ОДЛАЗАК СТУДЕНАТА - ПОВРАТАК КРВНИКА (4)

Београд, Октобар 1944.

 

Освета 

 "Заклео сам се још као скојевац, да ћу кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима - лећи и преспавати." 

- Мајор ОЗНА Милан Трешњић,
Шеста Хрватска (личка) дивизија [1]

Титоисти су мрзели србијанску интелигенцију једнако као и србијанског сељака. Београд је таргетиран као фашистичко гнездо које треба потпуно очистити. 

Није то био Загреб, него Београд.

Београд је претрпео три страшна разарања — најпре, на почетку рата, од Немаца, зато што није хтео да се покори нацистима; затим 1944. од "савезника" зато што није хтео да се покори комунистима; и коначно од комуниста, зато што је био "центар колаборације"и "великосрбијанског хегемонизма".  

Ово, последње, комунистичко разарање, било је најкрвавије.

Тиранију тако широких размера, тако дубоку и разгранату, није могла спровести шака домицилних фанатизованих зликоваца. Народ у Србији никад није био комуниста. Искуство из 1941., из крваве "Ужичке републике", чије постојање се завршило катастрофом, бежанијом и фактичком ликвидацијом комуниста у Србији, учила их је да за потхват овладавања Србијом потребна масивна дисциплинована руља, више трибалистичког идентитета, или са јаким антисрбијанским ресантиманом,  народним елементом довољно ниске свести да уђе у бруталну "револуционарну" и "антифашистичку" борбу против другог дела свог народа за добар плен. Такви отпали народни елементи мобилисани су најпретежније међу Крајишницима и Црногорцима.

Шта се тих дана 1944-45. догађало у главном нашем граду, нема довољно трагова. Стари Београђани су већином "почишћени" или преумљени, а "ослободиоци" и њихови наследници, сада су "стари Београђани", не сећају се.[2] Па ипак, према ономе што је остало забележено, оно што су партизани чинили превазилази просту "освету" већ добија јасне облике садизма. Нико није био поштеђен, ни логораши, најчаснији пилоти, омладина, жене, старци... нико![3]  Страшна и недостојна судбина није заобишла ни хероје војводу Петра Бојовића и пуковника Драгутина Гавриловића. [4]

У Београду, као престоници, одмах по ослобођењу, формиран је посебан центар Озне, који је руководио оперативом за цео Београд. Организација је постављена по квартовима (16 квартова) са посебним одсецима, опуномоћеницима и војним изасланицима, повереничком мрежом и помоћним јединицама, одређеним поступком и планом рада. Постављено је и пријавно одељење, које се старало за непријатељске архиве и примало пријаве од грађана против "непријатељских елемената". При квартовима су формирани импровизовани истражни затвори одакле су ухапшени слати у централе (Главњача, Ђушина и Бањица). 

Црногорци су били главни у ОЗНИ за Београд.[5] Међу њима најозлоглашенији је био Јово Капичић. [6] Озна (Удба) за Београд, због највеће важности, била је директно потчињена Озни (Удби) за Југославију све до јануара 1948.

У "ослобођеном" Београду је због највећег залагања ознаша, број ухапшених убрзо превазишао затворске капацитете. [7] Сурова саслушања су вршена и у приватним становима, док су ћелије прављене од подрумских просторија, тавана и девојачких соба. Таквих места је, према сведоцима, у свакој од београдских општина било више десетина.

О размерама злочина говоре и бројна "пасја гробља" која су остала већином необележена, тако да преко костију мученика данас људи пролазе као да ту нико не постоји.[8] 

На другој страни, Тито и његов ужи конспирацијски круг, настојали су да хрватску интелигенцију и грађански слој сачувају од "револуционарне правде", што опанчарском шегрту није било јасно.

