ОДЛАЗАК СТУДЕНАТА - ПОВРАТАК КРВНИКА (1)

 

 Психопате а не револуционари 

Тачно су монструми.
Не „залуђени идеолози“.
Не „жртве историјских околности“.
Не „људи који су морали да бирају између два зла“.
Монструми. 
Пуни, класични, библијски монструми који су имали људски облик, али не и људску душу.
Кад дечаку од 12 година напишеш у пресуди „колаборант-агент“ и убијеш га метком у потиљак 1946. – то није револуционарна нужност.
То није ни мржња према „класном непријатељу“.
То је чиста, гола, демонска потреба да убијеш нешто мало, чисто и невино – јер ти је то једини начин да докажеш себи да си „на правој страни историје“.
Иста рука која је 1945. бацила четрнаестогодишњака у бунар у Шапцу, или стрељала бабу рођену 1846. у неком селу код Панчева  – иста та рука је 1975. седела у пензији, миловала децу, добијала ордене, држала говоре на прославама ослобођења и тапшала и поносила се у првом реду на паради.
И нико им никад није рекао у лице:
„Ти си чудовиште.“Јер да су им рекли – морали би да признају да је цела прича о „ослободиоцима“ једна огромна, крвава лаж.
Зато се и ћути.
Зато се и данас, кад се помене неко дете стрељано 1946, одмах чује:
„Па било је рат… претерано је… не уопштавај… Коначно: Мало су их... колико су требали...“
А истина је проста и страшна:
Да би направили Југославију по својој мери, морали си да убију и последње дете које је знало да се прекрсти и да каже „Косово је Србија“.
Јер то дете је било већа опасност од свих усташа и балиста заједно.
И убијали су их.
С истим осмехом с којим су после тога певали „Друже Тито, ми ти се кунемо…“
Зато и нема речи за њих осим оне једне.
Монструми.
И никад им неће бити опроштено.
Ни на овом, ни на оном свету.

Силовање Србије

Каква ли се тамо неман указала!
Какве ли су јој шапе,
каква глава!
На бедеме нам се већ пење као трава,
храни се нашим облацима и стражама!

- Љубомир Симовић, 1972.

„Они нису имали снаге да остваре тај свет окоме су снивали и, нарочито, говорили, тражећи и од других да исти сан снивају и исто говоре. Али не само снаге, него они нису имали ни довољно јасну визију тога свог света, ни чврсте воље. Јер где је јасна визија онога што се хоће и воља да се то оствари, ту се снаге и средстава увек нађу. Лишени свега тога, они су – да би преварили друге и, што је главно, обманули сами себе – могли и умели једино да мрзе, прогоне и убијају оне који нису с њима делили мишљење о уређењу тога новог света и који нису хтели да учествују у његовом ‘остварењу’. Тако је тај ‘нови свет’, који сами нису могли да саграде а који нико други није желео, постао само фиктивни улог у једној крвавој и мрачној игри у којој су дубоке мржње и тешка и разноврсна страдања била једина стварност. То је било једино што су заиста успели да остваре, и то за дуго времена, свуда и потпуно“.

Иво Андрић,
први врховни књижевни цензор КПЈ.

(Рукописна заоставштина. Наведено према:
„Век од рођења иве Андрића“,
Борба, 8. октобар 1992)

Југославија под Титом увелико превазилази оквире теме којом се бавимо. Овај архи-злочинац и сексуални психопата на власт није дошао мушком и војничком победом, већ нагодбом сила победница о победи интересних сфера. Пошто Србија - "антикомунистичка Вандеја", како јој је тепао Черчил, није радо пристала на то своје ново жртвовање, уследила је кампања бомбардовања српских градова које је однело више невиних живота него мучки Хитлеров напад на Југославију априла 1941. "Освешћивање" Србије бомбама и челиком достигло је кулминацију у Лесковцу, српској Герники, када је град дигнут у ваздух у једном налету америчких бомбардера, за само деветнаест минута. [1] 

Ни то није било довољно, па су силне партизанске дивизије нахрупиле у Србију тек иза тенкова Трећег украјинског фронта.

