ОМЛАДИНСКЕ РАДНЕ АКЦИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ - ИЗМЕЂУ МИТА И СТВАРНОСТИ

Радници, сељаци и поштена интелигенција

1.

 

Један од најомиљенијих фетиша југонасталгичара је прича о чувеним ОРА – омладинским радним акцијама, које се и дан-данас приказују као невиђени пример комунистичког прегнућа у подизању „заостале“ и порушене земље и неприкосновени доказ животности ондашњег „братства-јединства“. Пркосно ће стари акцијаши запевати „Нема више Југе – остале су пруге!“. Уз дозу сарказма може се одговорити да су стихови истинити, али да су пруге већином заостале од Марије Терезије и прокажене наше Монархије, будући да је 45.000 километара пруга већ било изграђено, а да је за сво време постојања ФНРЈ/СФРЈ подигнуто, уз сав технолошки напредак, 9.000 километара*.

Али, нису ту, у километрима пруга, чворови спорења. Цео тај „акцијашки наратив“ је претрпан улепшавањима до неукуса, кичерајским идеализовањима, ситним и мало већим лажима, ћутањем о трагичним догађајима, све до фалсификовања и историјских чињеница и реалности.

2.

Иван Генералић "Радна акција", 1947. Јединствен доказ да је и за време ОРА повремено падала киша. Иначе, на хиљадама фотографија са ОРА само сунце сија, ни облачка нема.

Опште-прихваћено је да су Омладинске радне акције настале су у току НОБ-а, а нарочито су биле популарне након завршетка Другог светског рата. ОРА су једна од најбољих тековина бивше Југославије, рећи ће се, претеча данашњег волонтирања и друштвено-корисног рада. Биле су вишеструко плодотворне – изграђивала се ратом разрушена земља, омладина из свих крајева земље је активно учествовала у томе, уједно се дружила и тако јачала идеју братства и јединства и градила ново друштвено уређење. На првим послератним радним акцијама многи су се описменили, образовали и обучили за разна занимања, и наравно, стекли љубави и пријатељства за цео живот.

На тој премиси стари акцијаши се залажу за обнову духа добровољног акцијаштва каквог га се они сећају.

Оно што је у наведеном суштинска дезинформација је да су комунисти измислили  добровољни омладински рад. То је двострука лаж. Радне акције нису измишљене у Југославији током и након Другог светског рата, него су део добровољног покрета који има дугу повест. Према литератури, први међународни добровољачки покрет покренут је 1920. године. Циљ му је био обнављање у рату једног разрушеног села  у близини Вердена, а постао је симболом помирења Француске и Немачке. У том су подухвату суделовали волонтери из седам земаља, а његов покретач Pierre Cérésole основао је и данас активну организацију Service Civil International, посвећену ширењу културе мира организовањем међународних добровољачких пројеката.

Паралелно, омладина у Краљевини Југославији је кренула да обнавља и подиже ратом порушену и неразвијену земљу. И, са врло ваљаним разлозима, ваља нагласили да су тада акције биле потпуно добровољне и да су у њиховом организовању водећу улогу имали „Соколи“ и студенти.

(На фотографији јесу акцијаши, али Краљеви акцијаши)

Добровољно омладинско акцијаштво је сложен и вишеслојан социолошки феномен. У младим људима је уграђена снажна жеља да граде и подижу, некад и спасавају своју отаџбину. То је дубоко и племенито наслеђе. Наше друштво просто је било изненађено пробуђеном спремношћу омладине да помогне када су западну Србију задесиле велике поплаве 2014-те године. Режимски посленици, заузети својим бизнисима и ограничени по рођењу, затечени и најављеном временском непогодом и омладинским полетом, нису умели да усмере изненада испољену енергију и (још једном, по ко зна који пут) све су упропастили.

 

Отуда, нема спора да је у првом таласу акцијаштва након WW2  било изузетног ентузијазма.  Последично, и резултати су, у околностима какве су – такве су, били за свако поштовање. Међутим, пошто је (и) акцијаштво убрзано сведено на контролисану идеолошку парадигму, која у позадини носи лакокрилу девизу „у се, на се и пода се“, акцијаштво није могло бити заштићено од опште друштвене дисолуције. Конзервативни патриотизам је временом протериван од „самоуправног“ распадања; распуштености, разврата и необузданости.

