Прва тријажа оваквих наших медија, оно по
чему ћете их лако познати је што су искључиво на латиници. Гаде се ћирилице.
Оно што су Аустроугари наметали у Србији под претњом стрељања, они намећу исто. Затим можете, што би Дража Петровић глодур антифашистичког „Данас“ рекао, да
„уђете у материју“ тј. да скочите у неку од тих септичких јама пуних
аутошовинизма у којима највећи комади пливају на површини, и видите чиме нас
погане и трују.
Зато сам јуче, 12. маја, зашао на
новосадски елитни портал „Аутономија.инфо“ и нешто пажљивије их претресао.
Прегледао сам све чланке у понуди на насловној страници. Знамо да постоје
софтвери који броје одређене речи, но ми тиме не располажемо, него смо
мукотрпно ударали рецке оловком, знатижељни колико пута је употребљена лексема
„фашизам“, са својим изведеницама (антифашизам, фашистички, итд) и приде томе
„нацизам“. Таквих лексема смо у регистровали 139. Треба имати у виду да се
чланци и вести непрестано обнављају, али у сваком моменту на порталу имате
приближно толико фашизма и/или антифашизма.
Међутим, када се погледа контекст у коме
се фашизам помиње, онда је то у 99% случајева везано за „Србијетину“, четнике,
„Републику Шумску“, Српску православну цркву и дуге националне институције. Даље
су повезане идентификације типа „лудило“,
„кољачи“, „примитивизам“, „етничко чишћење“, „пљачка“, „терор“,
„силовања“, „заслужено бомбардовање“ и сл., да не буде дилема које је врсте
српски фашизам. Ако је у питању антифашизам онда су везани термини комунисти, НВО,
Немачка (која је јелте прошла „катарзу“, па је с тога светли пример антифашизма)
и неизбежна Европска унија. Антифашисти су такође сви који су ратовали против
Срба 1991-1999. Уз њих су везани термини „толеранција“, „праштање“, „суживот“,
„патња“, „отпор“...
Затим следе фашистичко-антифашистички
текстови.
ДИНКО
ГРУХОЊИЋ: „Хртковци
– ријалити на србијанској политичкој сцени“
Динко цитира један графит у Сремској
Митровици “Жао ми је Сребреница мила што се ниси двапут догодила”, као доказ
српске геноцидности. Заборавио је да назначи да се над Србима, у смислу
геноцида, Сребреница у ХХ веку догодила три пута – 1914., 1941. и
1992.
„...И док су Шешеља припустили све до села
Јарак, које је удаљено пет километара од Хртковаца, полиција поједине
опозиционе политичаре, попут Ненада Чанка из Лиге социјалдемократа Војводине,
као и Александре Јерков и Балше Божовића из Демократске странке, није пустила
да прођу даље од Руме, која је удаљена 20 километара од Хртковаца. Због тог
злочина је Шешељ коначно осуђен на 10 година робије, јер је доказано да је
потпиривао етничко чишћење Хрвата из Војводине.
Следеће питање: ако је полицији било превише
да хапси 50-60 потенцијалних четничких кољача, зашто онда једноставно нису
ухапсили војводу ратног злочинца?
... Историја нас учи да су слично почели и
ратови на простору бивше Југославије. Неспособна да реши своје односе са
косовским Албанцима, Милошевићева Србија је, пре рата на Косову, спалила добар
део Хрватске и Босне, одгађајући “решење” за Косово. Потом је била бомбардована од целог света.“
Хртковци су један од измонтираних
инцидента, можда најјаднији и најпровиднији, у механици производње холивудско-митолошке
српске геноцидности.
Много умеснија питања на која би Динко
Грухоњић морао да одговори ко је осуђен због етничког чишћења 40.000
Срба из Загреба или 180.000 Срба из Сарајева, да би имао право да лаје
на брбљивог (и ништа више) Шешеља?
