БРАДА БЕЗ ГЛАВЕ

Био је баш уморан. Не постиже се. Колико их је само, мајку им јебем. Хоће браде да носе, а глава немају. Ко је имо' неће је валај више носати. Јес' јебо? Ниси. Е неш' ни јебат' . Што плачете, кога молите јааде? Која мајка? Сад сте се сетили? Овдје? Бога помињете? Јеб'о вас бог, где вам је сада кад сам вас ја уз'о под своје?!

Тако данима, од јаме до јаме. Већ му се смучило. Скоро није ни спавао, летећи по задатку. Успут је шкргутао зубима, размишљао је:

„Ако је, заиста, историја учитељица живота, век иза нас опомиње нас да је Српска црква међу кривцима за највеће националне и државне трагедије. На судбинским раскршћима, она је српски народ жртвовала „царству небеском“ и гурала га у највеће и непотребне погибије.

Ма чуј лудака - „Србија је без Косова труп без главе!“

Опредељење за смрт, као врховна обавеза српског народа, сажето је, 27. марта 1941, у самоубилачки поклич: „Боље гроб него роб“.“

Да, да, то је... јебала их црква њихова.  Попови у умашћеним мантијама, они су криви! А ко други. 

„Српска црква није ни помислила да призна и окаје свој грех.“

Где је сад Варнава, где Гаврило Дожић, где Николај Велимировић? У Дахау-у јаране. Боље нису ни заслужили.

Све га је болело. Душа највише. Није он зликовац, него, мора се овако, иначе нам спаса нема.

Закључио је:

"Због загледаности у „царство небеско“, царство смрти и нестајања!" Какво „царство небеско“, нема тамо ништа! Ништавило, опијум за народ! Ови мулци што сам их клао, само су мрци, бацамо их ујаме, неће отуд никуда.

Дубока је јама Понор, дубоко је и Вратило. И толике друге. Миљевину смо крвљу деце освештали! И ако смо! За боље сутра! И Гатачка ме црква запамтила!

Доста сам клао, идем сад мало да гузим жену, ваљда сам заслужио. Ако се још посрећи да имам мушку децу, да воде овај луди народ, у миру ћу се упокојити! - Коначно рече Видак.