ОДЛАЗАК СТУДЕНАТА - ПОВРАТАК КРВНИКА (5)

 

Прогони

Ни ова песма, ни ове ноге

Петнаест година имам. Задушнице су, 20. октобар 1944.године. Датум који ће у историју народа ући као дан ослобођења Београда, а у моју биографију као једно од најтужнијих искустава.

Дуга окупацијска ноћ завршена је, али у овој соби, успоменама освећеној крипти мог детињства, још је полумрак. Прозори су затворени, завесе спуштене, бронзана хетера из голе руке не расипа светлост. Струје нема. Кадаверичан сјај карбидне лампе додирује лице пријатеља у фотељи. До мене, крај прозора, не допире. Ћутимо. Све што се имало рећи, речено је. Времена више ни за шта нема. Будућност не постоји. Ми смо мртви. Ако и преживимо, и кад прођу године поклоњеног живота, па и ако према неком великодушнијем будућем кантару будемо проглашени живима, мртваци ћемо бити. Не зато што нам је други живот дарован, него што ни први нисмо искористили.

С улице се чује бат ногу и песма. Четири године чекала се песма, четири године бат ногу. Ни ова песма, ни ове ноге. Која и каква се песма очекивала, није увек јасно било, уопште није било јасно, али ова – није. Речи се не разабирају, али их знамо. Чули смо их од оних који су хтели да буду победници пре победника. Све су руске. И ова која се Крунском спушта руска је песма.

Нема језика који мозе описати трагедију ослобођења које се не дели. Слобода која је дошла није била и наша. На робији се тако осећате кад са гласноговорника слушате имена помилованих међу којима нема вашег. Теши вас могућност да га чујете идуће или неке од наредних година. Али, ако сте на доживотни затвор осуђени, ни тог олакшања нема. Свака од тих слобода другоме ће припасти, ниједна вама. Осећали смо се као вечиташи у тамници коју су сви други кажњеници већ напустили. У том тренутку нисмо знали шта нас чека, нити смо знали да ћемо добар део тога што нас је чекало сами изабрати. У том чудесном тренутку душевне ентропије, у коме се с друге стране прозора, једине наше бране, одвијала историја, нас двојица, два одрасла детета, сеђасмо скамењени, мртви, убијени пре него што је икоме на памет пало да уопште и живимо…

- Борислав Пекић 

Освета студената професорима

Београдска универзитетска елита је током  рата била изложена великом притиску и репресијама. Највеће последице “реорганизације” Универзитета и окупације земље уопште, сносили су наставници и асистенти, као носиоци демократске традиције установе и отпора новонасталом стању. Према сумарним бројкама током окупације са Универзитета је отпуштено или пензионисано 206 наставника, 82 су одведена у заробљеништво у Немачку и Италију, 6 у интернацију, 34 је хапшено, 14 је учествовало у рату; један наставник је погинуо, 2 су стрељана, а 8 је умрло природном смрћу током рата. [1]

Црвени студенти су се вратили ујесен 1944, и одмах почели да граде Београдски универзитет по свом образу.

Њихова освета целокупном културном Београду била је брутална. Процењује се да је у периоду од 1945. до 1950. године са Универзитета одстрањено 60 професора, од  чега је 1945. године 39 осуђено од стране судова части, док су тројицу војни судови по кратком поступку осудили на смрт. 

САОПШТЕЊЕ КОМИСИЈЕ ЗА ОБНОВУ УНИВЕРЗИТЕТА 

Чишћење Београдског универзитета од фашистичких заостатака

[...]

Суд части, коме је дато овлашћење, да донесе одлуке о појединим наставницима који су били изгубили морално право на то звање јер су се огрешили о наставничку част и углед Универзитета, пружајући своју помоћ, интелектуалну и моралну потпору, окупатору и домаћим издајницима, Без обзира на побуде које су их руководиле (фашистичка схватања, отсуство националних осећања, кукавичка жеља за лакшим животом и томе слично), Суд части је утврдио да су се огрешили о дужност и част наставничког позива и обавезе научног радника према народу и Универзитету, Одлуке Суда части су преко комисије достављене министру просвете, који их је оснажио.