Друго: На основу чега сме да тврди за неке
људе да су у питању „потенцијални четнички кољачи“?! Уз то, како сме да клевета
Шешеља да је „четнички војвода“? Ако се на неку групу људи може бацити сумња на
основу личног утиска да су потенцијални кољачи, имамо ли ми право да сумњамо да
је Динко (судски доказано да није Сабахудин), дакле да не-Сабахудин Динко није
потенцијални усташки кољач, с обзиром да се дају наћи усташе са презименом
Грухоњић, а Суд није донео пресуду да нареченом не-Сабахудину тј. Динку ови кољачи нису рођаци? Уз то, и на основу
шта и како пише.
Коначно, тврди да смо „бомбардовани од
целог света“. Ово је могуће само ако народе из НАТО земаља сматра за „цео
свет“, а преостало 85% светског становништва не спада у људе већ су нижа раса.
О како то антифашистички звучи!
На то се надовезује један мудри коментар
који сублимише опште мњење на угледном порталу:
„Мислим да је и најглупљем и најнаивнијем
јасно да међународна заједница мора да заустави геноцид над мањинским народима
у Србији. Да се заустави фашизам кроз шешељизам и заштите мањински народи
потребно је да међународна заједница под хитно уведе протекторате над
Војводином, Санђаком, Прешевском долином, Влашком Крајином, да се мањински
народи ослободе страха и схвате да иза жице конц логора постоји слобода,мисли и
одлучивања. Цивилизована Европа је дужна да заустави Београд. Економска
експлоатација(пљачкање) и застрашивање, геноцид и протеривање, криминал и иживљавање
над мањинским народима мора да се заустави! Касније, када се стекну услови за
нормално одржавање, да се организују референдуми о успостављању Република са
правом на отцепљење у та четири протектората. Шешељизам онда нека остане
србијанцима за век веков, јер боље од тога и нису заслужили!“
ФИЛИП
ДАВИД: „Овај 9.мај не доживљавам као празник,
тужнији сам тог дана, јер видим да је све више простаклука, беде, лицемерја, а
све мање антифашизма”, оценио је Филип Давид у Новом дану...
Политика, сматра он, само “кокетира” са
антифашизмом. То кокетирање са антифашизмом, то је облик
лицемерја, као начин да се ето као приближимо Русији….Мада ни та данашња Русија
не може да се похвали са антифашизмом, који постоји само као некакав оквир,
који служи за овакве манифестације, као што је данашња у Москви”, додао је гост
Н1.“
Да се подсетимо – Филипа Давида су као
дете чували и крили Срби у сремачком сели Манђелос. И нису га издали ни када су
усташе што побиле што отерали у логоре више од половине становништва овог српског села. Филип
Давид се после, кад је било утилитарно, удомио код истих тих усташа. Врло
окретан је то антифашиста.
НЕДИМ
СЕЈДИНОВИЋ: „Ово
се није смело догодити“
„...И ми без претеривања, можемо да кажемо
да Србија данас, без обзира на тај наш наводни пут ка Европској унији, јесте
друштво које има не баш тако малобројне карактеристике фашистичког друштва.
Што се тиче Србије данас и фашистичких
тенденција у њој, не мислимо ми само на то да њоме владају оне политичке и
друштвене структуре које своје деловање заснивају на гажењу антифашистичких
тековина, и то не само ови простора, а да јавношћу доминирају организације и
јавне личности које заступају идеолошке матрице идентичне или веома сличне
највећим пошастима модерног добра – фашизму и нацизму. Не мислимо ни само на
систематску рехабилитацији идеја, покрета и личности из даље и ближе историје,
која заправо има за циљ да ово друштво држи затвореним и да промовише као
вредност – тоталитаризам, клерикализам, национализам, насиље и мржњу према
свему што је друго и другачије. Не мислимо само на релативизацију страшних
злочина учињених не само у даљој него и нама блиској историји, што представља
јасан и нажалост успешан напор да се злочини оправдају, а починиоци злочина
представе херојима...“
Ту се опет надовезује један умни читаоц:
„Фашизација је започела 9.јула 1988., када су Шешељ и Шолевић, по задатку,
започели рушење уставног поретка СФРЈ!“
Шешељ се, да подсетимо ради равнања,
декларисао против побуне против аутономаша.