3.

Омладинска бодрост у првим поратним годинама је неспорно била врло високо изражена, али о апсолутној добровољности не може бити говора. Термин који се често помиње у изворима – „мобилизација” адекватнији је од термина „добровољност.” Да би се омладина „мобилисала” на савезном нивоу је прављен план мобилизације, он је затим спуштан у републике, потом на ниже нивое, тако да је сваки градски и срески комитет Народне омладине добијао квоту омладинаца коју треба да испуни. Следила је кампања агитације „на терену.” За придобијање омладине да ради на аутопуту и у Београду коришћени су, осим агитатора, и покретне изложбе и плакати. Као свака кампања, тако је и агитација за радне акције спровођена грозничаво и на брзину, често у последњем тренутку.

Треба се сетити да је још почетком педесетих „буржујчићима” било тешко да постану, рецимо, студенти медицине ако се не „докажу” и да је бар до краја те деценије чак и ђаке при промени средине пратила чувена карактеристика, тј. извештај о њиховим морално-политичким особинама. С друге стране, покрет извиђача обновљен је тек 1952, Феријални савез је основан нешто касније, а породично летовање, осим одласка у завичај, било је реткост. Радне акције су за многе представљале изазовну прилику за дружење и самодоказивање, утолико пре што су гимназије дуго биле дељене на мушке и женске.

 

Карактеристика већине литературе која обрађује проблем омладинских радних акција, а поготово оне из социјалистичког периода, јесте необјективност, јер се на основу архивских докумената може закључити да је реч о много сложенијим процесима од спонтаног и добровољног скупљања омладине која је у име народа и Тита кренула у изградњу земље. Као пример може послужити чињеница да се у овој литератури тешко може наћи тачна информација о томе колико је ратних заробљеника учествовало у раду. Неки архивски документи показују да број ратних заробљеника на присилном раду на омладинским радним акцијама није био занемарив. На прузи Брчко – Бановићи радило је укупно 1.500 ратних заробљеника, а на прузи Шамац – Сарајево њих 15.000.

Идеолошка мантра о „братству-јединству“ се ултимативно морала испунити, без обзира на радне ефекте. Примерице, у Дреничкој бригади која је 1949. радила на Новом Београду око 90% бригадира није знало српски језик. Функционисање ове бригаде само се може замислити пошто су заповести даване на српском.

На акцијама је узимало учешћа много омладине из иностранства, али од њих је било слабе вајде. Да раде хтели су само Енглези и Лужички Срби. Вестфалце је иритирало то што су се Енглези према њима односили игнорантски, називајући их Немцима и „лењим свињама“, док су Енглези били незадовољни великом буком коју су Вестфалци правили због које нису могли да спавају. Французи су инсистирали на посете затворима, нарочито за политичке осуђенике.  На градилиштима су се појавиле црне берзе код странаца (продаја сапуна, чарапа и друге робе по високим ценама). У Коларима је постојао либералнији режим кретања и конзумирања алкохола, али под условом да се нико не сме вратити пијан у насеље, што није спречило „тројицу пубертетних Белгијанаца који су дошли или боље рећи које смо донели у насеље“. Покушаји идеолошке индоктринације нису имали ефекта. Све у свему, југословенски став био је да је већина омладинаца дошла у Југославију из туристичких побуда, са израженом склоности ка алкохолу, тако да је трошак био много већи од њиховог доприноса.

 

На послератним акцијама било је случајева претњи законском одмаздом у случају неодазивања на позив, па и присилне мобилизације. То су дакле били примери класичног кулука.

Ту је увек била и ЈНА да прискочи у помоћ. На изградњи ауто-пута „Братство-јединство“  ангажовано је укупно 80.000 војника.

Упркос политичког надзора власти, на радним акцијама је било и појава дезертирања,
непослушности, политичких ставова који су били непријатељски према званичној политици и саботажа. Са градилишта је побегло 1–2% омладинаца, а за југословенску власт најопасније су биле појаве информбировске пропаганде. У духу жеље власти да изврши индустријализацију земље, од 1946. до 1952. је око 80.000 омладинаца са радних акција, по завршетку њихове смене, пребачено у привреду (индустрију или рударство). Овај процес је праћен јаком пропагандом власти, мањим одзивом омладинаца од жељеног и честим појавама бежања оних који су отишли на рад у фабрике и руднике.

