ДРЖАВНО ОБРТАЊЕ КА УНУТРА

Ентропија (грч. έντροπή, „обрт ка унутра“) је тежња сваког затвореног материјалног система препуштеног самог себи да спонтано пређе у стање веће неуређености. Наш државни систем је изузетни случај извитоперења закона ентропије, у коме се све више енергије троши да би се систем увртао у већу  хаотичност.

Производња растућег хаоса захтева растуће слуђивање народа и растројство јавног дискурса односно јавног мњења како се то звало док смо знали шта причамо.

Већ је заборављено да како је Вучић у Ниш аутобусима довео своје кохорте да  му помогну у дисциплиновању Нишлија. Онај исти који нас је затракивао Вебером и „протестантском радном етиком“, дотерао је са радних места одасвуд политички запослене поданике да урлају њему у част и плаше народ. Какве такав силеџијски гест има везе са многохваљаном владавином права а поготово са вредним радом протестаната? Никакве. Може имати везе са добро познатом нам 1948 годином и ничим више.

 

Ако без предрасуда сагледате јавни живот у Србији видећете да нема ничега што није у понуди „Теферича Сребреник“. Од борбе бикова, штрапацијаде, Рефкиних ахбаба до Лунапарка.

Одмах затим, заборављено је како је Шешељ у Скупштини Србије направио циркус поводом посете Хрватске делегације. Тај Шешељев циркус многи су прихватили са одобравањем. Међутим, ти ликујући примитивци нису кадри да разумеју да је то наша, Србијанска Скупштина, а не Корида у Сребренику. Прво питање које се поставља, ко је у опште пустио делегацију нове НДХ у Србијанску Скупштину, пре него што Хрватска призна вишеструки геноцид над Србима? Друго, ако Шешељ није дорастао ни до колена Пуниши Рачићу, нека се не јавља. Нема нико, па ни Шешељ, право да прави босанску кориду у Скупштини Србије.

За то време коридске буке, промакло је да је Инвестициони фонд ККР, чији је заштитни знак бивши директор ЦИА Дејвид Петреус, после куповине словеначких и хрватских медија решио да настави ширење у региону. ККР планира своје медијско ширење у региону куповином грчке „Антена групе” у чијем саставу се налазе и две телевизије са националном фреквенцијом у Србији – ТВ Прва и Б92, потврдили су извори „Политике”.

 

Од октобра 2013, за непуних годину и по дана, ККР је преузео власничку контролу над значајним делом српских медија. Најпре су  купили СББ, највећег кабловског оператера чак 1,2 милијарде евра, затим су постали већински власници „Гранд продукције“, купивши турбо-фолк канал од Лепе Брене и Саше Поповића. Потом су основали Телевизију Н1 која се емитује на СББ-у. Операција је заокружена преузимањем акција интернет портала „Блица“.

Медијским законима из 2014. године направљено неколико тектонских промена у медијском пејзажу Србије. Дозволили смо стопостотно власништво страног капитала у медијима, укинули смо појам доминантног актера на тржишту, што значи да неко може да се шири како год хоће. То управо ради најснажнија група на терену, ККР. Она је неупоредиво снажнија од било које конкуренције која може да се појави, а моћнији су од целокупног медијског тржишта у Србији заједно. Кад се ове коцкице поређају, наше медијско тржиште данас изгледа овако титолико.

Није спорно да ККР врши амерички утицај у Србији, наплаћујући тај утицај 15.000 евра дневно (по каналу) од грађана Србије или Србијанаца, како вам драже. И када је СББ ставио у свој програм канал Н1, он је вешто пливао кроз прописе, јер је пријавио тај канал као прекогранични канал, а у ствари има домицијалну продукцију. То је креативно тумачење закона. Дакле, Н1 није под јурисдикцијом наше регулаторне агенције, односно РЕМ-а. Тај прекогранични програм који се прави у Београду пуни се домаћим рекламама и извлачи новац из Србије без плаћања пореза и доприноса. Тако се ствара надмоћ у односу на домаће емитере. Међутим, према европској пракси, не можете у програм који потиче из друге земље уносити локални садржај, већ се мора емитовати у целини како је настао у земљи порекла. Рачуница је да се по каналу дневно извлачи 15.000 евра ван Србије, без икаквог плаћања пореза и доприноса држави. 

Има ли неко илузија у вези овог „медијског ширења“ бившег директора ЦИА? А ми треба да се бавимо босанском коридом у скупштини Србије?

Отуда, чак и небулозна изјава Александра Вучића да је „Цар Лазар изгубио битку на Косову и сад сам ја крив што морам да признам Косово?!“, прошла незапажено у анестезираном народном бићу. Само због једне такве изјаве, други политичари међ' другим народима се главе не би наносали. За оне који не знају, Кнез Лазар вероватно није изгубио бој на Косову, али је то свакако била битка између Срба и Турака. У међувремену Престолонаследник Александар Карађорђевић је потукао на Косову те исте Турке, па су Косово и Метохија враћени у састав матице Србије. Дакле, све што је пристајало Александру Вучићу је да призна да није кадар да сачува оно што су наши стари на најтежи начин повратили, да затим покупи основни доњи веш у бошчицу и да се носи у своју Босну, што дубље то боље. Све мимо тога је чин неопростиве велеиздаје, изнад сваког сувопарног законика.