Да је истина то што тврди, не би Недим ни
стигао да се сакрије од рата који су произвели његови, а не да по Србији шири
расизам против Срба. Ово друштво јесте фашистичко или нацистичко, ако под тим
терминима подразумевамо „вољу за терор,
вољу за злочин, вољу за експлоатацију народа“, али је такав владајући
крипто-нацизам усмерен једино, или скоро једино, према Србима који одбијају да
се одрекну националног идентитета.
БОГИЋ
БОГИЋЕВИЋ: „Балканска
сатанизација антифашизма“ (за Радио „Слободна Европа“)
Богић Богићевић, дугогодишњи бх.
политичар, антифашиста, борац за људска права, борац за мир, некадашњи члан
Предсједништва СФРЈ којег су грађани Босне и Херцеговине изабрали за ту
функцију на првим демократским изборима, добитник је награде “Слобода”
Међународног центра за мир у поводу Дана побједе антифашизма и Дана Европе.
"Сви су се ујединили заправо, на овим
просторима прије свега, да се фашизам охрабри, да се ревизија историје направи
и да се амнестирају они који су били сарадници фашиста“
На питање РСЕ како можемо антифашизам
данас, у оваквој атмосфери у БиХ гдје се негира геноцид, релативирају злочини,
а злочинци славе као хероји, подигнути из пепела, Богићевић каже: “Тако што
ћемо бити упорни да предлажемо оно што држава није усвојила; Законе о забрани
фашистичких и нацистичких организација у БиХ. Ту мора бити интервенција државе
уз притисак јавности. И, наравно, Закон о забрани негирања геноцида”.
Богић Богићевић је својом глупошћу и
подилажењем Хрватима и муслиманима, најдиректније произвео рат у БиХ.
Социолог, политичар који ће “у догађајима који су претходили сукобима у
Југославији, показати велику одговорност, принципијелност и одлучност.” Као
члан Предсједништва СФРЈ је на изненађење про-милошевићевских чланова
Предсједништва, иако и сам Србин, гласао против. Од тог времена вриједе ријечи
које је изговорио: “Ја јесам Србин, али не по
професији“.
Та „велика одговорност“, како поступање ББ цинично називају про-усташки
новинари, то бизонско „НЕ“ је произвело рат – и то је ствар историјске
фактографије а не личне пристрасности. Није он само тада рекао „не“,већ се
сврстао на страну хрватско-словеначке коалиције (у којој је Македонија била
врло колебљиви трабант). Кључна ствар у свему је да је он изабран на директним
изборима, па га није било ни мало лако сменити. При томе, ББ је победио свуда у
БиХ – сем у Сарајеву. Подразумева се да су Срби акламативно гласали за њега.
Ваљда је логично да има особиту одговорност према онима који су му дали своје
поверење, а не да ради против њих. Међутим, он је под изговором да „заступа све
грађане БиХ а не само Србе“ стао на страну другог дела „грађана БиХ“ и то онога
дела који је брутално кршећи устав БиХ решио да од БиХ створи џамахирију
(видети како данас изгледа Сарајево) у којој за Србе нема равноправног живота.
ЗЛАТКО
ЈЕЛИСАВАЦ: „Психопатолошки
трилер Србија“
„Без обзира на то што смо сведоци лудила које траје ево већ три
деценије... Шта се то догађа са нашим common sensom? Да ли смо осуђени да, као последњи
рудименти балканског лудила, главињамо док нам се чуди и смеје сав нормалан
свет?...“
По „школи“ којој припада дезертер
Јелисавац, лудило у Србији траје тридесет година, а пре тога је владала
нормалност. Да не ширимо причу овог прворазредног босанског дезертера, многе је
поменуо као лудаке, чак и оне који су сама есенција партизанског антифашизма
(Вулина), али ни овом приликом као ни раније у лудаке није убројао Чеду
Јовановића, Наташу Кандић, Соњу Бисреко и плејаду. А ни о свом менталном здрављу
баш не брине колико је заслужило.
