ОДЛАЗАК СТУДЕНАТА - ПОВРАТАК КРВНИКА (3)

 

Осма непријатељска офанзива

Познато је да је Србија крајем XIX и почетком ХХ века била земља са врло високим интензитетом досељавања становништва. Спрам величине, само је Америка имала већи степен имиграције. У та доба, Србија беше земља добре наде и нови насељеници су се брзо уклапали и прихватали домаће друштвене и етичке норме, међу којима су патриотизам и родољубље биле неприкосновене вредности.

Међутим, са провалом партизана 1944. догодио се велики обрт и колонизације су добиле сасвим супротни карактер. Миграторске струје су биле сличне, али  њихов нови дух није носио ништа добро, већ је снажно асоцирао на стару аустроугарску крилатицу „Србе на Србе“.

Шта се заправо догађало са народом током послератних колонизација, мноштво квантитативних података даје анализа из 1955 године "Становништво по родном крају", рађена на основу пописа становни-штва из 1948 године.[1]

Србија је доживела колонистички „цунами“. Без обзира на етничко чишћење немачке мањине из Баната и Бачке које је отворило простор за насељавање других земљорадника и што је „Београд административни центар“, тешко је разумети оволику навалу будући да је 60% укупне ратне штете током Другог светског рата учињено на њеном тлу, те је било немогуће без озбиљних последица по домаће становништво да прими толику масу придошлица. Логичније би било да се „влакови без возног реда“ усмере већином на готово нетакнуту Словенију или ка Загребу и Славонији. Како је то осакаћена и изрована Србија могла бити толико „атрактивна“, да се у њу само једним замахом пошаље цца 20% Црногораца, 20% Срба из Хрватске и 12% Срба из БиХ?

На све то долазе и унутрашње миграције у Србији, које није могуће  уже-национално односно „племенски“ избројати и немогуће је детектовати општи профил ове врсте миграната.

Једино око чега не може бити збора у целој ствари је идеолошка позадина ових масивних премештања народа која су спровођена под  суровом контролом и провером „револуционарног“ режима. Пресељавање није било могуће без „аусвајса“ локалног комесара, тако да су путеви „миграције“ „политички неподобних“ најчешће водили у јаме или тамнице, ако нису успели да благовремено емигрирају из земље. КПЈ је у својој целокупној историји била доследна једино у свом анти-србијанству. Само тако се може разумети њен кључни потез – да једним огромним покретом народа у Србију усели масе национално дефектних Срба али завичајно изузетно чврсто повезаних и до смрти оданих Титу, за обилату награду. Тако је с једне стране разорено иначе национално снажно ткиво у Србији, док је истовремено је српски фактор, макар сведен на солидарност племенске заједнице, ослабљен и просторно поцепан у подручјима са јаким аустро-фашистичким генотипом. [2]

Рурбанизација Београда

Да ли се сећаш како било нам је
пре, после свега шта сад остало је
мој БЕОГРАДЕ?!

- Београдски Синдикат
"Балада дисидента"

Притисак партизанских маса са Динаре на велике градове био је велики. Посебна мета колонизација били су србијански градови. [3]

Београд је ипак колонистички феномен. По попису из 1948. главни град је имао 367 816 становника. Од тога 96 506 становника су рођени Београђани, 155 525 су се доселили из других срезова у Србији, 101 456 су колонисти из других република, а 14 206 су рођени у иностранству.  Оваква  ситуација, да је више градских становника рођених у другој републици (и иностранству) него у самом граду, није забележена ни у једном другом граду у ФНРЈ. Ништа ни приближно овоме.

Велике урбане агломерације су као хоботнице – оне гутају све што им приђе и претвара их у своје ново ткиво. У случају Београда ово правило не важи. У Београду је нагло доведена анти-урбана маса. Та  маса је бројем превазилазила градско становништво, уз то су јој дате полуге власти и моћ без одговорности, за сигурну доминацију над градом. Они нису дошли да прихвате менталитет Београда у Шумадији, већ да наметну свој брђанско-земљачки менталитет већ неизлечиво загађен аустоугарштином – што ће се у следећој генерацији показати као главни генератор модерног "другосрбијанства" и аутошовинизма.

