ОДЛАЗАК СТУДЕНАТА - ПОВРАТАК КРВНИКА (2)

 

Србоцид 

„Они нису идеалисти, нити историјски материјалисти, већ волунтаристи, утописти и манијаци, који са научним социјализмом имају исто толико заједничког колико неписмени са азбуком“.

- Милица Ђурић Топаловић: „Социјалистичка џунгла“, 1966.

„Тога дана, разумјеш ти мене, приведе се онај ко треба да се стреља до траншеје и скине се нешто са њега, то се нормално користило после за наше. Практично је било стрељање, разумеш ти мене, у потиљак из пиштоља. Приведено је, разумјеш, тој траншеји од једно четри стотине, пет стотина, мање није. Мени није успео нико да побјегне. Ја сам извршавао свјесно свој задатак.[...] Kад је рат завршен дошао сам у Ниш, дође вече, око поноћи, када сам задатке обично извршавао, некога да убијем зликовца, а сада нема никог, рат је престао. Изађем на улицу, лутам, немам кога да убијем. Она психоза не да ми мирно да спавам.“

- Сведочење "У камеру" једног остарелог партизана

Отправник послова америчке амбасаде Харолд Шанц, посматрајући понашање нове власти, назвао ју је „немилосрдним, тоталитарним, полицијским режимом." Затегнути односи са САД достигли су амплитуду у лето 1946. када је Југо-славија оборила амерички авион када нико није преживео. Сву тежину лоших односа Југославије и САД добро илуструје писмо амбасадора Xона Кабота, које је поражавајуће: 

„Служба у Београду је најтежа и најраздражујућа коју сам икад обављао и морам признати да боравак овде пред-ставља врло депресивно искуство… О Господе, подај ми велико стрпљење!"

Југословенски комунисти су себе доживљавали као најбруталније "револуционаре". Када је на саветовању Kоминформа 1947. године Владислав Гомулка рекао да је пољски пут у социјализам мирни пут, као југословенски и бугарски, делегат KПЈ Милован Ђилас је у својим белешкама са тог заседања револтирано записао:  „Југословенски пут није мирни пут! Убили смо релативно више него бољшевици!“ [1] Осим морбидног и бизарног хвалисања бројем убијених и арогантне заљубљености у своју високу „револуционарност“, та белешка још тада открива опасну жеља за надметањем са Совјетима. И, не само са Совјетима, већ са свим фашистима на Балкану. [2]

Уистину, од свих новостворених социјалистичких држава, у Југославији је "револуционарни терор" био најбруталнији. Од свих предела Југославије, терор је био најбруталнији у Србији. 

Након таласа дивљачког чишћења непријатеља партије, требало је терор увести у неке "законске" оквире. Законом о врстама казни од 10. српња 1945. стeпеновале су се казне од најблажих до смртне пресуде: присилни рад без одузимања слободе, протеривање из места боравка, губитак политичких и појединачних грађанских права, губитак права на јавну службу, забрана обављања одређеног посла или обрта, губитак или одузимање чина или звања, одузимање слободе од 6 месеци до 20 година, губитак држављанства и, као најтежа, смртна казна.

У Југославији, број проглашених ратних злочина по појединим републикама знатно се разликовао. Слободно се може говорити о територијализацији кривице, политичком субјективизму који се манифестовао неуједначеном применом критеријума у раду земаљских комисија које су проглашавале лица за починиоце ратних злочина. На пример, Земаљаска комисија Србије доставила је јавном тужилаштву 11 911 предмета, Bојводине 8 812, док су Босна и Херцеговина и Хрватска доставиле неупоредиво мање (нешто преко 1000), иако су управо тамо извршени најмасовнији ратни злочини у Другом светском рату.[3]

У Србији је била довољна и нека сумњива пријава да би се прогласио ратни злочинац, док су на територији масовне колаборације, тј. отворене подршке усташкој НДХ, и озбиљни злочини заташкавани не би ли се на пречац успоставило «братство и јединство», након страшног грађанског рата.

Индикативно је да је регистрован мањи број Хрвата него Срба и само 300 Албанаца, иако се зна да су управо најмасовнији геноцидни злочини почињени управо на територији НДХ и да су колаборација и злочини балиста на Косову имали огромне размере.