Даље се без краја ређају антифашисти и
борци против лудила из „оаза нормалности“... ИГОР БЕСЕРМЕЊИ („Људи који
живе у овој рупетини без дна“), Антифашистичка
академија („Србија већ предуго
кокетира са неофашизмом“. Цитат: „Ратна опција српског руководства,
заснована на плану српских интелектуалаца, војнички је, али не и политички,
поражена деведесетих година прошлог века...итд“), НВО („Потребна дефашизација
друштва“), Војвођанска партија („Салутирање официра пред спомеником Дражи
Михаиловићу је чин издаје“)... и тако даље без престанка, из дана у ноћ...
Ако промените тактику, па покушате да
материју претражите уз помоћ претраживача сајта, резултати ће бити индикативно
контрадикторни. Са фашизмом је лако, на тај упит добићете у понуди неких 436
чланака. За упит „четници“ биће око 170 одговора. Е сад,
ако укуцате „усташе“,понуда се своди на 5 наслова. За упит „хонвед“ има 13
чланака, за „њилаши“ 5 одговора. За „ЅЅ дивизија Принц Еуген“ 0 одговора, за
упит „културбунд“ 0 одговора, Фолксдојчери 0 одговора, ЅЅ Ханџар дивизија 0
одговора...
У реалном животу, једино четници нису
чинили злочине по Војводини, сви други јесу, и те како. А чинили су их,
нарочито они, и антифашисти тј. партизани . Поставља се на основу тога питање –
на чијој су страни у души и телу у ствари чланови редакције и сарадници „Аутономије“?
Пробајте
да нађете неку причу о антифашизму да није везана за комунисте, биће безуспешно. Поменућемо само један случај: „Тако је из Шарвара у Бачку доведено, у
шеснаест транспорта, 2.812 деце, 188 одојчади и 184 породиље. Нажалост, ова
прича је заборављена. Муке, херојство логораша и подвиг њиховог спасиоца као да
су избрисани из нашег колективног сећања...“ Један од кључних људи у овом
предузећу спасавања деце беше адвокат Коста Хаџи, који је после рата хапшен као
антикомуниста, а убеђени титоид Драган Бјелогрлић му се баш простачки наругао у
свом ремек-делу „Монтевидео“.
На „Аутономији“ су веома поносни на тзв „антифашистичке
демонстрације“ у Новом Саду, 2007. године. Потписник ових редова је у улози
Косанчић Ивана присуствовао том хепенингу градских кретена, удуваних „анархиста“,
шовиниста и сепаратиста, нових левичарско-тајкунских типова са личним
обезбеђењем. Вијориле су се којекакве заставе, само застава државе Србије не
беше. Са говорнице су урлале и режале сподобе које, ако нису за јаку
терапију и хоспитализацију, онда их је милиција морала свући са бине и руку
везаних наопако стрпати у бајбок због ширења расне и верске мржње. Изрежирани
епилог је познат.
У вези овог случаја Милош Алигрудић (ДСС)
казао је да "неко може у свом програму имати зацртано сађење росног цвећа,
али важна је пракса". Он је нагласио да ЛСВ у свом програму има стратегију
мотке, јер је Чанак позивао да се узму мотке у руке. Чанак је одговорио да је
данас позвао да се узму мотке "да сутра не бих позивао да се узме оружје у
руке".
Тако је и са „Аутономијом.Инфо“. Чељуст
пуна антифашизма, а цуре им бале нацизма.
Коментари
Постави коментар