На основу тих одлука, од 614 наставника и асистената Београдског универзитета, следећи наставници и асистенти се удаљују са Универзитета:

I — Удаљени са Универзитета с тим да се њихов предмет преда Суду за суђење преступа против српске националне части: 

1) Д-р Никола Поповић, редовни професор Филозофског факултета,

2) Д-р Хенрих Барић, редовни професор Филозофског факултета,

3) Д-р Михаило Градојевић ванредни професор Пољ. шумарског факултета.

4) Д-р Јустин Поповић, ванредни професор Богословског факултета,

5) Инж. Миодраг Томић, доцент Пољ. шумарског факултета,

II — Удаљени са Универзитета с тим да се предмет преда Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача:

1) д-р Јосип Бален, редовни професор Пољ. шумарског факултета.

III— Удаљени са Универзитета:

1) д-р Веселин Чајкановић, редовни професор Филозофског факултета; 2) д-р Боривоје Д. Милојевић, редовни професор Филозофског факултета; 3) д-р Реља З. Поповић, редовни професор Правног факултета: 4) д-р Радосав Грујић, редовни професор Богословског факултета; 5) д-р Петар Ђорђић, ванредни професор Богословског факултета; 6) инж. Павле Васић, ванредни професор Техничког факултета; 7) д-р Адам Лазаревић, ванредни професор Правног факултета; 8) д-р Бранко Милетић, ванредни професор Филозофског факултета; 9) д-р Бранислав Миловановић, ванредни професор Филозофског факултета; 10) инж. Никола Обрадовић, ванредни професор Техничког факултета; 11) Д-р Лаза Станојевић, ванредни професор Медицинског факултета; 12) Јеремија Митровић, асистент Филозофског факултета,

IV — Удаљени са Универзитета Наставници, одбегли У Немачку, због свога издајничког рада:

1) д-р Вјечеслав Жардецки, редовни професор Филозофског факултета 2) Јован Марков, редовни професор Пољопривредно-шумарског факултета, 3) Иван Свишчев, редовни професор Техничког факултета; 4) Д-р Димитрије Тихомиров, ванредни професор Медицинског факултета 5) Владислав Вајферт, доцент Филозофског факултета; 6) Д-р Гојко Влајинац, доцент Техничког факултета; 7) Никола Крајински, хон. професор Правног факултета; 8) Д-р Ђоко Слијепчевић, доцент Богословског факултета; 9) д-р Стеван Иванић, прив, доцент Медицинског факултета, 10) инж. Мирослав Васиљевић, прив. доцент Техничког факултета; 11) Алексеј Лебедев, редовни професор Техничког Факултета; 12) Сергије Трегубов, хон. професор Правног факултета; 13) Александар Попов, хон. наставник Техничког факултета; 14) Симеон Керечки, асистент Техничког Факултета; 15) Ђорђе Марјановић, асистент Техничког факултета 16) Борис Никитин, асистент Техничког факултета; 17) Никола Битенбиндер, асистент Техничког факултета; 18) Григорије Гагарин, асистент Филозофског факултета.

19 маја 1945 године

Београд. Претседник комисије, д-р Јеврем Недељковић

Секретари комисије, д-р Јован Ђорђевић д-р Сретен Шљивић

Чланови комисије, | д-р Баја Бајић, д-р Стефан Ђелинео, д-р Драгољуб Јовановић [2], Д-р Петар Јовановић, д-р Младен Јосифовић, Радован Лалић, д-р Александар Леко, д-р Петар Матавуљ, Д-р Душан Недељковић, „Павле Савић, д-р Синиша Станковић, 2-р Борислав Стевановић, д-р Јован Томић, д-р Васо Чубриловић. 

Како се види, на основу "мерила" које је поставио "Суд части", могли су протерати свих 614  наставника и асистената. (Могли су коначно, са тако безобалним критеријумима, протерати читав народ из Србије). Пресудно мерило свим тим комисијама, "народним судовима" и "судовима части" није било антифашистичко, односно сарадња са окупатором, већ идеолошка уподобљивост жртве, волунтаризам, лично познанство.

Након ове, једне у низу чистке, нису сви протерани професори имали исту судбину. Др Хенрих Барић [3] је врло брзо постављен за директора Балканолошког института у Сарајеву, и његова научна каријера се несметано одвијала.  Други, попут Веселина Чајкановића или др. Јустина Поповића [4] тешко су пострадали.

