ВРАЖЈИ ЛАУРЕАТ

Некада се одликовања нису лако стицала. Требало је  бити велики јунак или учинити много значајних и корисних ствари за народ да би се заслужио орден. Обично се помиње да је ђенерал Драгољуб Михаиловић најодликованији Србин. Други опомињу да је кнез Арсен Карађорђевић носио више одликовања.

Међутим, варају се. Најодликованији Србин је Веран Матић. Он је победио у титанском надметању за  количину одликовања Соњу Лихт. О овом несвакидашњем окршају остала је белешка у Интернет „кешу“ са упокојених „е-новине“. „Исцрпљујућа борба између Верана Матића и Соње Лихт – ко ће освојити више награда – током децембра ушла је у своју последњу рунду; након што је Матић Веран за три дана освојио три награде, одмах му се реванширала Лихт Соња, добитница награде „Витез позива“...Ако је прошле недеље Соња Лихт с правом била потиштена и огорчена, ваљало ју је разумети: три награде за Матић Верана током фатална 72 сата, уништиле би свачији его навикнут на стални прилив признања. Срећом по Соњу Лихт, председницу Београдског фонда за политичку изузетност, некаква „невладина организација LEX“ прискочила јој је у помоћ у најдраматичнијим тренуцима депресије – доделивши јој награду „Витез позива“ под следећим образложењем: „Часно и одговорно поступати, безусловно помагати другима, одлучно стајати иза својих ставова, али и разумно прихватити критику, витешке су врлине којима се одликују малобројни“.“

Срби су посебно осетљиви на француску Легију части. Та особита осетљивост је везана за Први светски рат. Између осталог, само је пет градова у свету заслужило ово одличје, међу њима, тада херојски Београд.

Беше некад. Од тада се је све профанисано. Вулгарност је слаба реч. Легија части је постала симболом западњачког упростачавања зарад  политичке коректности. Чак и горе - ако је тако нешто уопште могуће од тога – овај орден су нове администрације Француске поделиле готово свим „шоу-бизнис“ трудбеницима, тако да га ретко који певач, глумац или спортиста данас немају. Правила о додели Легије части су се сасвим извитоперила. У француском Министарству културе кажу да се медаље поклањају само одређеним личностима у специјалним приликама, а да остали своје одликовање морају да плате, уколико желе да га окаче на ревер. Они мисле да француска признања значе престиж, нема материјалне добити....Признање се утврђује декретом, а уколико жели да прими и медаљу, одликовани мора сам да је купи. Такође, сам мора да се побрине и за трошкове манифестације уколико жели да му званично буде уручена - истичу у служби за односе с јавношћу Управе за доделу Легије части. Орден витеза Легије части, тако, кошта 180 евра, а беџ 5,5. Медаља витеза националног реда за заслуге је нешто јефтинија - њена цена је 170 евра, док беџ исто кошта. Једнако толико, 170 евра, стаје и Орден уметности и књижевности у рангу витеза. Беџ је, такође, 5,5 евра, а значка - 3,5.

Све ово код нас може да изазове само жал за прошлим, бољим и часнијим временима, док се нова политика доделе ордена не дотакне наших простора и актуелних политичких прилика. Тада почиње гадно да воња. У периоду од 2000. до 2009. године, ово одликовање добијају учестало политичари са простора бивше Југославије. Добијају га и Јован Дивјак, неоптужени ратни злочинац, Арно Даржан за обавештајне заслуге на простору распаднуте бивше Југославије, и многи други.

Носилац француског ордена био је и врло послован човек и творац хуманитарног фонда у Француској, Борис Вукобрат, иначе загребачки денационализовани Србин. Након распада Југославије, Вукобрат се посветио лобирању за суживот на бившем југославенском простору који би омогућио нормално пословање. Управо због те посредничке улоге 1983. године Вукобрат је добио прво одличје Легије части. Други пут га је одликовао француски председник Митеран 1993. Жесток је критичар службене србијанске политике. Као рођени Загрепчанин власник је хрватске путовнице од 2000. Ето тако, бизнисмен Вукобрат широких схватања одликован таман колико и цео „Гвоздени пук“ или Милунка Савић.

Орден Легије части добио и судија хашког суда Теодор Мерон, који се као судија „прославио“ у жалбеном већу 2012. доносећи ослобађајућу пресуду хрватским генералима Готовини и Маркачу. Његови „недозвољени контакти са америчким политичким званичницима“ нису спорни, али су изгледа небитни.

Међу свеже одликованима је и Алан Финкелкраут, кога сматрају за једног од највећих светских интелектуалаца „конзервативног опредељења“. Јавно је подржавао Туђмана и јавно је мрзео Србе и Црнце. Ухапшен у Швајцарској због илегалних сексуалних односа са 13-годишњом девојчицом. Финкиелкраут тврди да је она "тинејџерка", "није дете", те му орден и даље лепо приличи.