4.

Какве су прилике владале на радним акцијама и какви су били услови живота акцијаша?

Живело се у насељима (логорима), становало у баракама, устајало се око 4 сата, а радило до 12 сати. Поподне је било испуњено политичким, културним, образовним и спортским активностима. У првим годинама после рата радило се углавном голом физичком снагом. Без довољно механизације, искуства и знања радило се на теренима и објектима који су били изузетно тешки и захтевни. При пробијању тунела Мајевица 1946. на прузи Брчко–Бановићи, од слабе вентилације и загушљивог ваздуха многи омладинци су падали у несвест. Слично је било и при пробијању тунела Врандук следеће године на прузи Шамац–Сарајево („упркос љутој стијени, загушљивом ваздуху, води, која је често пута долазила у огромним млазевима, градитељи Врандука су јуначки ишли напријед“). Како се каже у извештају са пруге Бања Лука-Добој, радило се „по блату и киши, дању и ноћу, по снијегу и хладноћи“.

 

У првим годинама после рата на радним акцијама владали су прилично лоши услови живота и рада. Касније је ситуација била боља, али и даље уз доста проблема. Извештаји са пруге Шамац–Сарајево говорили су о јадним условима живота градитеља. Хигијенски услови су били очајни. Увек акутно питања воде решавано је хлорисањем. Почетком септембра без „веша“ (кошуље) на прузи је било 25% бригадира, са једном кошуљом њих 55%, а само 20% бригадира имали су две кошуље.

Бригадири су ујутру умивали руке и лице, по повратку са посла умивали су се до појаса, пре јела такође су прали руке, али често без сапуна, јер га није било довољно. Ноге су редовно прали увече, а топлом водом су се купали само три пута месечно.

Чисте воде никада није било довољно. Председништво Комитета за заштиту народног здравља у мају 1948. упозорило је Председништво владе да копање бунара споро напредује и да ће се прва смена врати са аутопута а да није стигла да користи воду из бунара чије је копање почело пре њеног доласка. Количине воде које су допремане аутоцистернама биле су довољне само за пиће и кување хране, па је купање, а понекад и прање руку, било незамисливо. Долазило је и до „гушања“ приликом поделе воде, на пример у кажњеничком логору у коме се налазило око 1.300 људи (у логору је из недовршеног бунара дељено по пола литра воде дневно по човеку). Из Комитета за заштиту здравља су наводили да је у историји великих техничких радова тешко наћи пример да је снабдевање водом било толико слабо, а могућности за добро снабдевање тако велике. Стални апели Комитета остајали су без резултата и у наредним месецима. Проблемом бунара бавио се и Привредни савет 12. априла 1949, уочивши кашњење у њиховој изградњи и појаву да су изграђени бунари били недовољно дубоки а вода у њима мутна. Да је вода можда била највећи проблем на тадашњим акцијама показује и то што је чак и 1958. на изградњи аутопута Загреб–Љубљана трећина узорака воде била неисправна.

Честа појава на радним акцијама била је оскудица у основним средствима потребним за боравак омладинаца. Уз проблеме са одећом, ћебади је било недовољно или је њихова испорука каснила. У сиромашној земљи, која је морала да посегне за масовним радним акцијама да би се изградила, било је тешко очекивати да храна на радним акцијама буде одлична. Међутим, више од једне деценије после рата, када је настављена изградња аутопута, било је много проблема са храном. На седницама руководећих тела Народне омладине потенцирано је да је храна на радним акцијама слабија од оне у студентским мензама, без обзира што су „критеријуми после шест сати рада различити“, и да су издвајања за храну студената у мензама била два пута мања од издвајања за храну на радним акцијама. Током изградње деонице аутопута кроз Македонију 1960, због смањеног следовања хране неколико дана је владао „бунт“ међу омладином.

Последица прилично јадног стања хигијене на градилиштима била је појава болести, зараза и епидемија, чему су доприносили и тешки услови рада. На прузи Шамац–Сарајево у лето и јесен 1947. било је много здравствених проблема. У јулу и августу стање је било драматично, а градилиштима су харали дизентерија и ентероколитис. У свом извештају потпуковник проф. др Чернозубов наводи да се епидемија трбушног тифуса и дизентерије јавила средином јула, изгледа као последица чињенице да је до тада нужда вршена „гдје год се стигне“. У јулу је било 549 оболелих од дизентерије, у августу 536, док је од ентероколитиса у јулу оболело 4.051, а у августу 3.591.