Ту би се морали још једном замислити над Kрлежиним речима изговореним крајем 1947. године, приликом избора Тита за почасног члана ЈАЗУ:

„Да није било далековидне политике Титове и његових сурадника, [...]хрватски народ би се послије Другога свјетскога рата нашао у положају неразмјерно неповољнијем но што је био онај послије слома Аустрије године 1918. Kомпромитиран пред свијетом квислиншком политиком једне клике пустолова и убојица, наш народ би се нашао послије покоља,на крају рата, освојен и поробљен оружјем свих оних међународних политичких фактора који су му одувијек порицали право на слободу и политичко самоодређење.“

Ознацизам

Судијама је већ свега тога доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају – они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
А ми живи!

- Љубомир Симовић, 1972.

Страни историчари, који су из западних земаља могли слободније да пишу (али нису имали комплетан увид у све податке), оставили су каква таква писана писана сведочанстава о партизанским злочинима у 1944. и 1945. години.

Тако, на пример, гроф Николај Толстој у својој књизи "Министар и масакри" пише да су партизани у току 1944. и 1945. године побили преко 350.000 људи, а Енглез Мајкл Лис у својој књизи "Силовање Србије" (која је недавно објављена и на нашем језику) наводи бројку од 250.000 убијених Срба у поменутом периоду. На жалост, број партизанских жртава у прве три године рата још увек није утврђен.

Важно је нагласити да се комунистички злочини над србским народом и свештенством по својој монструозности могу мерити са усташким злочинима за које се сматрало да су најстравичнији.

Ратна штампа је забележила, а народ је у предању кришом сачувао сећање на методе којима су се партизани служили приликом мучења и убистава Срба. Углавном су практиковали следеће:

стрељање у потиљак
черечење
сечење на парче
растрзање трком кола
вађење очију и терање мученика да једу сопствене извађене очи
печење усијаним гвожђем
стављање руку и ногу мученика у кључалу воду
тестерисање живих људи
набијање на колац
кастрирање мушкараца
закопавање живих људи у земљу
бацање живих људи у јаме
убиства маљем

Титова идеологија и религија била је Тито. 

Комунисти су се обрушавали на свакога ко је могао да угрози ту религију. У коначном билансу његова мета над свим метама била је ипак Србија, тобоже као "центар колаборације", легло "буржоазије и народних непријатеља", и носилац "великосрпског хегемонизма".

Период по окончању Другог светског рата обилује и политичким насиљем које по интензитету и бестијалности не заостаје за ратним временом (у Србији највише у последњим месецима 1944. и почетком 1945). Тада је на десетине хиљада невиних страдало махом без суда, под оптужбама за колаборацију, ратне злочине или као "народни непријатељи" и "непријатељи данашњице". Посебно су ужасавајућа била убиства деце.[4] Осим револуционарне "ратне освете", ови догађаји су носили и шовинистички набој према Србијанцима, но не треба умањивати ни материјални интерес, јер су партизани убијали читаве породице да би се домогли куће и имовине жртава.

ОЗНА  је била неприкосновени генератор Титове тираније.

Процесом чишћења, највећом делом, руководило је Одељење за заштиту народа (ОЗНА). ОЗНА је од самог настанка, 13. маја 1944. у Дрвару, устројена методолошки по совјетском моделу као политичка полиција вођена из једног центра и организационо јединствено постављена за целу Југославију. Директно је била подређена Повереништву за народну одбрану НКОЈ-а, прве револуционарне владе, која је створена на Другом заседању АВНОЈ-а. Начелник ОЗНА за целу Југославију био је Александар Ранковић, члан Врховног штаба НОВЈ и организациони секретар ЦК КПЈ, а заменик Светислав Стефановић Ћећа, на предлог совјетске мисије. Озна за Србију формирана је у јуну 1944. на Вису, а за првог начелника ОТНА за Србију постављен је Слободан Пенезић Крцун. Органи нове службе безбедности постављани су паралелно са освајањем поједине територије уз стварање мреже опуномоћеника, повереника, агената и доушника чиме се успоставила свеобухватна контрола над становништвом Србије. После успостављања мреже органа ове службе, приступало се ликивидацијама, како осумњичених ратних злочинаца који нису успели да побегну, тако и политичких противника - "народних непријатеља".

Апокалиптична осећања, страх и очај, у атмосфери линча, када се није знало шта доноси сутра, могу се само наслутити из појединих записа припадника грађанске класе, или као што је сећање пензионисаног пилота Ђорђа Лалатовића:

"Чујеш ово и оно, не можеш просто да верујеш, осврћеш се по комшилуку да видиш колико је упражњених места, а оно све попуњено неким фанатизованим и дресираним дошљацима из Црне Горе и Херцеговине. Они се горко обрушују на тебе и ако си у славу победе и ослобођења пронашао и обукао имало свечаније одело, отимају ти и цепају новине режећи: ,Куш реакцијо!, Оне којима си до јуче помагао да не умру од глади, делио си са њима и последњи тањир качамака, одједном те пријављују да ниси ишао на овај или онај митинг..." 

