здраве равнотеже између личних и себичних тежњи са једне стране и опште корисних и идеалистичких с друге стране; нису онолико материјалистички и егоистични као на пр. Бугари, али нису ни онолико понесени и занесени, у много прилика и често за ситнице, као неки прави динарци, на пр. Црногорци и Старовласи. Све се више у Шумадији опажа, како нису  само осећања и занесеност, која их поведу и наведу на велика и благодатна дела што су изван њих и кадшто супротна или по изгледу супротна њиховим личним интересима, већ траже разлога и хоће да виде шта је циљ таквој акцији; на далеко не познајем свет који више жели да се обавести и увери него што су разумни србијански сељаци! Услед овога су код њих друкчији облици одушевљења и очајавања или панике. Не одушеве се онако лако као посавски Хрвати или Срби из прека, нити онако плаховито и убојно као Црногорци, али, једном одушевљени више издрже и даље терају.

То су показали одушевљавајући се и вршећи националну мисију Србије (и показали, може се без устезања рећи, у највећој мери); даље у политичком и економском животу. Осим тога, ова етничка група у нормалним временима даје многе појединце, који се без награде или с минималном зарадом, мучно живећи, одају до пожртвовања националном, националном, политичком и научним пословима. Исто тако не падају лако у очајање и панику, и ако падну то не траје дуго; за чудо се брзо освешћују и повраћају, брже но остали динарско-планинског типа.

За последњу особину има много примера из новије историје и новијег политичког живота, од којих ћу један навести. Познати су догађаји од 1813. г., све од вере и акције скочило је и ради на све стране. Многи се одмах спремају на нови устанак. То смишљају и емигранти, и у Срему у свим правцима помажу оне што су остали у Србији; разговори, преговори, вести, доставе. Већ почетком 1814. г. Диже Хаџи-Продан познату буну. Пре Милошеве акције скупљају се неки важнији људи у Радовцима и договарају да устану на Турке. Док се књаз Милош ломио, букне устанак у Јасеници и Гружи. Кад је почет таковски устанак, Милош наилази на све стране чете које га помажу, и сви одмах раде сагласно. Док се ови дижу, други иду за руским царем Александром у Париз, групе српских емиграната облећу око бечког конгреса. Чим је прешло дакле врло кратко доба првог запрепашћења, појави се дух отпора, солидарности и преданости општим интересима у великим размерама. Због тога се може рећи да готово није било два устанка, Карађорђев и Милошев, већ сам кратак прекид у једном једноставном устанку. Нема дуже панике и очајања, који убијају духове и сасвим униште тековину. – Треба се сетити и последње кризе у аустро-српском рату: обрт од 20. новембра 1914.г.

Из свега предходнога излази да је осећајна и афективна страна код народа у Србији и данас истина јака, али на решења акције утичу више разлози здравог разума но код осталих динараца. Услед тога је код Шумадинаца такође мање духовног и моралног volte-face-a (мада их још доста има), наглог прелаза из једног осећања у друго, често сасвим супротно осећање, као из мржње у љубав. Они, дакле, имају доста карактера, у смислу људске сталности и одређености, може се знати, како ће се под датим приликама понашати.

*

Има две особине народа у Србији, које су,због организације, постале вишега ступња но код осталих људи динарског типа. То су национална свест и демократско осећање.

Није потребно нарочито карактерисати националну свест народа у Србији, јер је она онаква као српска национална свест у опште. У Србији су у маломе кондензоване све српске земље, скупљена и сабијена сва национална снага и динарских и моравско-вардарских Срба. Националне мисли су прешле у осећања и тако постале део народног карактера. Она консолидована и  једноставна национална душа нашла је у слободној српској држави нарочито повољно земљиште и претворила се у оргнизовану националну мисију. Осим тога, јунаштво динарскога типа овде је преобраћено у организован хероизам, чија су славна дела позната у из ратова од1912.-1914. г. – Интересантно је да се национална мисија Србије јави одмах у почетку првог устанка и исказују је народне песме, нарочито она песма јасних мисли Устанак на дахије. Борба се води ради слободе и ослобођења, свога и осталих српских земаља. Води се свесна борба, са одређеним програмом, пијемонтске тежње и пијемонтске  песме. То, у вези са демократским мислима, постала је неукротљива и несавладива сила.