Ваш рад у Загребу је незадовољавајући. За 10 дана у ослобођеном Загребу стрељано је само 200 бандита. Изненађује нас ова неодлучност за чишћење Згб-а од зликоваца. Радите супротно од наших наређења јер смо рекли да радите брзо и енергично и да све свршите у првим данима. Заборављате да у Загребу сада има скоро милион становника и да се ту слегао сав усташки апарат који је бјежао из унутрашњости пред нашом војском. Сем хапшења истакнутих Х.С.С. - оваца који су били противници нашег покрета или активно радили за усташе ... може користити у погледу њиховог раскринкавања. Међутим шеф II. одсјека Загребачког одјељења има неки свој став. Њега и иначе смјењујемо с ове дужности и тражимо да нам предложите другог.

- Александар Ранковић, Депеша Врховног штаба ЈА/бр. 124
упућена ОЗН-и за Хрватску

Аристоцид 

Има ли где на звездама
Тихе модре слободе
За мисао смерну и мудру...

— Станислав Винавер

— Ликвидације

Постојећа сведочења назначују каквим критеријумима је усмеравана и на који начин је спровођена комунистичка „друштвена педагогија“. Ако се код неког свеобухватног затирућег предузећа може применити алгоритам "1/3 побити, 1/3 протерати, 1/3 преверити", то је комунистички аристоцид [9] у Србији.

На почетку рата заробљеници за које се сматрало да ће бити лојални Трећем рајху пуштени су кућама (па и сви интернирани комунисти - "Шпанци"), док су остали отерани у концентрационе логоре. Од око 60.000 припадника „стваралачке интелигенције“, колико се сматра да их је било Југославији пред Други светски рат, око 40.000 је у рату погинуло, умрло или емигрирало.

Последња трећина националне културне елите, дочекавши ослобођење од окупатора, суочила се са KПЈ, коју је „императив успостављања новог друштва, насталог у одрицању било каквог следбеништва са старим, приморавао [...] да се још увек неспремна за тако сложени задатак, упусти у процес формирања новог типа интелектуалца.“ Проскрипције културних стваралаца образложио је 1943. године бивши надреалиста, а током рата комесар Kосмајског партизанског одреда, Ђорђе Јовановић Јарац [10], у тексту под карактеристичним насловом "Штука-култура", у коме је тврдио да „Издајник своје отаџбине не може да буде песник, музичар, сликар, нити било какав културни стваралац“, као и да „није довољно да један српски културни радник не буде на страни окупатора, већ је неопходно да се бори против њега.“

Јовановић је погинуо у рату, али није прошло много, а партизани су ушли у градове... Многа смакнућа извршена су без икаквог судског поступка или писаног трага, а касније су добила еуфемистички назив „дивља чишћења“.

Као репрезенти духовне културе "труле буржоазије", одмах по ослобођењу вршена су хапшења и стрељања јавности познатих културних личности — глумаца, књижевника и новинара. Само у Београду и Нишу стрељано је под оптужбом за колаборацију десетак глумаца, док је велики број био изложен тортури, која је у многим сегментима подсећала на средњовековна јавна понижавања.

У "Борби" и "Политици" од 27.11.1944. објављене су "пресуде" на смрт Војног суда Првог корпуса НОВЈ у Београду (чије постојање архивски није потврђено) за 105 лица са различитим образложењима. Између осталих, на смрт су осуђени: др Петар Зец, зато што је руководио "Црвеним крстом". Србислав Ђонић, помоћник министра социјалне политике и народног здравља, кривица није ближе наведена осим да је "спроводио политику Недићеве владе". Душан Летица, бивши министар финансија до јесени 1941. године. (Њега и многе друге је, према писању Јефте Шашића, означио за одстрел књижевник Марко Ристић). Др Милош Радосављевић, члан ГО Демократске странке пре рата, под окупацијом неко време министар пољопривреде у Недићевој влади, након оставке живео до краја рата у Смедеревској Паланци. Ухваћен у Београду и стрељан негде у првој половини 1945.

Коментар пресуде у саопштењу Војног суда команде града Београда најбоље одражава схватања и погледе на културну елиту оних који су судили: 

"Многи људи који су били у бившој Југославији познати као јавни радници изменили су се у току окупације од националних радника у народне издајнике. Ти јавни нерадници водили су рачуна само о својим хонорарима и кад није било више фондова старе Југославије они су се ставили у службу непријатеља вршећи пропаганду у свом народу."