Недостатак исправне воде током радова на аутопуту 1948/50. такође је условио појаву дизентерије. Велики проблем био је и тифус. Из Славонског Брода тифус се проширио на пругу. „На самој прузи било је тада у болници 157 оболелих од тифуса“. Знатан проблем представљала је и вашљивост.

Колико су здравствене прилике биле лоше показује и податак из извештаја Комитета за здравље према коме се са здравственим проблемима у секцијске амбуланте јавило око 23% свих бригадиста (више од 12.000 људи). Због тога је за октобар тражена помоћ у медицинском особљу од факултета у Загребу, Љубљани и Београду. Факултет у Београду је обећао 34 студента старијих годишта, али је дошло свега 10, из Загреба је обећано 93, а стигло 18, док су из Љубљане одговорили да не могу никога да пошаљу.

 

Једно од најпотреснијих сведочанстава о тешким условима рада на радним акцијама до 1949. и лошем стању бригадиста потиче од старог лисца Јосипа Броза. На седници ЦК КПЈ 28–30. јануара 1949, говорећи о деци уопште, али делимично и о омладини на акцијама, он је рекао: „Ми само причамо и причамо о новим генерацијама, а уствари гледамо да је што више исцрпемо рецимо на Аутостради, на железничким пругама и на разним другим великим јавним радовима. До чега ће то довести ако овако будемо радили?“ Додао је и да је омладина физички слабија него онда кад је градила пругу Брчко–Бановићи и наставио: „Обилазећи јавне радове мене је просто срце заболело колико је та омладина јадно изгледала. Омладинци су се трсили, јурили, радили и носили, хтели би, али нису могли. На једној страни видиш невероватну оданост, вољу и пожртвованост, а на другој страни то да се ми маћехински односимо према њима“. Изнео је и податак да је од око 160.000 људи на регрутацији било 30.000 неспособних.

Тешко је међутим поверовати да толика организациона неспособност и јавашлук нису биле државно организоване.

Болести на градилиштима било је и каснијих година, али су временом сузбијане. Када је грађена деоница аутопута од Загреба до Љубљане, као позитиван пример наведено је да током године ниједан омладинац који се разболео није умро. Већа брига за здравље омладине уродила је плодом, па је према подацима из средине 1958. од око 22.000 омладинаца са аутопута свега 3% било на лекарским прегледима у амбуланти, 1,5% на поштеди, у стационарима и болницама 0,15% омладинаца.

Један од видова борбе друштва против болести на радним акцијама, или боље рећи санирања болести, било је упућивање оболелих омладинаца у опоравилиште (лечилиште) Голник. Међутим, у изворима је регистровано само неколико случајева омладинаца са радних акција који су добили место у овој установи, у којој су се махом лечили омладински руководиоци.

Као последица болести, непажње бригадиста и недовољне сигурности градилишта, на југословенским радним акцијама долазило је до несрећа и смртних случајева. Према подацима Комитета за заштиту здравља, на прузи Шамац–Сарајево било је 10 смртних случајева у септембру 1947. Према другом извештају истог комитета, од 1. априла до 15. новембра 1947. на овој прузи умрло је 90 омладинаца. У писму А. Ранковићу, упућеном 16. августа 1947, Осман Карабеговић наводи да је до тада погинуло 78 људи. „Сваки други или трећи дан добијемо депешу, да је неког затрпала земља или се удавио у ријеци“. Документ који је датиран са 1948–1950. а односи се на изградњу Новог Београда доноси списак од 11 смртних и 7 несрећних случајева на овом градилишту. Гинуло се и на аутопуту Београд–Загреб. Преглед смртних случајева на овом градилишту за 1949. годину садржи имена 51 погинулог или умрлог омладинца уз  6 несрећних случајева. Према расположивим подацима, пруга Бања Лука–Добој однела је од марта до децембра 1951. године 25 или 26 младих живота, уз још 21 случај тешких озледа.