Прогонима су били изложени и други најзначајнији наши културни радници. Прогањан је Милан Кашанин [5], и Станислав Винавер – књижевник и преводилац. Прогањани су и Драгиша Васић и Јован Дучић. Њихова дела су избрисана, нека заувек, из српске културне баштине.

Освета шмираната 

Суд части НОФ Народног позоришта, формиран првих дана по уласку совјетских и партизанских трупа у Београд,  деловао је као пресликана шпанска инквизиција [6] Велики број чланова Народног позоришта и других београдских театара одмах по "ослобођењу" је притворен. Само из Народног позоришта притворено је 150 лица. [7]

На огласној табли нашла се листа с њиховим именима, уз напомену да су искључени из Народног позоришта због сарадње с окупатором.[8] 

Срби се чак и данас, после толико дугих "вунених" година, са посебним саосећањем негују сећање на легендарну глумицу Жанку Стокић [9]. 

Хапшени су и осуђивани бивши директори и уредници "Политике": Јован Поповић [10] и Диша Стефановић. Драги Стојадиновић, ратни директор "Новог времена", иако је успео да емигрира у Немачку (8. септембра 1944) изручен је јула 1945, а осуђен августа 1946. на смрт, па затим помилован на 15 година робије. Новинар Мића Димитријевић [11] је осуђен због писања козерија. 

Драгослав Стојановић, Лепи Лаза, сликар, графичар и карикатуриста, један од директора Народног позоришта, био је осуђен на 20 година робије, Олга Спиридоновић је хапшена а Жанки Стокић пресудио је, поменусмо, Суд части.

Други, ако и нису хапшени, једноставно су најурени јер се нису уклапали у критеријуме "српске части" по НОФ. [12]

Са друге стране санитарног кордона 

„Док је комунистичка партија ликвидирала (овде ставити знак једнакости, па трпни глагол стрељала) све најбоље наше интелектуалне снаге са Београдског Универзитета, дотле иста та партија доделила је пре неколико година, титулу почасног доктора Фрањи Бошњаковићу, који је под Павелићем био ректор Загребачког Универзитета. О темпора!“

- Миломир М. Станишић,
(у својој књизи о епископу жичком
Николају).

Пара-идеолошка "објашњења"  вишеструких стандарда комуниста према културним елитама различитих народа,  која се своде на тезу да су Србијанци хегемони и угњетачи других народа, неодржива су, јер се на тај начин, и ни на који други начин, не може правдати убијање и тамничење једних који ни за шта нису криви, и аболиција и просперитет других, који су осведочени квислинзи и злочинци. Комунисти једноставно нису одступали од своје предратне шовинистичке антисрбијанске агенде инспирисане  аустроугарским ресантиманима и  франковштином.

Коначно, ако је до правде и дефашизације, ни један комуниста не би дочекао жив 4. јули 1941., јер би сви већ били ликвидирани због саботирања одбране државе и колаборације са окупаторима и фашистима.

Свеучилишни суд части у Загребу основан је тек у љето 1945. и д‌јеловао је до прољећа идуће године. Међутим, од 139 наставника Свеучилишта у Загребу против њих 35 вођен је поступак, а пресуда Суда части изречена је само у пет случајева: један је професор кажњен умировљењем (Стјепан Zimmermann с Католичкога богословног факултета), један забраном напредовања (Антун Mayer с Филозофског факултета), двојица укором (Артур Schneider с Филозофског и Петар Јуришић с Медицинског факултета), а један опоменом (Иво Хорват с Филозофског факултета). Остали оптужени су дискретно пензионисани.[13]

На културној сцени као прогањане (по хрватским хисторицима) наилазимо на неколико имена:  Драгутин Тадијановић (Хрватски издавалачки библиографски завод), Густав Крклец, Тин Ујевић (био уредник радничког листа за запослене у “Трећем Рајху”) и Бранимир Wiesner Ливадић. Не могу се пронаћи трагови да су по ослобођењу ови, и слични њима, књижевници прошли некакву тортуру, или је кажњавање било сасвим благо, формално и симболично. [14] Дапаче, Тин Ујевић данас у Београду има своју улицу.