Од културних или политичких радника из Србије одликовање добијају Борка Павићевић, карикатуриста Предраг Кораксић, галериста Борка Божовић, Биљана Здравковић из Југоконцерта, Татјана Цветићанин, Даница Јововић Продановић, Иванка Зорић, Ирена Суботић, Чедомир Васић, Горан Паскаљевић, Веран Матић, Ружица Ђинђић, Драгољуб Мићуновић, Горан Бреговић, Оља Бећковић, Саша Јанковић...

Само у оваквом неолибералном  контексту мора се видети церемонија на којој је у присуству мноштва ТВ-камера вечитој боркињи Соњи Лихт прикачен на груди плехани орден од  180 евра због „истрајног ангажовања у одбрани демократских и европских вредности“, које је француски председник доделио на предлог француске амбасаде у Србији.

Са срозавањем најпознатијих светских одликовања, паралелно се множе којекакве награде, попут поменутог „Витеза позива“  полу-илегалне НВО „LEX“, која су махом усмерена ка искомплексираној другосрбијанској елити, тако да њени најодличнији чланови личе на генерале Ким Џонг Уна када се упараде. Ту се гротеска окончава и почиње морбидија.

Стјепан Месић  је тако одликовао председницу Хелсиншког одбора за људска права Србије Соњу Бисерко због "особитог доприноса у борби за људска и грађанска права хрватских и осталих националних мањина у Србији, као и за изградњу темеља за нормализацију односа између Хрватске и Србије". Уручивши јој Ред кнеза Трпимира с огрлицом и Даницом, Месић је нагласио да је Бисерко била "међу првима који су јавно и јасно осудили ултранационалистичку политику режима Слободана Милошевића". Бисерко се захвалила Месићу на одликовању, наводећи да је поносна и на то што је Хелсиншки одбор био једна од првих организација која се бавила повратком и реинтеграцијом Срба у Хрватској.

Нетом затим Месић је одликовао и директора Јерусалемског центра Симон Визентал Ефраима Зурофа за "особит допринос борби против историјског ревизионизма и реафирмисања антифашистичких темеља Хрватске и успостављању добрих односа Хрватске и Израела". Како је то Зуроф допринео да се Хрватска ослободи своје непризнате геноцидности, и да ли у „пакет“ реафирмисаног антифашизма спада и оних двадесет Павелићевих генерала, етничких Јевреја или Жидова како се тамо каже, није јасно.

Сада у први план наново избија несаломива Наташа Кандић. Уз небројена друга одличја, и она је од председника Хрватске (500.000 прогнаних Срба) Стјепана Месића  добила је орден „Данице Хрватске“ због њених заслуга у успостављању контаката између Србије и Хрватске и успеха у правном решавању последица рата. Затим је постала почасни грађанин Сарајева (180.000 протераних Срба) због њеног залагања да се казне сви они који су извршили „грозни масакр у Сребреници“.  Управо ових дана Премијер Косове (250.000 прогнаних Срба и око 60.000 не-Срба), Рамуш Харадинај уручио је оснивачици Фонда за хуманитарно право „Златну мапу Косова” у знак признања за залагање на пољу заштите људских права и слобода.

На предлог групе америчких конгресмена постала је кандидаткињом за Нобелову награду за мир. Ко зна, можда и добије. По свему судећи, само јој је небо граница.

Негде граница, и небеска и људска, можда и постоји, иначе се људи неће разликовати од пацова. Ратних неправди ће увек бити, јачи ће истребљивати слабије, пљачкашке банде ће под плаштом борбе за свој напаћени народ вршити похаре. Међутим, „Косовска кампања“ се по нечему разликује од свега до сада виђеног у ратним страхотама. То је трговина органима отетих Срба.

Проблем са извађеним органима је што их није могуће продати ако немате унапред обезбеђеног купца. Тај купац је из најбогатијих земаља и добиће свој нови и скупо плаћени орган у некој врло престижној клиници, где ће даље бити под лекарском контролом. Надаље, свеже извађени орган не можете на магарцу преносити преко врлети у избегавању граничних контрола, већ морате најбржим могућим начином, дакле авионом, да га испоручите наручиоцу. Превише је све то компликовано и превише је људи укључено у ланац овог јединственог трафикинга, да се немогућност хватања и кажњавања свих укључених злочинаца може правдати искључиво „омертом“  шиптарских фисова. Ако се сведоци ликвидирају на Космету, у западној Европи има их на претек.

Укратко, да се подсетимо:

Све се знало још 2002 године. Мартин Граф, члан Парламентарне скупштине Савета Европе и посланик Слободарске партије Аустрије је рекао: „...Они (Срби) су, што је застрашујуће, коришћени као складиште резервних делова“.

Шеф Унмикове канцеларије за нестале особе и форензику на косову и Метохији Хозе Пабло Барајбар је 2003. доставио Савету безбедности УН поверљиви извештај  са доказима о овим злочинима.

Шеф УНМИК Бернар Кушнер, лекар без икаквих граница, најпре се ругао на помен трговине људским органима, да би се затим клео да о томе ништа није знао.