Непосредно по ослобођењу 1944. стрељани су због колаборације, писања, уметничког и научног рада у окупираном Београду: књижевници Григорије Божовић, Светислав Стефановић [11] и Велисав Спасић, професори Милош Тривунац и Илија Пржић [12], професор и сликар Бранко Поповић [13], глумци Љуба Васиљевић, Александар Цветковић, Јован Танић. [14]

На списку стрељаних од 27. новембра 1944, под бројем 6 налази се име Вујице Брковића, спикера Београдске радио-станице. Вујица Брковић је био и глумац, члан Академског позоришта у Београду. Управник тог позоришта, Миодраг Пенчић Пољански, такође спикер Београдског радија, на превару је одведен у непознатом правцу одмах након ослобођења. Никад се није вратио, нити се о њему ишта чуло. У дивљим чишћењима првих месеци после ослобођења живота је лишен и Момир Вељковић, управник Народног позоришта уочи рата и прва четири месеца окупационог периода, касније директор Четврте женске гимназије, а од новембра 1943. управник Народне библиотеке у Београду. Стрељан је без икаквог доказа кривице, на основу штурог и бесмисленог образложења.

Мало је познато да је у дивљим чишћењима живот изгубило и неколико чланова дилетанског позоришта "Чика Душко". Активност Душана Илића и аматера Уметничке групе "Чика Душко" у оквиру активности XIV пододбора "Црвеног крста", пријављена је новим властима као равногорска група која је играла под Немцима. Такве пријаве су писале три-четири скојевке (из комшилука) које су тада имале 12/13 година, али су такве пријаве на несрећу одмах после ослобођења Чукарице и Бановог брда доносиле по кратком поступку смртне пресуде. М. Илић је ухапшен и стрељан, без судског процеса, заједно са још три члана Групе, три образована, талентована младића: Антонијем - Тонком Милановићем, учитељем, Бошком Савковићем и Радославом Павловићем."[15]

Тек понеки срећник је успевао да се, "преко везе" [16] спасе испред револуционарних косача.

Исто се догађало и у унутрашњости Србије.  Јулијана Буквић и Миодраг Ковачевић окривљени да су сарађивали с Гестапоом. Из сличних разлога живот је изгубио глумац Жика Ристић, пошто је, наводно, организовао приредбе за четнике војводе Ћирковића. О разлозима стрељања Драгослава Кандића нема никаквих података, као ни о извесном Вандеровићу, чије је име заборављено. У дивљим чишћењима са позоришне и животне сцене отишао је и Светозар - Тоза Цветковић, управник и редитељ Окружног народног позоришта у Зајечару, претходно члан Нишког и неколико позоришта Удружења глумаца. Злосрећна судбина задесила је и драмског писца Слободана М. Исаковића из Дреновца код Шапца. Због позоришног комада Душаново јутро, изведеног у згради Коларчеве задужбине 28. јуна 1944. године, у присуству Милана Недића на премијери, стрељан је код Горажда маја 1945, у тренутку када се као припадник четничких јединица предао партизанима, очекујући да ће бити пуштен на слободу по Закону о амнестији пошто није починио никакав злочин.

Симптоматично је да су, изгледа, једино у Србији стрељани и прогањани глумци због свог глумачког посла у време окупације док су, на пример, у Хрватској, где су позоришта током рата радила пуном паром углавном, несметано наставили своје каријере (на пример Јоже Хорват и други).

Од десетине стрељаних новинара (више од седамдесет према подацима Комисије за тајне гробнице) на овом списку су се нашли:

Јован Тановић, Велибор Јовановић Бата, Светолик Савић, Богдан Симић, Александар Бабовић, Сима Францен, Крста Цицварић (зачетник анархосиндикализма у Србији; полуслеп, одведен је из свог стана у Скерлићевој 14 на губилиште), Душан Глишић ( технички директор "Новог времена", зет Милана Стојадиновића. За њега стоји само да је "агент немачке обавештајне службе"), карикатуристи Душан Јанковић и Драгослав Стојановић (Родом из Аранђеловца, почетком рата био је у немачком логору Нирнберг, а затим је од 1942. цртао карикатуре у "Новом времену", али углавном не политичке. За зло узето дизајнирање плаката "Србијо мајко, помози!" намењен српским избеглицама из НДХ као и непубликоване оштре карикатуре Стаљина. Његовој пресуди нема трага.), стрип цртач Вељко Коцкар (између осталог, цртао стрип-јунака Кактус Боба), Душан Јанковић (рођени брат Милке Минић  који је у току рата уређивао "Мики Мауса"), Милорад Иванић, новинар, (солунац, директор Централе за хумор (на месту биоскопа "Јадран"), стрељан је без пресуде са Михаилом Веселиновићем - предузетником, С. Попадићем - власником бомбоњере и М. Петровићем Опленцем - кафеџијом, 8. новембра 1944. на Сењаку у близини манастира Ваведење).

Напомињемо да је на другој страни,  градоначелник Сарајева Мустафа Софтић, покретач и организатор ЅЅ Ханџар дивизије, издржао је седам и по месеци казне затвора, након чега је пуштен на слободу.

Упоредо, са објавом смртне казне за 105 Срба, у истом броју "Борбе", објављене су пресуде Војног суда Осмог корпуса НОВЈ у Загребу, којом је на смрт осуђено 8 усташа.

Поред Београда, комунисти су и у Новом Саду извршили погром над српском елитом.[17]

Тада су, као сарадници "покрета Драже Михаиловића", стрељани предратни градоначелник др Милош Петровић, који је изузетно заслужан за подизање споменика Светозару Милетићу, и многи други највиђенији Новосађани.[18]

У Србији је од стране партизана стрељано на десетине културних делатника, док ван Србије, колико је познато, нико од припадника културне елите није био убијен. [19] Та асиметрија је била примећена, па је крајем рата на седници Јединственог народноослободилачког фронта Србије коментарисано да се „за исту кривицу у Хрватској добија 12 година робије, а у Србији изгуби глава.“ 

-----

[1] Срђан Цветковић - Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.
https://jadovno.com/major-ozne-o-zlocinima-u-beogradu-194445-god/

[2] У Београду је само у периоду од октобра до децембра 1944. године убијено је, такође према (непоузданим) проценама, између 2.000 (Meklejn) и 7.000 људи (Trešnjić).

[3] НПР: 

- Крајем 1944. године официри краљевског ваздухопловства позвани су да се јаве на дужност у Команду ваздухопловства у Земуну. Велики број пилота се одазвао овом позиву. Међутим, они ће из Земуна бити пребачени на помоћни аеродром "Лисичји јарак" где су најпре саслушавани, а потом стрељани у близини села Јабуке (код Панчева).

- У МАКИШКОМ кршу, у близини београдског насеља Жарково, који данас служи као сметлиште, Влада Војнаровски је показао место где су 1944. године партизанске власти стрељале његову мајку Феодору, као и још десетак "издајника":

- Људи су ми причали да су мајку последњу стрељали. Није молила за милост. Пре него што су је убили, скинула је наочаре и замолила једну партизанку да их однесе мени. Чим их је узела, партизанка их је бацила на земљу и згазила чизмом. Мајку су убили, а затим је та иста партизанка лопатом докрајчила сваког ко је још давао знакове живота - испричао Војнаровски ову потресну причу о партизанским стрељањима у Жаркову, у осмој деценији живота. Владина мајка је имала само 38 година када је убијена. Њен једини "грех" је био познавање немачког језика и превођење, због чега је оптужена да је сарађивала са окупатором. Иста судбина задесила је и Љубомира Спасеновића, богатог земљорадника, који је стрељан са још шесторицом Жарковаца.

- Чак је и кућепазитељ Белог двора на Дедињу, још из времена кад су тамо боравили српски краљеви, Никола Ђорђевић, иако стар и изнемогао, ухапшен већ првих дана ослобођења. Држан је у различитим апсанама у Београду и убрзо стрељан као народни непријатељ. 