Комунисти су јако добро знали за активности хрватских интелектуалаца у НДХ, због којих нису трпели никакве последице већ су, у промењеним околностима али добро заштићени са врха власти, наставили са јавним заговарањем великохрватске шовинистичке идеологије. 

Као посебно важна упоришта за неговање хрватске културне посебности показале су се Југославенска академија знаности и умјетности (ЈАЗУ), Матица хрватска и Хрватско народно казалиште (ХНK). Међутим, поред све важности тих елитних културних институција, за спровођење сваке политике био је пресудан однос са широким слојевима становништва. Управо та чињеница је дала нарочит значај још једној институцији НР Хрватске у којој се, захваљујући континуитету кадрова са временом Независне Државе Хрватске (НДХ), показао висок степен идејне хомогености, националне солидарности и постојане одбојности према новом стању у земљи. Био је то некадашњи Државни сликописни завод „Хрватски сликопис“  („Croatiaflm“), који је под новом влашћу преименован у Филмско предузеће ДФЈ – Дирекција за Хрватску.[15]

Послератне каријере чланова ХНК за време НДХ нису се нашле под теретом „минулог рада“ за разлику од Београда где су позоришни глумци стрељани. 

Редитељ Бранко Гавела [16], левичар и Југословен, не само да ће, у лето 1941, прећи с православне на гркокатоличку веру, него ће у августу следеће, 1942. године, писати писмо усташком позоришном управнику Душану Жанку, у којем доказује да је Хрват, а не Србин, и то „Хрват по властитом избору (Wahlkroate)“, те да је, како вели, НДХ остварење његових „давних чежња“.

Гест комунистичких власти са пуно симболике па, ако хоћете и цинизма, је довођење у Београд младе усташке глумице Марије Црнобори [17], да буде првакиња "Југословенског драмског позоришта", док је Жанка Сокић рибала клозете на железничкој станици. Очито неумерено протежирана Марја Црнобори својим првим интерпретацијама показивала је да није дорасла улогама које је добијала, па чак није умела ни добро да рецитује.

Са најездом глумаца из свих крајева нове државе, шареног профила и талента, стигли су у Београд и и Дејан Дубајић, покатоличени Србин (уз Белу Крлежу одиграо највише представа у ХНК за време НДХ), Карло Булић  (Казалишне сезоне 1941/42. постаје члан бањалучког казалишта. Од 1942. до 1944. глумац је Хрватскога државног казалишта за Приморје у Дубровнику), Ивица и Томислав Танхофер (у ХНК-у 1940–47)... и многи дуги.

Бела Крлежа (девојачко Лепосава Кангрга), покатоличена Српкиња је, како то комунисти воле рећи, "под вешалима" играла септембра ’41. до фебруара ’42. на сцени ХНК у 75 представа. [18]

Она је "због мужа прошла без казне", а играла је у НДХ скоро свакодневно, што је након доласка нове власти било нужно прећутати да би било могуће изградити мит о недодирљивости тог пара. Титовој културној политици коју је трасирао управо Крлежа није одговарала истина о њиховом животу у НДХ, стога су информације о томе и данас ретке.

Титу су баш такви требали.

-----

[1] Драгомир Бонџић: БЕОГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТСКИ ПРОФЕСОРИ И ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
http://ckhis.ffzg.unizg.hr/files/file/pdf/Desnicini-susreti/DS-2011-pdf/DS-2011-20-Bondzic.pdf

[2] др Драгољуба Јовановића, за кога се иначе сматра да је оличење поштеног политичара, овај пут налазимо у једној ни мало часној и њему сасвим неприличној  улози. Врло брзо, и сам ће постати жртвом комунистичке инквизиције.

[3] -...- Школовање Албанаца у Београду
https://javniservis.net/sekcije/kultura/skolovanje-albanaca-u-beogradu/

[4] др. Јустин Поповић, биографски подаци
https://bit.ly/48a1IH2

[5] Милан Kашанин, биографски подаци
https://bit.ly/4rn3ai5

[6]  Шпанска инквизиција
https://hr.wikipedia.org/wiki/%C5%A0panjolska_inkvizicija. 