Затим се опет враћамо бивољем циркусу, којим се магли суштина. Шешељ кренуо у Хртковце па га зауставило у Јарку. И сад је он неки „цар“ који седи у фотељи.

А шта нам ова ситуација заправо говори? Да Срби немају право збора и договора на територији Србије.
 
Подсетићемо да фк Црвена Звезда забрањено гостовање у Грачаници. Навијачи фк Рад и Црвена Звезда не смеју у Нови Пазар, обрнуто је не дозвољено, већ мора по наређењу. Најтипичнија је забрана „министру војном“ Александру Вулину да ступи на тло Хрватске поводом обележавања хрватског геноцида над Србима у Јасеновцу. На страну да партизанска креатура Вулин само у овако ентропијски пропадајућем систему може да буде министар. Смехотреснији је „одговор“ наше администрације, која је реципрочно забранила улазак у Србију хрватском министру обране Дамиру Крстичевићу. На то су се Хрвати само слатко насмејали, будући да Дамир и не кани скоро опходити Србију, а да хоће то би урадио не питајући Вучића колико бабу из Чипуљића. Ово, захваљујући СОФА споразуму са НАТО, који је потписао несретни и заборављени у својој несрећи Томислав Николић, којим је НАТО добио дипломатски имунитет у Србији, па тако нареченог Крстичевића, као часника НАТО, и да уђе у Србију не би смео нико ништа да пита, И, друго, ако му се приоће па уђе у нечију кућу и прикоље кога му драго, не смемо му ништа по истом споразуму, као члану НАТО, ништа замерати. Скоро да можемо Хрватској бити захвални што су изјавили да не желе даље да „затежу односе“. Они забранили нашем министру да дође на место геноцида, ми забранили њиховом министру да дође на пијацу или на неки излет, и на крају су Хрвати ти који су спремни да релаксирају односе. Захваљујући нашој пара-титоидној власти.

Кога то угрожава Шешељ у Хртковцима, те је ангажовано 1.500 полицаја да спрече ларму? Није пожељно? Дозволићете, крвавим улицама престоног града у вечитој борби за слободу, парадирају наказни содомисти противно осећањима већине, и чува их 10.000 полицаја који „само раде свој посао“.

Све скупа значи да Срби нису слободни у Србији.

Нема ничег очитијег у пропадању државе од „реформи Владе“ . То социолози препознају као „Wagnerov закон“. У ТВ забуљеном народу се потура, примерице, да смањивањем броја министарстава постиже рационализација. Увек се испостави да трошак државе стално расте, а да уштеда нема у самој реорганизацији. Напротив, увек има трошкова реорганизације, чак и не рачунајући најскупље: застоје, људске напетости и сукобе, неизвесности у подели задатака.

Сви запослени се задрже (сем врло ретких ултимативних политичких непријатеља), а број саветника расте падом интелигенције и способности менталних лидера које треба саветовати, помножено с бројем нових ухлеба који надолазе.

У реорганизацији свако жели да смањи број својих конкурената и повећа број својих подређених. У реорганизацији свако напредује до максимума своје неспособности. Неретко, код наших реорганизација се, слава Вишњем, успешно превазиђе и то правило. Потпуно неспособни сретним случајем у спасавању државе избију на врх.

Ево се, последњих недељу дана, говори се интензивно о рационализацији Владе и уз дискретно спомиње смањење броја министарстава. За сада, Мали је драматично заменио Вујовића. Не знамо ни чиме је Вујовић заслужио да буде министар, ни зашто је смењен у Влади која епохално ради. А поготово чиме Мали тврди да ће бити још бољи? Пре ће бити да је то важан политички маневар елиминације непожељних и застрашивања тренутних министра, страначки притајених мрзитеља премијера, снажан бич дисциплиновања паритетних суделатника у Влади.

Технички разлози нису неважни. Велика разуђеност Владе изазива осећање слабе координације. Не ради се само о томе да је велик број министарстава већ и да је настао велики број независних владиних тела и агенција. То је наставак волунтаристичког експериментирања с државом и управом у мање-више слободном паду.

Међутим, ако је, скупим парама плаћено да нам Тони Блер испоручи патент „„deliveri junit“, олити „јединицу за испоруку решења“, а које (јединице) су изнад свих министарстава и служе да се визије великог вође синхронизовано спусте у министарства, па се покаже да је концепт јалов, шта онда? Па наравно, шефа пропалог „deliveri junita“, конкретно Ану Брнабић, ћете поставити за Премијера из разлога доказане лојалности, по цену пропасти државе, уз повремену сечу министара.