Карактеристично је да су Срби из других област одмах у почетку првог устанка осетили да је шумадијски устанак нешто сасвим друго но дотадашњи по другим крајевима, и да ће од Шумадије постати земља српске мисије. То су нарочито осетили најјуначнији међу свима, Црногорци, који су без суревњивости (иначе код њих претерано развијене) одмах разликовали свој задатак од велике мисије, коју предузима „питома, јуначна и славна“ Србија. Ни певају: „Од како смо царство изгубили, на Косову пољу крвавоме, још не није сунце огријало, а данас је огријало сунце: заратио Петровићу Ђуро, од Србије наше земље славне“. Кад сазнаду да околне потурице спремају војску на Србију, гледају да предусретну и убију нарочито „силне јунаке“, да олакшају борбу питомој Србији. Мени је познато из путовања да се у народу Црне Горе стално овако мислило о Србији. Осим тога су доцније плодну Србију сматрали као Мисир, а Београд им је био као Париз. То је порасло до највећег степена, када су у ратовима 1912. – 1914. г. Видели значај организованог и уређеног јунаштва.

Важна је особина народа у Србији демократско осећање. Основа је србијанског демократизма, држим, у овоме:

Демократска осећања и тежње су природне, јер је народ Србије за време ослобођења био хомогене друштвене структуре, народ земљорадника и сточара, у коме није било не само никаквих  друштвених класа, већ није било ни знатних разлика у имућности.. Ко што Вук и прота Матија кажу, једино је господство било бити кнез, поп и калуђер, а и пандур је имао неко мало одличје. Нарочито су цењени попови и многи су тежили да имају попа у породици. Због тога су се породице презивала Поповићи и онда кад је у њима нестало попова, и зато је презиме Поповић код нас тако јако распрострањено.Кад је у намастиру ком у умро старешина, игуман или архимандрит – пише Вук у Ријечнику под  намастир – новога је бирао околни народ, а владика му је само очитао оно што треба по закону.

Ни у народним традицијама нису могле наћи ослонца никакве друге тежње осим демократских. Истина, ми имамо дугу лозу, велики низ славних царева и јунака и великих патника, али то није лична и породична лоза као код племића, није крвна у ужем смислу, већ је то дугачка лоза нас свију, наша национална лоза. Даље, народ је од старе српске државе задржао успомени поглавито оно што му је као целини давало важности и величало га; ничег класнога.

Истина се кадшто и у народу нађу поједине личности или породице, у којима има ауторитативнога, кадшто готово круто ауторитативнога, господарске ћуди, и због тога се можда некима учинило да ми имамо склоности противне демократизму. То су поједини, махом ретки случајеви. Такви појединци и породице су пореклом или од главарских породица из Црне Горе, Брда и високе Херцеговине, где има племенског живота, или од оних старешина у задругама, где се старешинство у једној линији дуго задржало и где су се јављали људи виших способности; на послетку овакви појединци господарске ћуди могу и иначе избити. Али и племенски главари и старешине задруга су у основи изборни. Издвајање, ауторитативно, господарска ћуд је диференцијација која се појединачно јавља и у најдемократскијем друштву.

И династије и војводе ослобођене Србије биле  су нове, младе, од сељака, и махом изборне или по сагласности с народом постављене. Било је повољно за развијање демократизма, што су династије биле народне.

-------
* Штампано најпре 1914. године. Овде прештампано из „Говори и чланци“, II, Београд, 1921.с. 106 – 114.