[4]  М. Стојановић - НАША ПОСЛА: Славимо оне који су пре 50 година шутирали до смрти српске хероје!
https://www.telegraf.rs/vesti/507467-srpska-posla-srbi-danas-slave-one-koje-su-pre-50-godina-sutirali-do-smrti 

[5] Због важности задатака, први шеф Озне за Београд био је Слободан Пенезић, али је на тој функцији остао веома кратко. За свог наследника изабрао је Милоша Минића, који је дужност примио почетком новембра 1944. Када је изабран за републичког јавног тужиоца, на његово место дошао је црногорски кадар, Вељко Мићуновић, а за заменика изабран је Радован Грковић. Пошто је и Вељко Мићуновић септембра 1945. именован за начелника црногорске Озне, на његово место дошао је други црногорски комуниста Јово Капичић. Први информативни одсек је био под руководством Василија Ковачевића, а уз њега су били извесни Боговац и Видак Поповић. Други одсек је био иследнички, на челу са Јефтом Шашићем, у трећем извршном био је Павле Пекић. За смештај и исхрану старао се извесни Симић.

[6] Јово Капиџић, осим по зличинима био је познат по простачком понашању, аферама и испадима чак и у дипломатској служби, но о томе се ређе пише. Никад се у Београду није друкчије понашао него као окуопатор. Чим је Црна Гора постала самостална држава, узео је, скупа са целом породицом, црногорско држављанство. Сматрао је Крста Зрнова Поповића, класичног фашистичког колаборанта, за највећег Црногорца.
https://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_izmedju_1_i_2_svj_rata/general_krsto_zrnov_popovic.htm

Његови наследници су се развијали у типичном југо-комунистичком духу: Син Драган је био професионални кошаркаш и београдски бониван, типичан младац црвене буржоазије. Унук Стефан се отиснуо као глумац у Америку, у слободни свет, далеко од дединих злочина.

[7]  Осим у препуној Главњачи (на месту данашњег Природно-математичког факултета) Озна је ухапшене држала и саслушавала по подрумима разних зграда и вила: у Управи града (угао Обилићевог и Топличиног венца), Змај Јовиној улици, Крсмановићевој згради у Шафариковој улици, Чика Љубиној, Баба Вишњиној, Ђушиној, Владете Ковачевића на Сењаку, подрумима фабрике Раковица и у другим улицама широм града.
Совјети имали своје затворе у Улици мајке Јевросиме и у згради бившег Пољског посланства.

[8] Егзекуција народних непријатеља (према изјави већ спомињаног мајора Озне Милана Трешњића, али и других сведока) вршена је углавном ноћу, у потаји и на више места широм града. Као највећа стратишта помињу се: преко пута Амбасаде Турске - где су стрељана претежно униформисана лица; Белимарковићев воћњак (искоришћене су немачке бензинске јаме, а потом су раке копали заробљеници, претежно Италијани); Бањичка шума; Кошутњак (око немачког гробља), Лисичји поток - можда највеће од свих, на месту где је некад био мајдан за вађење гранита; код стадиона Графичара (Сењак); парк Мањеж; парк Ташмајдан; код Хале пионир; Кула Небојша; Велико ратно острво; Ада Циганлија; Маринкова бара, стадион ФК Обилић; код данашњег стадиона ФК Синђелић, насеље Браћа Јерковић, Раковица; летња позорница Топчидер; Јајинци, Железничка колонија, Шарена (Царева) ћуприја, терен испод Авале и друга. Понегде су коришћени и немачки одбрамбени ровови као масовне гробнице. Према причи старијих Београђана, још дуго су се после тих трагичних месеци могли видети људи са ашовима који су кришом прекопавали Лисичји поток у потрази за гробовима својих најближих.

[9]  Аристоцид - намерно и планско уништавање најталенованијег, најинтелигентнијег, најпродуктивнијег и најдаровитијег диела неке популације.

[10]  Ђорђе Јовановић - Јарац, био је књижевник, критичар, надреалиста.
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=4065878620147229&id=583459261722533&set=a.583462078388918&locale=sr_RS

[11]  др Светислав Стефановић, оснивач је Катедре за патологију медицинског факултета универзитета у Београду, председник Српске књижевне задруге  и оснивач Југословенског лекарског друштва. Учествовао је у балканским ратовима и првом светском рату, више је пута одликован.