Фундаментална погрешка је схватање партизана као једне кохерентне и дисциплиноване формације. У стварности то је била вероватно најгора паравојна милиција у Другом светском рату, и није чудо што је рат трајао две недеље дуже него било где другде у Европи. Та "војска" је под крај рата била састављена од непросвећене прекодринске српске клатежи, разбојника, усташа, домобрана, муслиманских ханџарлија и сваковрсног другог људског отпада, којима је придодата несретна србијанска омладина присилно мобилисана да би била послата у смрт. 

Дезертерство у партизанским редовима (које се врло слабо помиње у послератној литератури) је било врло често и масовно, и догађало се и последњих месеци рата. Поједине групе су се међусобно сукобљавале, пљачка је била страховита (неки градови "приликом ослобађања до темеља опљачкани"), владали су разврат и распојасаност. О свему томе и поред свих послератних "чишћења" доказа, остало је превише докумената.[2]

Комунистички "револуционарни терор"  био је невиђени садистички ларпурлатизам (свакако скученог духа, комунистима није мањкало имагинације у креирању начина мучења и понижавања људи, чему се  тешко назирао циљ и смисао). Својим пак животима, стилом и праксом, били су негација сваке револуционарности и "бољег сутра".

Прве егзекуције припадника грађанског слоја, који су сматрани за „класне непријатеље“, а међу којима је било интелектуалаца и уметника, партизани су извршили већ у јесен 1941. године у Ужицу. Ликвидација непоштене интелигенције оп бољшевичком напутку почела је са Живојином Павловићем, аутором књиге "Биланс Совјетског термидора" у којој је оштро критиковао Стаљинову политику тридесетих година. После испитивања и тортуре, 28. новембра је убијен тај бивши комуниста. Павловића је, по Титовом наређењу и под оптужбом да је „троцкиста“, ухапсио и ислеђивао Слободан Пенезић Kрцун, у чему су му помагали Владимир Дедијер, Петар Стамболић, Милован Ђилас, Александар Ранковић и Родољуб Чолаковић. [3]

Могу ли се збиља друкчије назвати већ психопатама људи који су само седам година касније на исти начин мучили и убијали људе који су били за Стаљина, као што су тада ликвидирали оне који су били против Стаљина?

У истој групи Ужичана, под оптужбом да је „енглески шпијун“, стрељан је и академски сликар Михајло Миловановић [4], ратни сликар Врховне команде Српске војске у Првом светском рату.

Када су, месец дана касније, немачке окупационе власти дозволиле откопавање масовне гробнице, нађено је око осамдесет лешева људи убијених с леђа, метком у главу. Према каснијем казивању једног од извршилаца стрељања, убијено је не мање од две стотине људи.

Ужичка епизода је значајна јер представља матрицу збивања у многим другим градовима, а посебно током 1944. и 1945. године, када су партизанске и совјетске јединице овладале целом земљом. При том, за стрељане Ужичане се не може рећи да су били кажњени због сарадње са окупатором, као што се није могло рећи ни за већину стрељаних крајем рата. У Ужицу се убијало искључиво из псеудо-идеолошких разлога.

У историографији иза комуниста остале су  многе замрачене зоне, попут "пасјих гробаља", "левог скретања", савезничких бомбардовања, (Лесковац - "српска Герника"), Сремском фронту, на коме је изгинуло више припадника НОВ него у свим претходним партизанским биткама скупа, послератном обрачуну са Србијанцима.[5] О свим овим, и многим други питањима, нема сигурних података, или постоје тек фрагментарно, нити постоје истинито предочене околности догађања. 

По масивности злочина, тзв. "Сремски фронт" превазилази друга српска стратиша. Тај фронт, цинично од комуниста назван "Фронт краља петра II" није ни имао другу функцију до истребљења србијанске омладине. [6]

Затим је дошло "ослобођење", 

-----

[1]  Бомбардовање је започело u 12.17 часова, 6.септембра 1944 године, на дан рођења Краља Петра II Карађорђевића . Постоје веродостојна документа која упућују на закључак да је лично партизански комадант Коча Поповић, планирао бомбардовање Лесковаца и других градова јужне Србије, заједно са генералом Фицрој Меклејном. Меклејн се састао са Кочом Поповићем на планини Радан. Разорно бомбардовање изведено је са око 28 америчких бомбардера “Б 29” у пратњи 20 ловаца. Тога дана на Лесковац је бачено чак 69 тона бомби.