Хашки трибунал окончао је брже него што је започео истрагу о трговини органима на Косову. Докази су нестајали током УНМИК, КФОР и Еулекс управе на Косову. Трибунал имао детаљно описане чињенице, али да се докази нису могли извести без имена сведока, као и због тога што је крајем 2004. Савет безбедности УН наложио том суду да оконча све истраге.

Известилац Савета Европе „О нехуманом поступању и трговини људским органима на Косову“ Дик Марти између осталог констатује: „Докази које смо открили су можда најзначајнији по томе што су често сасвим супротни толико форсираном имиџу Ослободилачке војске Косова, или ОВК, као герилске војске која се витешки борила да одбрани право свог народа да насељава територију Косова.“. Затим све сумње о злочиначком понашању ОВК потврђује као сасвим основане. Констатује да ни МКСЈ ни УМНИК, нити канцеларија албанског јавног тужиоца, нису спровели никакве даље детаљније испитивање, након обиласка „Жуте куће“ и тамо пронађених доказа. Напротив, напомиње, албански истражитељ је пожурио да хладно изјави како заправо никаквих трагова нема.

Прикупљене физичке узорке на лицу места МКСЈ је касније уништио након што их је фотографисао, што је Мартију у писму потврдио садашњи главни тужилац МКСЈ. "Морамо себи дозволити да изразимо запрепашћење што је такав један корак предузет", констатује Марти. У разговору са Карлом дел Понте 2009. бивша тужитељка ме је (Дика Мартија) уверавала да би поменути материјал требало да се чува у архивама МКСЈ и да је просто незамисливо да је уништен. Једнократном згражавању се придружио и Серж Брамерц.

„Наравно, једна је ствар уништити, односно деградирати празне бочице лекова и други материјал пронађен у 'жутој кући', који по оцени истражитеља нису могли представљати довољне доказе, али добити, а онда изгубити, уништити или прећи преко навода сведока који упућују на тако озбиљне злочине - било би нешто много озбиљније”, рећи ће о овом невероватном скандалу Џефри Најс, бивши тужилац МКСЈ коме Хашим Тачи дугује 500.000 евра.

У извештају Дика Мартија се вели „Наслеђе Унмика нам је живописно представљено као '300.000 збрканих страница'”. Овом опаском дискретно се указује какве су перспективе да злочини буду санкционисани.

Затим на сцену ступа амерички истражитељ Клинт Вилијамсон, што је сваком човеку здраве памети сигуран сигнал да ће све бити заташкано. Њему и његовом тиму од тридесетак тужилаца и истражитеља било је потребно три године да покушају да прикупе доказе о трговини органима и о другим злочинима Ослободилачке војске Косова по окончању НАТО бомбардовања. И не чуди што са закашњењем од деценију и по Вилијамсон тврди да има доказа за само једну и то здружену оптужницу, ако се зна да су докази о тим злочинима систематски нестајали током УНМИК, КФОР и Еулекс управе на Косову. У извештају швајцарског сенатора Дика Мартија, након чијег усвајања у Савету Европе је ЕУ одлучила да под Еулексом формира истражни тим на челу са Вилијамсоном (СИТФ) нашироко је образложен процес правних и других вакуума који су омогућили нестајање доказа. Mеђународна заједница је, по Мартију, током управљања косовским структурама, зарад стабилности на кратке стазе занемарила задовољење правде.

После је стигла исто дика америчког независног судства Дејвид Швендиман, па њега мења најновији тужилац, адвокат Џек Смит, који каже да ће му „требати годину дана да се упозна са процедурама и предметима“ .

Овај најгрознији и непојамни злочин са трговином људским органима је „тачка прелома“. Злочин са убијањем Срба и шверцом органа је случај удруженог глобалног злочина без преседана. У извршењу злочина годинама су учествовали НАТО пакт и лекари, нарочито они „без граница“ и најпрестижније здравствене установе - од Турске, преко Холандије, Немачке и Велике Британије, до Бразила. Уједињене нације, „Међународни суд правде“, бирократија ЕУ, УНМИК, КФОР, ЕУЛЕКС, „хуманитарне организације“, аеродромске контроле, тајне службе и информативни сектор; министри и генерали, нобеловци и „борци за људска права“; авијација и морнарица... Злочинци нису кажњавани, већ богато награђивани. То није цивилизација, то је пакао.

Ми садашњи Срби прихватили смо у том паклу улогу резервног складишта. Ми смо резерва за органе, резерва за допуну памети, резервно тржиште нездраве хране, резервни банкарски робови, екуменска  папина резерва, педерска резерва, резервна естрада пропалих певача и умјетничких шмираната, резерва за територијално намиривање већих рачуна.

Па ипак, кад неко, макар и формално, носи српско име, а зарад задовољства своје унутрашње гадости прихвата крваву грамату из руку злочинца каквог би се и Хитлер гадио, то је неподношљиво. Некада су се људи од таквог зла и ломачом бранили,  ми нисмо кадри да Наташу Кандић из друштва одбацимо, да иде куд је воља, колико је ноге носе, само што даље од нас и ближње жртава које са насладом среће сваког дана.