Изградња аутопута 1958/63. такође је односила младе животе, али не у мери као што је то био случај на првим послератним акцијама. Током прва три месеца 1960. на аутопуту су била два смртна случаја. На овој акцији погинуо је и један радник („Тунелоградње“) и то од воза.16 У 1961. години регистровано је пет смртних случајева.

За кажњеничке и заробљеничке бригаде нема посебних података, па можемо само замишљати какво је стање код њих било.

Због деликатности теме као што су смртни случајеви и чињенице да подаци нису потпуни,  тачан број страдалих није могуће утврдити, тако да ћемо се ограничити на процену да је на посматраним акцијама смртно страдало најмање 185 младића и девојака. Тај број је у целини био сигурно много већи. **

Београд је градило 58.307 омладинаца, а градилиште током 1949. године напустило око 1000 људи. Дезертирања је било највише у бригадама које су присилно мобилисане (крагујевачка област и делови Хрватске). На београдским градилиштима су забележени и случајеви попут прекидања струје за време митинга, десило се и да су изгореле две бараке, било је наговарања на дезертирање, агитације у корист ИБ-а. Ако не све, онда бар неке од ових случајева треба приписати отпору радним акцијама.

Јавност о свему овоме никада није била информисана. Посете новинара биле су допуштене само на одређеним секцијама градилишта, како међу домаћу, али и међународну јавност не би могле процурити вести и слике које су показивале омладинске радне акције у другачијем светлу од оног у којем су га представљале државне власти. У дозволама које би добили од власти морали су навести хоће ли правити фотографије и за који лист праве репортажу. Такође, сва пошта која је стизала омладинцима и коју су они слали била је отварана, како би се спречило цурење информација или онемогућио негативан утицај на рад бригадира.

5.

Касније је организирање радних акција имало другачије мотиве.  И највеће  акције нису по бројности прелазиле 6000 учесника. У раздобљу касних 1950-их и раних 1960-их акције је покретала, пре свега, забринутост због очитог пада полета младих, њихове све мање заинтересованости за политику и социјалистичке вредности, те њиховог све очитије приклањања популарној култури Запада. О томе нашироко цитира америчке новинаре који су извештавали с радних акција.

У последњем раздобљу омладинске радне акције биле су понајпре у служби амортизовања друштвених разлика, омогућујући младима да проведу радно летовање и да притом „доживе братство и јединство на делу”.

Према несумњиво субјективном доживљају старијих акцијаша, 1956. је била последња година када се јело лоше, а сатирало од посла.

Живот у логорима радних акција није пролазио без инцидената. Вика, вређање и ниподаштавање, појаве које су регистроване 1958. на аутопуту, могу се сматрати за блаже врсте кршења дисциплине у насељу. На изградњи аутопута 1960. било је озбиљнијих инцидената, а забележене су и две туче омладинаца. Опијање је била честа појава на акцијама, бар те 1960. године. Регистровано је да су сељаци доносили акцијашима балоне са ракијом. За однос младића и девојака на акцијама се званично говорило да је „у реду“, али је на радној акцији 1960. године регистрована појава проститутки. До половине године 5–6 проститутки је одстрањено са акције, али је за неколико њих наведено да су на акцији „доведене у ред“. Ни појава да младићи и девојке ноћу напуштају логор у паровима није промакла неопажено Главном штабу. Једна од последица недисциплине на радним акцијама било је одстрањивање из бригаде. Само за прва три месеца 1960. са аутопута су искључена 164 омладинца, што је велики број и показатељ учесталих инцидената будући да током читаве 1958. године није било толико искључених.

Акцијашки курсеви су посебна прича. Истина је да су многи научили да возе бицикл или трактор, али је све то провизорно организовано са врло слабим резултатима. Обилазак неких бригада дао је следећу слику: у истој просторији (трпезарија) држано је предавање, два течаја, 12 омладинаца чистило је грашак, једна бригада је вечерала, а за то време су напољу бригаде „певале, лармале итд. тако да је предавач морао неколико пута да прекида предавање“.