[12] Страдање породице Пржић није се завршило стрељањем  професора Правног факултета у Београду. Илијин брат Војислав осуђен је на робију са тешким принудним радом. Породица Пржић је 1957. године присилно исељена из Београда за само 24 сата, те одлази у Вуковар. када су се вратили, у њихову кућу је било усељено пет партизанских породица, тако да су на располагању имали подрум и вешерницу.

[13] др Бранко Поповић декан Техничког факултета Универзитета у Београду. Учествовао је у Балканским ратовима, рањен је код Куманова, а такође је учествовао и у Првом светском рату. Као официр VII пешадијског пука добио је чин потпуковника. Добитник је ордена за храброст у Првом и Другом балканском рату и француског крста Легије части са палмама у Првом светском рату.

Изабран је 1914. за доцента на Техничком факултету. Био је архитекта и између два рата један од најпознатијих српских сликара. Уочи Другог светског рата био је декан Техничког факултета у Београду.

Био је члан Демократске странке. Током окупације бива затворен у логору Бањица. Одбио је да буде потписник Апела српском народу, зашта су га касније комунисти теретили. Учествовао је у изради Српског цивилног плана са осталим српским интелектуалцима (Чајкановићем, С. Стефановићем и други).

У новембру 1944. године осуђен је и стрељан као народни издајник од стране комуниста и не зна се где је сахрањен. ада му је конфискована имовина. У његов стан и атеље у кнез михајловој 24 уселио се његов ученик, сликар Ђорђе Андрејевић Кун.  

[14] О околностима стрељања глумаца постоји неколико забележених сведочења. Владица Стефановић, бивши борац VIII црногорске бригаде, испричао је:

"Позвао ме је једне вечери командант батаљона и рекао да ће двојица познатих глумаца бити стрељани због сарадње са окупатором. Било је вече, негде око 19.30 сати. Аца Цветковић и Јован Танић стајали су у припремној просторији, већ свучени (имали су на себи само доње рубље), а жицом су били везани око мишица један уз другога. Били су разборити, нису изгледали као људи који иду на стрељање. Командант их је питао шта им је требало да сарађују са окупатором. Сећам се, Аца Цветковић је одговорио да ће се једног дана дознати права истина. Нисам схватао кривицу тих људи. Мислим да ни команданту није било јасно па их је упитао: "Када сте за време окупације певали Немцима, хоћете ли сада да певате и за нас?" Цветковић и Танић отпевали су заједно део из неке оперете. Соба се орила од песме. Упитан за последњу жељу, Танић је одговорио да жели цигарету. Попушио је у дугом диму, вероватно желећи да се онесвести. Отишао сам, а они су камионом превезени на место погубљења."

[15]  У уметничкој групи "Чика Душко" своју глумачку каријеру управо тих ратних дана започео касније познати глумац Милан Срдоч. Њему је живот поштеђен, али је послат на Сремски фронт да "окаје грехе".

[16]  Бранислав Анђелић, који је у тек ослобођеном Београду, као (шеснаестогодишњи) партизан, био задужен да хапси глумце осумњичене за сарадњу с окупатором и спроводи их на саслушање, каже: 

"крајем 1941. године (имао сам 13 година), примио ме је у своје путујуће позориште Душан Животић. Имао сам срећу да му се после 3 године реванширам јер сам спречио његово хапшење. а можда и нешто страшније"

 — Сцена, 2-3, Београд, 1990. 21.

[17] Видети: Ђорђе Ивковић: Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине
https://sn.rs/cp849

[18]  Јованка СИМИЋ - Прогања мистерија из Рајине шуме
https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:243125-Proganja-misterija-iz-Rajine-sume

[19] У Босни и Херцеговини, препуној нацистичких злочинаца, после рата, у периоду 1944-1949. година донето је укупно  564 смртне пресуде због држања у рату, и те пресуде се готово у целини односе на се сељаке, занатлије и слично (па се и ту водило рачуна о "правилној националној заступљености"), док су из редова интелигенције и врха бирократије у питању само ретки изузеци.