О погубљењима које су партизани вршили нарочито 1944-6 године, нема ни приближно поузданих података. Многи људи су судски осуђени и стрељани, многи су стрељани па па су ретроактивно осуђени на смрт [5], многи су побијени без икаквог суђења. Ни сами комунисти нису касније негирали да су половина побијених били невини.

Ликвидација непожељних и “народних непријатеља” спроведена је широм Србије. Готово да нема значајнијег града у централној Србији где нису извршена масовна стрељања без икаквог суђења. Известан број грађана извођен је пред „народни суд“ на неком тргу или већој кафани. Међу многобројним судовима био је и „суд части“, чији је основни задатак био да суди за преступе против српске националне части. Судије су, наравно, били комунисти. [6]

Тамничења

У терору, од октобра 1944. до маја 1951. године, у целој држави  (Југославији), према изјави Александра Ранковића у Савезној скупштини,  ухапшено је 3.777.776 лица, од којих је сваки трећи био непунолетан. По његовој шест месеци касније датој изјави од укупног броја ухап-шених било је 49% невино (= 1.851.110, од тога 617.037 деце). 

Само кроз КПД Забела прошло у првих пет година, између 1945-1951, око 42.000 затвореника. Пре рата у њој је боравило око 500 робијаша годишње и то углавном неполитичких делинквената. У Забели, према исповестима дисидената као што су Драги Стојадиновић, Пекић, Драгољуб Јовановић и други, у просторијама где је у Краљевини Југославији било 10-15 затвореника са статусом привилегованих (kustodia honesta) сада је било и до 250 осуђеника. Стојадиновић описује да су у другој згради у Митровици 1949. имали чак собног старешину који је на поду кредом цртао на голом бетону правоугаоник 2м х 40 цм, што је био животни простор осуђеника одређен за спавање. Неки који су искусили како предратне тако и поратне затворе [7], као Драгољуб Јовановић, и сами су имали прилику да се увере у то, па тако на примедбу Драгољуба Јовановића, после осуде 1947, једном затворском старешини којег је стицајем околности познавао са робије у старој Југославији, како су услови робијања тада били неупоредиво бољи, овај је смирено одговорио: „Зато је и пропала!"

----- 

[1] Срђан Цветковић - РЕПРЕСИЈА КОМУНИСТИЧКОГ РЕЖИМА У СРБИЈИ НА КРАЈУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА СА ОСВРТОМ НА ЕВРОПСКО ИСКУСТВО

https://tinyurl.com/ym9esnub

[2] Шире:

- Антоније Ђурић - ЦРВЕНА КУГА
https://pdfcoffee.com/286934013-antonije-djuric-crvena-kuga-pdfpdf-pdf-free.html

-  Антоније Ђурић - Живи ћуте, мртви не говоре
https://www.koreni.rs/zivi-cute-mrtvi-ne-govore/

- С. Цветковић, Н. Девић: Дивља чишћења под окриљем ноћи – Када су партизанске јединице заузеле Србију, почело је успостављање новог тоталитарног поретка
https://www.srpski-memorijal.rs/vesti/vecernje-novosti-21-7-2023-s-cvetkovic-i-n-devic-divlja-ciscenja-pod-okriljem-noci-kada-su-partizanske-jedinice-zauzele-srbiju-pocelo-je-uspostavljanje-novog-totalitarnog-poretka.html/

-  Милосав Самарџић -  Крагујевачка трагедија 1944. године
https://borbazaistinu.rs/kragujevacka-tragedija-1944-godine/

-  Милосав Самарџић - Спискови жртава комуниста
https://www.pogledi.rs/category/istorija-2/zlocini-komunista/spiskovi-zrtava-komunista

- Милослав Самарџић - Спискови жртава комуниста западно од Дрине
https://jadovno.com/spiskovi-zhrtava-komunista-zapadno-od-drine/

- Срђан Цветковић - Кратка историја репресије
https://www.nin.rs/arhiva/vesti/9520/kratka-istorija-represije

- Срђан Цветковић - Документи ОЗНЕ о револуционарном терору 1944. на југу Србије
https://risi.unilib.rs/sr/islandora/object/risi%3A17/datastream/PDF/view

- Вук З. Цвијић - Масовна стрељања 1944-45: Ознине „Књиге стрељаних”
https://www.cins.rs/masovna-streljanja-1944-45-oznine-knjige-streljanih/