С временом атмосфера такмичења и радних подвига све је више уступала место атмосфери забаве и естраде. Чланови популарног Бијелог дугмета суделовали су на ОРА Козара 1976. и тројица од петорице добили ударничке значке. На акцијама су наступали познати бендови. Примерице, Парни ваљак наступао је на “Сави” три године заредом 1979-1981. те још 1986.; Ђорђе Балашевић 1980., а 1986. Нервозни поштар, Аниматори, Рибља чорба и Прљаво казалиште, које је 1982. свирало акцијашима у Книну и Сиску…

На радне акције су пред њихово потпуно гашење ишле све млађе јуноше, па је просек година акцијаша био око 16 година, ретко мало више. Ошљарење је сасвим узело маха, па је забележено да једна радна бригада из Умчара на дан поласка није знала где ће бити упућена.

6.

О другој фази акцијаштва, истина кроз романсирану прозу, сликовит приказ дао је Меша Селимовић у роману „Круг“.

...Али није важан он: због те одвратне кише градилишта су му остала у мучном сећању, и није могао да истисне из себе слику непроходног блата, покислих и хладних бригада, бригадиста што свој клонули занос подстичу увек истим покличима , неорганизованих одмора испуњених дивљом сељачком песмом, слабе казанске хране, сурових лица што празно гледају, неосмишљеног живота што га бригадисти проводе. После петнаест дана боравка на градилиштима, добро је знао да то нису оне послератне радне акције, у којима су омладинци голим рукама и одушевљењем подизали ратом опустошену земљу. Све је тада било лепо, и млади људи, девојке и младићи, ђаци, радници, сељаци и њихова одушевљена борба са кубицима, и жуљеви на ненавикнутим рукама, и занос какав се само једном у животу дешава, све је то била земља која се диже из заосталости и гарежа. А сада је све друкчије, животна река се полако повукла  у своје корито, одушевљење је спласнуло, живот је почео да жуљи на безброј начина. На селу је желео да остане што мањи број младих људи, без школе и образовања. Шта учинити са њима? Зар их пустити да остану неписмени, незапослени, терет друштву, резервни кадар градског подземља. Радне акције су изгледале какав-такав излаз, и градилишта су опет одјекнула песмом и покличима и испунила се жамором младости. Све је изгледало као некад. Али све је било друкчије. Млади људи су дошли на акције из сасвим других разлога него њихови претходници, да заврше курсеве који су се организовали, да добију акцијашку потврду као препоруку за службу, чак да се прехране или да лакше дођу до девојака, па је све било тужно, и ружно, и недостојно, чиста жеља за жртвовањем претворила се у жељу за ситном добити. Била је то углавном сеоска омладина, која је по сваку цену желела да се дочепа града; студената и ђака је било мало, свега 2%, па је изостао и тај циљ да се избегну разлике између младих и учврсти њихово веће политичко јединство. Бије било могућности за предавања, паметно организоване курсеве, културно-уметничко деловање. Бригадисти су вегетирали, чекали своју потврду од које су, узалуд, много очекивали, јер посла није било.

Владимир је покушао да руководство бригада приволи да покрене те младе људе на ма какво одушевљење, стајали су под стрехом бараке, озебли и безвољни, певали вучјим гласовима. Запрепашћен, слушао је у то натмурено предвечерје сељачку верзију песме:

Нема тога ко нас  смије,
да одвоји од Замбије!!!

Инжењери су говорили, наводећи наше и светске норме, да је рад неквалитетан и скуп, и да ће захтевати скоре и сталне поправке, па би било рентабилније држати бригадисте  на храни и сталном одмору а да ништа не раде.

Конференција га је упозорила да види зашто млади људи у све мањем броју долазе на акције. Бригаде су морале да имају по 45 људи. Међутим, из једног места их је било 25, из другог 22, из трећег 18. Нико није знао зашто је тако. Или није хтео. А разлог је био једноставан, изгледа: нестало је ранијег одушевљења.

И знајући све то, и недопадљиве чињенице и мучну истину, Владимир је написао свој први извештај, заборавивши све што је знао. Извештај је био полетан, ведар, кликтав, пун бројки и кубика, радних часова, успеха у марксистичком образовању и предвојничкој обуци; одушевљења је било највише...

7.

