ОТВОРЕНИ ПРЕЛОМ КАРАКТЕРА

 

 

 

Последњег дана још једне гадне године, после бескрајних 365 дана понижења, пузања и најцрњег записа епохалне српске мизерије, Мариника је сркнула прву кашику супе.

 

Данас, у недељу, 31. децембра 2023 године, Мариникино прво сркање супе је ударна вест. 

Председник Странке слободе и правде Драган Ђилас изјавио је данас да се потпредседница те партија Мариника Тепић, која је 12 дана штрајковала глађу, осећа добро и да је почела са уношењем минималних количина хране.

„Анализе крви су у складу са чињеницом да није уносила храну 12 дана. Прима инфузију и почела је са уношењем минималних количина хране – једна кашика супе на сат времена, рекао је Ђилас за ФоНет.

Можда је стварно гладовала сво то време, не тврдим да није, још мање да јесте, само не видим сврху тог перформанса, за који се знало да ће се срећно завршити без икаквог резултата. Штрајк глађу Мариника је започела након избора за које је знала да ће бити беспризорно отети - не покрадени већ отети, те да нема никакве наде да може доћи до промене власти. Што се дакле штрајка глађу тиче, могла га је, са истим снажним мотивима започети и окончати још ономад када су протести почели, сетићете се зашто - сигурно не због њихових небулозних избора и  шмирантског политичарења.

Међутим, са првом кашиком супице није завршена сага о Мариники. 

У просеку, сви су гладовали...

Пренемагање у бесмислу инспирисало је редакцију листа `Данас`, да Маринику Тепић прогласи личношћу године.

Личност године Данас: Достојанствена и храбра – откуд таква снага у Мариники Тепић?

Само они који не прате помно чуде се откуда таква снага у овој крхкој жени упечатљиво лепих великих очију из којих исијава искреност коју сведочи и својим смиреним и одлучним тоном и гласом и када јавности разоткрива и саопштава и најружније афере, криминалне радње, па и злочине ове власти учињене сопственом народу.

Стоицизам и достојанственост који Мариника Тепић демонстрира носећи се са свим овим ситуацијама, али и непоколебљивост и истрајност у борби против свега што је јавности открила као наказно лице ове власти, сада се потврђује и у њеном штрајку глађу.

Сама је истакла да је кардиолог похвалио рекавши јој да је та „врста одлучности и издржљивости у глави“.

Како политичарка у Србији треба да се бори показала је још пре више од десет година на месту покрајинске секретарке за спорт и омладину.

За материјал који је био део првих часова сексуалног образовања у Војводини чланови Демократске странке Србије тврдили су да „промовише хомосексуалност“ и да би због тога Тепић требало да поднесе оставку на место секретарке.

Одбранила је материјал и остала на функцији.

Ову функцију обављала је као чланица Лиге социјалдемократа Војводине.

Упркос томе што злонамерни њено политичко деловање желе да поистовете са популарном дисциплином „прелетања“ у српској политици, Мариника Тепић је, мењајући странке, остала доследна.

Тако `Данас` о Тепићки.

Негде у запећку јавности, у медијском карантину, без испољења трунке саосећања било чијег, особито не људскоправашких шампиона васколике емпатије, у чамотињи, претрајава Милован Бркић. И он је протествовао против  Вучићевог режима, и он је штрајковао глађу. Па ипак, друкчија је то прича од Мариникине.

Милован Бркић Отворени прелом душе

Из свог стана, кога Управа за извршење кривичних санкција третира као притворску јединицу, јер су им судије Апелационог суда у Београду, укидајући пресуду Вишег суда, којом сам због „позивања на насилно рушење уставног поретка" осуђен на годину и два месеца затвора, 13. септембра укинуле притвор и замениле га забраном напуштања стана (кућни притвор), која мера је тежа од боравка у затвору. Укинуле су и пресуду, као незакониту. Али су ме оставиле у притвору.

Дозвољено ми је да идем на физикалну терапију у Клиничком центру Србије, јер сам једва жив изведен из ЦЗ-а. Физикална терапија се одвија у скученом простору. Мучну атмосферу поправљају физиотерапеути, пристојни момци, девојке и госпође, које с примерном пажњом покушавају да покрену згрчене шаке, прсте, колена, стопала, након повреде, а често и прелома. Госпођа, физиотерапеут, уз широк и срдачан осмех каже ми да је моја „бољка" тежа, јер је код мене видљив отворени прелом душе. Пажњу јој увек привуче „наногица" на мојој десној нози, којом Управа за извршење кривичних санкција прати моје кретање.