[7] Међу притворенима су били: Александар - Аца Цветковић, Љуба Васиљевић, Лазар Јовановић, Никола Цвејић, Станоје Јанковић, Мирко Милисављевић, Владета Драгутиновић, Миомир Денић, Александар Огњановић, Душан Ђорђевић, Жарко Цвејић, Живана - Жанка Стокић, Блаженка Каталинић, Евка Микулић, Олга Спиридоновић, Нада Ризнић, Гордана Гошић, Нада Хет, Огњанка Хет, Рут Парнел, Нада Аранђелковић, Даница Живановић-Денић и др.

Прокаженим глумцима је најпре следовао присилни рад. Било је то - како каже Миомир Денић - време понижења. Његова супруга, примабалерина Даница Живановић-Денић је прала клозете, а он је у почетку радио на обнављању београдских позоришта, а потом носио грађу којом је зидан Панчевачки мост.

[8] Према сећању Олге Спиридоновић,  Радован Зоговић захтевао да се одмах сви стрељају, што му на његову жалост није испуњено у потпуности.

[9]Њена судбина је посебно трагична. Најпопуларнија међуратна глумица боловала од тешког облика дијабетеса тако да није ни имала избора да ли хоће да глуми за време рата или неће. Живана - Жанка Стокић била је притворена већ 18. новембра 1944. године, на дан формирања нове управе Народног позоришта. У истражном затвору била је до 5. јануара 1945. када је, као тежак болесник, из "хуманих разлога" пуштена кући, али без права на икакве приходе. Мора се знати да је она за време окупације у своме стану крила од окупацијских власти неколико дана Кочу Поповића, потоњег Начелник главног генералштаба НОВ, и помогла му да се, прерушен у сељачко одело, уклони из Београда. Крила је у своме стану Јевреје, које су у то време окупационе немачке власти бесомучно гониле и убијале. Тако на пример крила је: Самуила Пијаде, брата од стрица Моше Пијаде, члана Президијума, те сестре и сестрића: Флору, ћерку београдског трговца Медине, са њене две кћери, сином и унучетом; Беку Бераха са ћерчицом и друге... И, уместо да буде одликована, прошла је комунистичку шикану, да би јој "опростили" када јој више није било спаса, на дан њене смрти.

Жанка Стокић, биографски подаци
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=жанка_стокић

[10]

ЈОВАН ПОПОВИЋ КОЈИ ЈЕ БЕОГРАДСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ СТАВИО У СЛУЖБУ ОКУПАТОРУ ОСУЂЕН ЈЕ НА ЧЕТИРИ ГОДИНЕ ПРИНУДНОГ РАДА

Благост пресуде изазвала је велико изненађење у београдским уметничким круговима

- ПОЛИТИКА, 6. септембар 1946.

[11] 

"Из Војног суда Команде града Београда НОВИНАР МИЋА ДИМИТРИЈЕВИЋ  ОСУђЕН НА ОСАМ ГОДИНА РОБИЈЕ И НА ГУБИТАК ЧАСНИХ ПРАВА ЗАУВЕК

Он је за време окупације денунцирао наше људе и присно сарађивао на издајничкој пропаганди

По доласку немачког окупатора Милутин-Мића Димитријевић примио се сарадње у издајничком листу 'Обнова', у коме је уређивао рубрику домаће хронике и писао чланке и козерије о животу Београда под окупацијом. У овим својим чланцима Димитријевић је на лакрдијашки начин приказивао окупацију као једно нормално стање, а догађаје, од којих се људима јежила кожа, узимао као предмет својих вицева. Као хумориста, он је организовао весело позориште 'Централу за хумор', за њега писао разне хумористичке комаде, као што су 'Минут после десет', 'Калорита' и други, и путем хумора и разоноде, као да је рат свршен а прилике нормализоване, деловао на наш народ да се весели, забавља, проводи и ужива, што је све ишло на штету народноослободипачке борбе, а у прилог окупатору.

-  ПОЛИТИКА, 13.4. 1945.