У очима владајућег југословенског комунистичког врха интелектуалци били синоним за малограђанштину. Заправо, интелектуалну елиту су доживљавали као претњу по сопствене позиције. Значајније присуство интелигенције у редовима KПЈ, интерпретирано је као „разводњавање Патрије“. Велики број службеника и намештеника (уместо индустријских радника и сељака) у Партији уносио је наводно „у живот организације малограђанске погледе, опортунизам и каријеристичке тежње“.

Пређашњу елиту, проређену последицама рата, нови систем делом је уништио, а делом маргинализовао.  Међутим, комунистима ни то није довољно. Kрајем 1945. и почетком 1946. године спроведена је чистка Партије од „случајних сапутника, непријатеља и идејно-политички незрелог чланства“. Из KПЈ одстрањивани су „каријеристи“, „чланови слабе прошлости“, који су у Партију ушли непроверени, „прикривени непријатељи“ и „сумњиви елементи“. Чистка је захватила све организације KПЈ, укључујући и организације у ЈА. Из армијских организација, за кратко време, одстрањено је 6.000 чланова, нарочито ђака и интелектуалаца.

О стручњацима ван Партије владало је још горе мишљење. На седници Политбироа, 4. децембра 1945, потпредседник словеначке владе, Иван Мачек – Фаркаш,  изрекао је констатацију која, у неку руку, представља вјерују врха KПЈ у односу на интелектуалце и стручњаке: „Стручњак – иако није непријатељ – бирократа је“. 

Тако се друштвена структура битно мењала под дејством комунистичке модернизације. Београд, у коме је пре рата 85% становника било писмено, постао је урбана средина са највише неписменог или полуписменог становништва, снажно укорењеног завичајног менталитета који се девијантно мењао у  новим животним условима. У кратком року тих нових 75% полуписмених Београђана постали су бирократско-културна елита, гонећи огњем и мачем све што им није слично.

Градска средина мењала је не само колонисте, нови пролетаријат, већ и старе комунисте. Стари комунисти су заправо у великом броју били још увек млади људи. Сада, у мирнодопским условима, као нове вође народа, у новим (градским) срединама, лако су западали у опуштање, одавали су се искушењима власти, прекоредним снабдевањем, материјалном удобношћу и комфором, дивинизацији руководећег места (и своје улоге на њему), користољубљу, потребом да се доказују пред завичајем. Међутим, придошлице су у интерактивном процесу знатно мењале град, ширећи око себе виолентни, разбојнички и сеоски менталитет, стварајући некакав амалгам полутанског живота. [4]

Организујући своје ресоре комунистички министри су на руководећа места постављали пре свега партијце, најчешће рођаке и саплеменике, а потом стручњаке. Сматрало се да ће „производња цвјетати ако је организују комунисти, спремни да 'сагоријевају на послу'“ (sic!) [5]  

Нови социјалистички грађанин који је заменио "покварену градску господу отуђену од народа" и преузео "дизгине власти", није знао ништа. Није знао ни како се управља државом, ни како се организује производња, ни где живи.[6]

Због слабог образовања и ниског угледа таквих комуниста сви неписмени чланови КП морали су похађати аналфабетске течајеве и разне вечерње школе за убрзано стицање диплома. (Свака сличност са садашњим стањем у Србији је природна).

Какав је цивилизацијски лик нових бирократа највишег ранга био показује нам  стање у министарствима. Нпр., савезно министарство шумарства донело је упуту о понашању службеника у службеним просторијама, у којој је стајало даје забрањено скидати жаруље, шарати по зидовима, бацати отпатке кроз прозор, да је забрањено пљувати и бацати палидрвца, па наведено је чак и како се употребљава заход.  