И док се, уз помоћ штапа, враћам у „притворску јединицу", сусрећем на улици људе који су погружени, одсутног погледа, без осмеха са забринутим изразом лица. Млађарија се бори да заузме седиште у аутобусу, не обазирујући се око себе! И они су одсутни у свом свету.

У стану, „притворској јединици", дозвољено ми је да гледам ТВ, али без кабловске, без интернета, да не смем да примам никог у стан, да не смем да користим телефон! И гледам ТВ да се уверим докле смо стигли и да ли има лека мојој души са „отвореним преломом". Дневно, по неколико сати, са свих телевизијских станица са националном фреквенцијом кези нам се њушка српског диктатора који нам обећава брда и долине, који прети да, ако он и његови не победе, нама нема спаса.

У овом случају редакција `Данас` коментарише случај М.Б. са дозом фине ироније:

У саги око Милована Бркића извесна само једна ствар

“Имајући у виду чињеницу да не можемо да саопштимо ниједан податак из здравственог картона М.Б, јер би то било кршење Закона о заштити података о личности и Закона о здравственој заштити, редакција Таблоида циљано узнемирава јавност изношењем овакве једне неистине. Оно што је истина јесте да је притворено лице М. Б. у среду у поподневним сатима из Окружног затвора превентивно пребачено на даље праћење у Специјалну затворску болницу.

Милован Бркић од редакције `Данас` највише што може да очекује је да буде смештен у сагу. Номинацији за личност године не може да се нада. Није он тај формат.

Без сумње, језиво је ћутање јавности о обрачуну власти с Милованом Бркићем. Тако кажу и ретки међу грађанистима.

Па зашто је то тако?

Она је достојанствена и храбра. Сви се чуде откуда таква снага у овој крхкој жени? Упечатљиво лепих великих очију из којих исијава искреност коју сведочи и својим смиреним и одлучним тоном и гласом и када јавности разоткрива и саопштава и најружније афере, криминалне радње, па и злочине ове власти учињене сопственом народу. Њу красе стоицизам и достојанственост...да не набрајамо даље. Скромно ће о себи да је та „врста одлучности и издржљивости у њеној глави“. Толика је одлучност и издржљивост у њеној глави да је деци у школама наметнула рекламу LGBTIQA+, што ће рећи настраности и жгадије сваке врсте, како су је оптужили из (старе) Демократске странке Србије, којој је припадао и њен муж.

Милован Бркић не поседује ни један од тих дивних атрибута.

Милован Бркић нема упечатљиво лепе и велике очи. Напротив, ружан је.

Не исијава искреност.

Није крхак, него је инвалид.

Није стоик, него је шећараш.

Не припада каквој националној мањини, или особитој групи са листе позитивно дискриминисаних.

Није штрајковао глађу зато што је то радио Ганди, па за њим наши политичари и политичарке, већ у очајној борби да се избори за право на голи живот.

Није педер, чак не учи децу да је добро бити педер.

Не заклиње се у "геноцид", како чини Мариника.

Са села је. 

Ствари међутим стоје још много горе по Милована Бркића. Он је исувише живописан карактер са парановинарске субсцене. Он је  паранормални лик за мултинаменску употребу. Писац штивца из соја баздећих (пост)милошевићевских ђубретара. Тужни дилетант и доживотна универзална пришипетља...

Тако Бркића цени, мање-више отприлике тачно, Теофил Панчић. 

Са тих разлога, умашћено акрибично крме и пљувач Србије далеког домета, Т.П., је одбио да дâ било какву подршку мученом Бркићу. Неће он, вели Богољуб који Бога нема, полушколовани полуинтелигент са чела муњеног и јајарског жирија НИН-ове награде, тог сметлишта српске дегенерисане полит-коректне прозе,  да од сеоских луцпрда прави узор-мученике и корифеје Слободе.

Није слобода за сељаке и луцпрде!!! - поручује нам урбани Бушманин Теофил Панчић.

И ту је жива рана нашег отвореног прелома. Не хвалим ја Милована Бркића. Такав је - какав је. Моје уверење је међутим да према једнаком трпљењу треба да имамо једнак став, а према већем трпљењу више саосећања. Према силеџијама отпор какав заслужују. Ја се зато гадим лицемерства лажних човекољубаца. Одбијам да се устројим  иза наметнутих нам  корифеја треће генерације квазиљевичарске дистопијске демократије и лефтардије, малоградског  бушманлука на НАТО-вој кинти.

Бољи ми је народ са отвореним преломом душе, него грађани са отвореним преломом карактера.