[12] Одричући се услуга неких делатника управник Народног позоришта је 23. 12. 1944. године у акту Повереништва за просвету навео следећа имена: 1. Велимир Живојиновић, бивши управник Народног позоришта у Скопљу, после капитулације Југославије 1941. године премештен за редитеља - Београд, од априла 1944. год. отишао у унутрашњост. 2. Милан Цревар, в. д. економ, чиновник Министарства просвете, није примљен од привремене управе. Престао да ради новембра 1944. год. Према оцени управника „непотребан". 3. Јован С. Поповић, управник Народног позоришта, отишао 8. 9. 1944. године у иностранство, на годишњи одмор (по решењу од 8. 9.-4 . 10. 1944. год.). 4. Михајло Васић, члан Драме, в. д. секретар управника за време окупације, отишао у иностранство септембра 1944. 5. Десанка Дугалић-Недељковић, члан Драме, отишла у иностранство септембра1944. 6. Живана Стокић, члан Драме, у затвору, по предлогу Суда части НОФ-а при Народном позоришту осуђена на забрану јавног рада. 7. Милан Стојановић, редитељ, у затвору, по пресуди Суда части треба да се уклони из Народног позоришта. „Непотребан", има право на пензију. 8. Живојин Петровић, сценограф, секретар Драме, није се јавио на дужност иако је на слободи. Не долази у обзир за службу у Народном позоришту. 9. Слободан Јовановић, радио као сценограф, у ствари лектор. Не јавља се на дужност иако је на слободи. По предлогу Суда части "нема кривице". Управа не тражи његов повратак. 10. Рудолф Ертл, члан Опере, у затвору. Није могао бити саслушан од Суда части. Непотребан трупи Народног позоришта. Има право на пензију. 11. Војислав Илић, корепетитор, није се јављао на дужност. Замењен у функцији.

[13] - Ивица Шуте / Филип Шиметин Шегвић - Свеучилиште у Загребу у »кратком 20. стољећу«
https://www.matica.hr/hr/632/sveuciliste-u-zagrebu-u-kratkom-20-stoljecu-31203/

[14] У напору да докажу како је заправо Хрватска била посебно строго третирана, хрватски хисторици наводе како је укинут је Обзор, једна од најпознатијих и најутјецајнијих дневних новина у Хрватској. Чињеница да није укинута и београдска Политика могла је утјецати на осјећај међу Хрватима, иако су и у Словенији укинути њихови традиционални дневници, да им се намеће већа одговорност од осталих југославенских народа у Другом свјетском рату, али и да се потискују хрватске културне традиције. Обзор је међутим укинут 1941 у травњу.
https://www.enciklopedija.hr/clanak/obzor

[15]У производњи филмова за потребе усташког режима учествовали су бројни аутори, редитељи, сниматељи, сценаристи и глумци, а „равнатељ“ Хрватског сликописа" био је књижевник, филмски публициста и преводилац Маријан Микац, некадашњи члан зенитистичке групе Љубомира Мицића.

Октавијан Милетић је режирао кратки филм Барок у Хрватској (1942), по сценарију публицисте и историчара Јосипа Хорвата, у коме су играли Марија Црнобори, Тито Строци (Strozzi) (повремени православац због тога на почетку рата био краће време удаљен из ХНК) , Ана Роје и Јосип Хармош. Исти редитељ је по сценарију новинара Милана Kатића снимио и дугометражни филм Лисински (1944), на коме су сарађивали Бранко Марјановић као монтажер, инжењери звука Алберт Прегерник и Алберт Шерензел (Scherenzel), Борис Папандопуло као композитор и други. Све њих је после рата заобишла победничка рука правде и наставили да се баве својим послом. Исти људи су до последњег тренутка радили и за Павелићеву пропаганду, припремивши задњи број усташког журнала Хрватски сликописни тједник који је изашао 5. маја (три дана пре уласка партизана у Загреб), да би од снимљеног материјала за нове властодршце припремали први број журнала Филмске новости, пустивши га у јавност већ 21. маја 1945. године! На тај начин је континуитет хрватске кинематографије био очуван, а технолошки ресурси и кадрови заштићени. Потом се кренуло корак даље.

[16] Бранко Гавела Биографски подаци
https://hbl.lzmk.hr/clanak/gavella-branko

[17] Марија Црнобори, биографски подаци
History and identity of female artist in Serbian modern art – creating a source for scientific and artistic transposition – ARSFID

[18] Милош Чолић: Бела Крлежа је због мужа прошла без казне: Шта крије густо набрана завеса позоришта за време НДХ
https://sn.rs/44blk