СРПСКА СТАБИЛОКРАТИЈА

"...То ме подсјећа на омиљену реченицу мог пријатеља Златка када се окупимо у врту над печеним јањетом, кад нам се циједи лој низ браду, грабимо млади лук и пијемо гемиште. Тад он каже: ”Лако је окупити људе на добром програму”." (Јосип Крегар).

Свака сличност наведене згоде са стилом и идеологијом владања Александра Вучића у Србији је тачна и одлична. Лецнула ме ипак ова сотијска анегдота у стилу Петрице Керемпуха уперена к власти у Хрватској, јер све што је тамо за спрдачину код нас је за печал, утученост и големи јад, да се боље разуме.

Јосипа Крегара и даље сматрам најинтелигентнијим колумнистом на српском говорном подручју, без обзира што је фундаментално мешавина комунисте и хрватског националисте. Како стари, његов комунизам се већма утапа у хрваштину, те га је у толико теже читати. Но, увек се нађе доста корисних ствари.

Овога пута, покушао је свехрватски цунами усташтва изазваног успехом ногометне репрезентације, свести на ескападу још "детињасте државе". Да не би признао да су Хрвати отворени нацисти у континуитету, он је цео свој народ и пратеће трабанте радије прогласио за обешењаке, који се ето инфантилно играју пимпецима на јавном плацу.

Остало што је написао, рачунајте да се дословце односи она ову Србију, која никакве везе нема са Србијом од пре само дванаест година, некмоли на ону од пре сто година. 

Дакле, извесни уважени Leslie Holmes је Хрватску сврстао у пропале државе (кварне државе, rotten states). Колико важи за Хрватску, горе важи за Србију. Пропале (кварне) земље су оне у којима постоји системска корупција. Та корупција је друштвена ситуација, стање народне свести.

Ми имитирамо и демократске политичке институције; оне су фасаде и празне шкољке. Недостаје им садржај, воља и дух који јамчи постизање сврхе. Тако је и настао израз за кварне и привидне демокрације (rotten democracies). Избори су намештени, власт неодговорна, медији под контролом; радна етика је слаба, троши се на луксуз и не штеди, живи од државе која је највећи дужник. Узима да би давала. Ни једна мера економске политике не даје ефикасан резултат као што бива у стабилним друштвима.

Такве државе, попут Хрватске а изразито Србије, су државе ниске легитимности власти, нестабилних институција, неуправљане законима, већ прикривеним претњама.

Чини се да Крегар ипак сувише идеализује западни политички стил, односно да из предоченог излази да су све државе у ствари кварне, са мање-више лажном демократијом. Сетимо се само случаја заробљеног узбуњивача свести Џулијана Асанжа, па ћемо спознати колико се у тзв "стабилна друштва" ослањају на законе а у којој мери су спремне на прикривене и отворене претње када се осете угроженима.

Пре ће бити да се снага државе ослања на еквилибријум фактичке војне снаге и претње, коруптивности политичара и угодног живота народа. Зна Американац да су његови политичари корумпирани, али исто тако зна да га његова држава неће заборавити ма у какву невољу у свету упао и да ће армија заштитити њихове привилегије, ако шаргарепа не помогне. Отуда, баш га брига колико су зала широм планете починили. Норвежанин живи добро те не прави питање што држава троши дестине милијарди долара за гомиле најмодернијих нападачких војних авиона иако их нико не угрожава. Ту већ имамо предаторски капитализам, пљачкашки капитализам, који је у "стабилним државама" усмерен ка споља, а у "банана државама" попут Србије, ка унутра, и вежемо га за лик и дело најгорег и најпокваренијег реформатора кога смо имали - Зорана Ђинђића.

Crony капитализам, ортачки капитализам, рођачки капитализам, кампанилизам (претерана љубав према завичају, ускогруди локалпатриотизам) у нас екстремно ескалирао током Вучићеве владавине. Све су то добри описи; изведени из описа живота изражавају згроженост разликом између прокламација, закона и стварности. Зато их апологети дисквалифицирају као једностране, критизерске, непријатељске и политички мотивисане.

Да све фино функционише ту је нешто што се зове "дубока држава", за коју још нико није објаснио шта значи, али свакако изазива самим помињањем језу у поданицима. Отприлике, циља се на постојање мање видљивих кланова, клика и лобистичких скупина, тајних служби, медијских картела, котерије по старински. Како год, у Србији та ствар деценијама добро ради.