Ни  Меша Селимовић није дао коначни одговор зашто се све тако дешавало. Зашто су после рата омладинци онако крвнички радили, под често нељудским условима. Радити тешке физичке послове са пола литра воде по човеку. То су методе са Голог отока, не радне акције прожете патриотским ентузијазмом. Болести и погибије.  Толико неспособно чак ни комунистичко руководство није било. Не, очито, радило се о систему. Ако погледамо старосну структуру првих акцијаша, подаци кажу да је највише било рођено између 1922. и 1931. године (46%). После 1931. рођено  је 4,1%. Да конкретизујемо, то је била краљева омладина. После паузе од неколико година, дошле су нове генерације. То је била друга, Титова омладина. Ето одговора на све недоумице. Ето, поред  „фризираних“ извештаја, и фризираног сећања садашњих „старих акцијаша“ и њихове завере ћутања. Мало су они шта корисно урадили, колико су коштали, али беше то дивно време када се могло „трипут без вађења“, и треба ли бољи разлог за југоносталгијом?

......

* НАПОМЕНА: Несмотреношћу, наведени подаци о дужини израђених пруга су преувеличани.

" У предвечерје Другог светског рата Краљевина Југославија је имала железничку мрежу у дужини од 10.649 километара."

Према: Др Гојко Маловић "САОБРАЋАЈ И ВЕЗЕ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ 1918–1941"

Занимљиво:
"Неуједначеност је била видна и у распореду пруга у појединим историјским областима. Почетком 20-их година ХХ века Северна Србија је имала 1.637,5 км пруга, а Јужна Србија 937,8 км, Босна и Херцеговина 1.673,7 км, Црна Гора 42 км, Хрватска и Славонија – 2.515,6 км, а Далмација 229,7 километара. Насупрот Банату (639,9 км), Бачкој (936,3 км) и Словенији и Међумурју (1103,3 км), 2 Барања је имала мање развијену мрежу пруга (71 км). У просеку на 100 км територије Војводине долазило је 10,1 км пруга, а у Црној Гори 0,4 км (двадесет пута мање)."

Дакле, Србија (није назначено да ли су и где урачунати Срем и КиМ) двадесетих година прошлог века располагале са око 4150 км. пруга.

Данас је стање следеће: Укупна дужина железничке мреже у Србији је 3.808,7 km, од чега 3.533,2 km једноколосечних и 275,5 km двоколосечних пруга.

** НАПОМЕНА 2:
Милослав Самарџић је дао допуну о овом питању:

Одлична тема, отворио си потпуно неистражено поље.

Радне акције су свакако биле систем, који је у основи почивао на сили. Свакако је било на стотине жртава. У списку жртава комуниста у KГ округу има три имена:

После рата, комунисти су масовно одводили малолетнике, обично средњошколце, на тзв. добровољне радне акције. Услед тешких услова живота и рада, многи од њих су преминули на тим акцијама, а међу њима и:

1.354-1.355: Син и ћерка очног лекара др Михајловића. Имао је ординацију у својој кући, у Главној улици у Kрагујевцу, друга кућа изнад Нове цркве. Kућа је касније вероватно конфискована, а 2013. године постала је позната када је купио један криминални клан.

1.356. Син учитеља Чеде Радојичића, Солунца, родом из Чумића, који је живео у Улици Луја Пастера. Његов син, средњошколац, био је јединац.

(1.354-1-356: Према изјави Живољуба Ђорђевића из Kрагујевца аутору, који каже да је било више оваквих случајева, углавном између 1945. и 1950. године).

Мислим да је циљ комуниста био да све држе под контролом, пре свега омладину, која је била против њих, дакле да би спречили побуне. Они су просто све војно способне мушкарце држали или у затворма и логорима, или у војсци, или на ''добровољним акцијама''. С годинама, циљ је све више био индоктринација - да не би, током летњих распуста, омладина ишла код баба и деда, у цркву и сл.

ОРА су биле неисплативе - грађевинско предузеће би то урадили брже, јефтиније и квалитетније.

Kнежевићи из Њујорка, Ђорђе и Љиља, емигранти из Београда, емигрирали 1950. и неке, причали су ми да је комунистички систем био да из логора - може се применити и на тзв. ОРА - пусте кући тешко болесне, од тифуса, туберкулозе, итд, дакле оне који су се разболели услед нељудских услова, како не би испало да су њихове жртве. Kажу да је нарочито у пролеће 1947. Београд био пун умрлица младих људи, који су у зимским месецима навукли те болештине у Борском руднику и ко зна где.