„Какви људи! О ни који никада нису чули за нормалан стан. И зато се догађа да одводе чепе сагови и пелене, да се салата пере у кадама, да се перад држи на балконима. Тамо чак хране и свиње. Краде се посвуда. Украли су ми кваку с мојих улазних врата, уређај за паљење струје на стубишту, чак и кућни ред који је тамо висио. Там о гдје је радио један службеник, сада их је десет.” [7]

Највећи проблеми у „личном животу” чланова КП у послератном добу било је алкохолизам, лош однос према обитељи, раставе брака, „непримјеран однос” према религији и обичајима. Треба нагласити да је тек на Шестом конгресу СКЈ Статутом одређено даје чланство у СК неспојиво с исповиједањем религије /НАП: "Проблем са религијом" био је у Хрвата, код Срба није/. [8] 

Релативно брзо, тај примордијални урбанизовани комуниста се прогосподио - што му је коначно био и једини циљ антифашистичке борбе и револуције. Партијско чланство, дакако, према мјесту у хијерархији, имало и особну корист. Конфискацијом кућа и станова у средишту градова концентрирала се тзв. црвена буржоазија, која је убрзано осим политичке моћи добивала и господарску моћ.

Корупција је после рата бујала и отргла се свакој контроли. Стандард је у послератним годинама био у перманентном паду. Тако је особна потрошња 1952. пала на најнижу разину у цјелокупном послијератном раздобљу.  Истовремено, привилеговани партијски слојеви су се богатили. Ко није имао политичке везе послужио се новцем или даровима, напосе оним потрепштинама који су били дефицитарни. Ако није поседовао ништа од тога, био је осуђен да трпи сваку оскудицу и дискриминацију. Сустав повластица укључивао је и веће станове, елитније дијелове градова, боља одмаралишта, посебну опскрбу ("дипломатски магацини"), службене аутомобиле, запошљавање најближих, интервенције за уписе у школе, стипендије, школовање у бољим школама или иностранству, запошљавања на атрактивне позиције изнад знања и способности, здравствене прегледе преко реда и слично. Цвјетала је продаја и препродаја на црно, често оних ствари које су биле украдене из јавног сектора. Склоност ка свему наведеном била је уочљива и у току рата (тзв. "партизанштина"), а ескалирала је у последњим месецима рата. Партизански генерали су се отимали за куће и станове док су још трајале борбе. Већ после неколико година постало је савршено јасно да од "комунистичког морала" нема ништа. [9]

Покушај да се мањак памети и одговорности руководилаца надомести већим лопатама за "радничку класу", произвео је још веће растројство. "Јавашлук" је победио. 

Када су се, поткрај педесетих година и на самом почетку шездесетих (дакле, само петнаестак година након „ослобођења“), на пијаци Зелени венац појавиле групе жена, особито „Зуски“ упадљивих по својој колоритној ношњи, које су чекале да их нове госпође, супруге људи „на положајима“, одаберу да им буду „кућне помоћнице“ односно служавке, вешерке, праље, било је очито да од прокламоване социјалистичке једнакости нема ништа.

Тужнија је била спознаја да Београд више никада неће бити престони српски град, већ обезличена гомила шута и асфалта. Ни каснији „увоз“ професора, певача, разбарушених песника, није могао да врати достојанство, мисаоност и шарм старе културне елите.

Данас се ништа не би могло утврдити статистичким испитивањем пописа „становништво по родном крају“, јер већина су Београђани већ неколико генерација.

Међутим, када неко пита Београђане који ту живе већ генерацијама где припада Београд, већина не зна да живи у Шумадији. Такву информацију примају с нелагодом, презиром и подсмехом.

Подаци су међутим са друге стране неумољиви. На мобилизацију 1992., када је требало бранити Босну и Лику, одакле су им већином пристигли ђедови и бабе, одзив у Београду је био срамотно мали, не већи од 15%.

Тако су Београђани постали народ без родног краја, несвесни да су изникли на костима и крви правих Београђана.

-----

[1]Из анализе о међурепубличким пресељавањима становништва (стр. XV) сазнајемо да је само миграциони биланс НР Србије активан, пошто је у салду НР Србија примила („нето“) 339 924 лица родом из других република. У овој цифри свакако игра крупну улогу Београд као Савезни центар. Али и по одбитку Београда миграторна позиција НР Србије остаје веома активна. Биланс свих других република је пасиван: свака је од њих више становника дала другима него што је од других примила. Укупна негативна разлика свих других република износи 339 924 лица, дакле тачно колико износи вишак становништва примљен у НР Србији.