- Коста Николић  - МАЧ РЕВОЛУЦИЈЕ - ОЗНА у југославији 1944 -1946.
https://www.scribd.com/document/396238204/Mac-revolucije-OZNA-u-Jugoslaviji-pdf-pdf

[3] 

- Срђан Цветковић - Број и структура оптужених домаћих ратних злочинаца и колаборациониста према фонду Државне комисије и њена инструментализација
https://www.arhivyu.rs/public/dok/izdanja/pdf/75/1826318660-aj_cas_2004b_06_txt.pdf

- Срђан Цветковић -  Дивље чишћење Србије 1944-1045. (Вечерње новости, фељтон)
https://www.novosti.rs/c/feljton/889/divlje-ciscenje-srbije-1944-1945

[4]  На десетине дечака и девојчица узраста 12-14 година је ликвидирано, после "суђења" или "дивље", под оптужбом "колаборант-агент"! Постоје сведочења да су новопристигли партизани у Србију, бацали србијанске дечаке у бунаре и сл. Ми смо наилазили на врло стра особе, (у једном случају на жену рођену 1846. године стрељана 1945.), који су ликвидирани под кривњом колаборант-агент.

[5]  Сведочење адвоката Душана Максимовића, актера и човека добро упознатог са тадашњом судском праксом:

"Људе су једноставно покупили и стрељали, а све остало је накнадно измишљено. Уосталом, тек накнадно је проглашен Закон о кривичним делима против народа и државе, који је предвиђао кажњавање за дела која су извршена пре ступања на снагу овог закона, па чак и која никада раније нису била описана као кривична дела."

О овом карактеристичном стилу увођења модерне правне државе има трага и у документима Озне. Тако у једном допису Озне за Хрватску из јануара 1945. стоји: "За један део ликвидираних затражено је од наших судова да се израде пресуде у сврху објављивања, што је и учињено, док се у другом каже да је од 102 већина ликвидирана без суда". То потврђују и многи деловодни бројеви на пресудама Војног суда у Београду који су датирани на 1945. годину, док су жртве стрељане још новембра 1944. Већини стрељаних у ово време касније су исконструисане и написане оптужнице и пресуде, које нити они, нити њихове породице никада нису видели, нити је легалан поступак пред судом спроведен. Оптужнице су штуре и стереотипне: "Недићев сарадник", "служио окупатору", "позивао народ у борбу против НОП-а", итд. 

[6] Према непотпуним подацима (по Извештају за 1943-1948.), извесној Државној комисији, земаљској и другим истражним органима достављено је 938 828 пријава о ратним злочинима [...] На основу наведеног, Државна комисија и земаљске комисије доносиле су одлуке којима су појединци означени као ратни злочинци или издајници. Комисије су донеле око 120 000 одлука, којима је проглашено и регистровано 66 420 ратних злочинаца и сарадника окупатора, од чега 17 175 окупаторских и 49 245 домаћих ратних злочинаца. У Државној комисији регистровано је 25 875, од тога 8 700 домаћих ратних злочинаца.

[7] Професор Димитрије Ђорђевић са одсека за историју Калифорнијиског универзитета Санта Барбара, који је у току рата био заточен у нацистичком логору Mathauzen, описује у својој књизи „Ожиљци и опомене” страхоте у затворима у Србији, након што су га ухапсили Ознаши у јесен 1945.

„Да бих себи омогућио предах од ислеђивања изазвао сам себи упалу плућа, тако што сам приликом јутарњег умивања стајао го и бос… Напољу је већ добро нападао снег. Добио сам температуру и одбио да идем на саслушање… И болесног су ме привели на салушање”...

Он пише да су неке ћелије биле толико пуне да није могао да седне на под, већ само да чучи са осталима. На пример, у Београду крајем 1945, у Делиградској улици број 40, било је око 800 затвореника смештених у некадашњи завод за глувонеме, и то у време када је Ранковић јавно тврдио да у Југославији има укупно 800 политичких затвореника. О препуним затворима постоје бројна сведочења, а било је много примера да су преживели из нацистичких логора пребацивани у комунистичке.

Професор Ђорђевић у књизи описује како је његова породица била изложена одмазди нацистичке полиције и Озне, јер су после њега хапсили и његовог оца.

„Први пут 1942, када га је хапсио Гестапо, други пут 1946, када га је хапсила Озна. У оба случаја примењена је колективна одговорност. Два тоталитарна режима су се у томе такмичила”.