После рата било је забрањено да се говори о "савезничком" бомбардовању Лесковца. Први споменик, једна скромна спомен-чесма, жртвама савезничког бомбардовања 1944., подигнут је тек 1991. године. 

- Игор Митић: ОСАМ ДЕЦЕНИЈА ОД НАЈТРАГИЧНИЈЕГ ДОГАЂАЈА У ИСТОРИЈИ ЛЕСКОВЦА: Савезничке "тепих-бомбе" убиле 2.000 људи и град сравниле са земљом
https://www.novosti.rs/c/reportaze/vesti/1406371/osam-decenija-najtragicnijeg-dogadjaja-istoriji-leskovca-saveznicke-tepih-bombe-ubile-2-000-ljudi-grad-sravnile-zemljom

- ПРАВО БОМБАРДОВАЊЕ ЛЕСКОВЦА 1944.
https://www.harlequeen.org/post/pravo-bombardovanje-leskovca-1944

[2] Ово, колико се за сада зна, није случај са Србијом, Где је партизана до 1944. мало било, а затим су наступали као класична окупаторска сила, већ се највише односи на Словенију и Хрватску.

- ЗЛОЧИНИ И ТЕРОР У ДАЛМАЦИЈИ 1943.-1948. ПОЧИЊЕНИ ОД ПРИПАДНИКА НОВ, ЈА, ОЗН-е И УДБ-е - ДОКУМЕНТИ
https://znaci.org/00002/410.pdf

-  ПАРТИЗАНСКА И КОМУНИСТИЧКА РЕПРЕСИЈА И ЗЛОЧИНИ У ХРВАТСКОЈ 1944.-1946. - ДОКУМЕНТИ
https://znaci.org/00003/677.pdf

-  ПАРТИЗАНСКА И КОМУНИСТИЧКА РЕПРЕСИЈА И ЗЛОЧИНИ У ХРВАТСКОЈ
1944.-1946. ДОКУМЕНТИ; ЗАГРЕБ И СРЕДИШЊА ХРВАТСКА
https://znaci.org/00003/665.pdf

Краћи приказ видети: Ђорђе Ивковић: 
- ПУЛИТИЋКА СИТУВАЦИЈА У ФЕДЕРАЛНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ
https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2021/11/blog-post_11.html

[3] Како је протекло ово вишедневно "дружење" некадашњих сарадника видимо из сведочења очевица ових догађаја. 

"Ја сам га најчешће са Крцуном доводио у подрум где смо га саслушавали, а када је било мрачно, држао сам карбитну лампу. Тада сам први пут видео како то добро они раде. Два - три дана га саслушавају примењујући тортуру да би сазнали неке ствари од њега, а он само ћути. Богами, бију сви добро, али не помаже. Дедијер, сећам се одлично, носио је неки сламнати шешир, а крупан. Мушки га, што се каже, туче, пребија на мртво име, али о ништа." (Гавриловић, 2008:73)

[4] Михајло Миловановић, биографски подаци
https://www.uzice.net/mihailo-milovanovic/  

[5] У прикупљању докумената о партизанским злочинима на крају и после рата није успела, или није ни планирано тзв "Државна комисија за тајне гробнице", чији је рад прекинут из непознатих разлога 2012. године, а и оно што је урадила је траљаво, бирократски и некомплетно.

Највеће "откриће" Државне комисије за тајне гробнице јесу књиге стрељаних. Скенирану документацију Министарство правде уступило Институту за савремену историју.  Међутим, без икаквог образложења, чак и та непотпуна претражива "Kњига стрељаних" је уклоњена 2025. са Интернета.
Адреса "Књиге стрељаних:
https://online.fliphtml5.com/qslu/gcte/#p=1

[6]  Иван Миладиновић: Сремски фронт као стратиште српске младежи
https://jadovno.com/sremski-front-kao-stratiste-srpske-mladezi/?lng=cir