НР Србија је, према томе, једино велико атрактивно подручје међурепубличке миграције. Остале републике су у салду расадници миграната. Међу републикама највећи расадник у апсолутним цифрама је Босна и Херцеговина са нето исељавањем од 157 112 лица, затим Хрватска са нето исељавањем од 74 837 лица и Црна Гора са нето исељавањем од 69 580 лица. Македонија са 19 241 и Словенија са 19 144 лица нето емиграције долазе у трећи ред.

Миграторни биланс НР Србије показује са своје стране да је у укупном броју досељеника у НР Србији (436 001) највећи број родом из НР Хрватске (166 394), затим из НР Босне и Херцеговине (143 448) итд . Из табеле 3, која даје преглед досељеника по народности, произлази да је од досељених из Хрватске 70% Срба и само 24% Хрвата; да досељених из Босне и Херцеговине 90% Срба, а само 6% Хрвата. Према томе, ако процес усељавања у НР Србију представља најважнију миграторну струју у Југославији, он не ставља у покрет толико остале народности, колико Србе из других република.

Од укупно примљеног становништва у НР Србији највећи део (249 676 или 57,3%) отпада на АП Војводину, добар део (162 613 или 37,45%) на Ужу Србију, а мали део (23 707 или 5,37%) на АО Космет. Релативно велики удео Војводине код усељавања у НР Србију резултат је насељавања колониста на имања протераних Немаца.

[2] У склопу промене националне структуре становништва треба имати на уму и забрану повратка српским колонистима на Косово и Метохију.
Игор Ђ. Вукадиновић - АУТОНОМИЈА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У СРБИЈИ (1945–1969)
https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/17793/Disertacija.pdf?sequence=1

[3]Само градови Уже Србије (19,5%) имају ову категорију становништва изнад југословенског просека, док градови свих осталих република и покрајина показују удео тога становништва испод просека - 4,6%.

[4]  Аутор Саша С. Илић  релативизује моралну наказу "револуционара". По таквом животном стилу "револуционари" су били препознатљиви и пре рата, те их је народ прозвао "комуњарама" (= комуниста + фуњара). Исти животни стил у ратним условима "народни херој" Гојко Николиш је назвао "партизанштином". "Градска средина која квари револуционаре" били су управо ти револуционари. Отуда, закономерно, у послератном периоду смо  рурбанизацијом добили олошократију.  То је нека врста социјалистичке "џентрије".

[5] У реалном животу комуниста је избегавао коликогод је могао непрофитно сагоријевање. 

Услед хроничног недостатка радне снаге "Народни фронт" тј. КПЈ је слала "добровољне бригаде" у шуму да секу дрва, у руднике, фабрике и слично, одакле су "добровољци" масовно бежали. До 25. рујна 1948. послано је на рад 15 479 радника, а истодобно их је отишло 11 093 или 75 %. НФХ је 1949. морала сваког мјесеца осигурати 25 00 0 фронтоваца у радним бригадама. Занимљиво је даје 1948. од укупно 43 000 фронтоваца на „добровољним радовима” судјеловало само 2 337 комуниста.
Комуниста није такође волело да плаћају партијску чланарину (понегде је наплативост падала и до свега 15%), као да је сматрао да њему треба плати што је комуниста. Колективизацију је наметао другима, али себе је изузимао од простог пука, коме је до јуче припадао. Деца комуниста прва су поклекла пред чарима "трулог" Запада.

[6] Од више стотина хиљада људи у државној управи близу 40% је имало само основну школу, непотпуну средњу школу 10%, 30% средњу школу, мање од 15% факултет, а за многе се не зна које су науке завршили. Тај градски "вункционер" је ипак просечно био школованији од свог колеге на нижим управним нивоима, где је преко 50% било основаца. У толико је разлика. 

[7]  Т . ЈАКОВИНА , Амерички комунистички савезник, 441

[8]  Берислав ЈАНДРИЋ , Појаве и облици кажњавања чланства Комунистичке партије Хрватске (1945. - 1952.) Часопис за сувремену повијест, Загреб, 1992., 1., 135 — 174,138; 

[9] Бранко Ћопић је написао "Јеретичку причу" још 1950-те године, због чега пао је у политичку немилост.
https://www.poezijasustine.rs/2020/03/branko-copic-jereticka-prica.html