Једном је, даље пише Крегар, Зоран Милановић рекао да је Хрватска случајна држава. Мало се читао контекст те изјаве, али су се критичари узбудили у настојању да покажу да је то увреда. Мислим да смо сви свјесни да су распад социјализма и ауторитарног догматског владања више помогли стварање Хрватске од завјереничких састанака у задимљеним гостионицама и хрватска патриотских будница. Па и каже се: нисмо смјели пропустити ту прилику.

Дакако, Крегар зна да је од Дрезденског конгреса, а нарочито од "уставних промена" 1974., којом приликом су хапшени и прогањани сви који су били против цепања државе по антисрпском концепту, Хрватска свакако није случајна држава, већ држава која је дуго слагана од различитих ентитета који су међусобно слабо имали веза, или их у прошлости нису ни имали.

Супротна је ствар са српским народом: он је, у главном бруталном силом, геноцидима, али и менталним дрилом инжињера душа, од делова који су природном снагом националне гравитације тежиле спајању, претворен у гомилу помешаних пузли где су многи делови већ путем расути а са преосталима се свако игра како му је воља у све више случајној држави.

И збиља (да се поменемо цитата са почетка), где могу водити државу која је у стању "црвеног аларма" ждерачи јањетине замашћених брада, подбули од киселих шприцера или организовано шверцованог вискија све једно, с томпусима у зубима уместо нетом одбачене "Драве са филтером" и у Кини израђене четничке каме за селфије?

Како српске интересе на Косову и Метохији могу штитити људи који се без сумње одлично разумеју у добру јањетину али у дипломатску вештину ни мало, нити их савест нешто пече зато што су тако неспособни? Сад "раде на идеји о размени територија". Они би да се џорају. Сем заслуженог подсмеха, можемо рачунати да ћемо још једном бити ружно намагарчени.

Устав Србије све више постаје узнемиравајући за пучину. Плаше децу њиме. Ако се не решимо те уклете књижурине црно нам се пише. Нема нам живота међу цивилизованим народима са тако националистичким и ретроградним Уставом.

Са оркестриране ТВ мреже свакодневно нас вишекратно извештавају да смо најинтересантнија земља за страна улагања. Да ли је тврдња тачна или плод маште неког апаратчика задуженог за производњу добрих вести, не знамо. Но, свакако, никако се не може чути други потребан део реченице да је можда тако јер смо најпропалија држава у Европи, са најјефтинијом радном снагом која за некаква уобичајена синдикална права не сме ни да пита.

Како се у опште успева да тако нешко као Србија, која конзумира све најгоре особине свега поменутог: пропале државе, детињасте државе, лажне демократије, системске корупције, предаторски капитализам, ортачког и рођачког капитализама, кампанилизма, случајне државе, дубоке државе..., још даје бар привид постојања?

И ту смо светски новитет. Специјално за нас конструисан је начин владања иноваторски назван стабилократија. То је (пара)политичка стабилност у државама слабе демократије са аутократски оријентисаним лидерима, који управљају кроз неформалне, патронажне мреже и тврде да обезбеђују прозападну стабилност у региону. И не тврде то без разлога, пошто владавину таквих бескрупулозних аутократа "западне демократије" заиста отворено и снажно звецкајући оружјем подржавају зарад остваривања својих гео-политичких интереса. Потпуно је очигледно и свима је јасно да Запад због својих ускогрудих интереса подржава лидере који су спремни да беспоговорно извршавају шта се од њих тражи, особито на спољнополитичком плану, а као награду су добили ''одрешене руке'' да у свом дворишту раде шта им је воља. Из тог угла посматрано (а других углова за посматрање и нема), Запад је постао саучесник у кршењу принципа владавине права, поделе власти, слободе медија и борбе против корупције.

На дуже стазе, стабилократија је рецепт којим ће се произвести још већа нестабилност. Нема сумње да је неолибералним западним демократијама приоритет да остварују своје интересе у брижљиво таргетираним деловим света. За то су им потребни флексибилни и лојални лидери. Истовремено, ти лидери нису ''пали с неба'', нити су попут Лењина дошли у блиндираном возу да дижу револуцију, већ су производ националних политика балканских држава, будући да су потекли из аутентичних политичких партија које су освојиле власт на изборима који су аминовани као фер и поштени.

Шта ће са народом бити после ове стабилности, коју је добрим делом и сам одабрао, причаће ко је преживи.