О ФЕНОМЕНУ ИСТОРИЈСКОГ АУТОРЕВИЗИОНИЗМА

Иван Рибар на заседању Сабора Федералне државе хрватске, 1944.

Траје грчевита борба ортодоксних неокомуниста, лефтарда и колоритних антифа против ревизиониста, а у заштити историје. Но пасаран, подли ревизионисти!

Како та залупана братија види историјски ревизионизам, цитирамо једног Чувара ватре [1]:

...када је реч о појави историјског ревизионизма или псеудоревизионизма – како га неки аутори називају – на делу није плуралност приступа и тумачења, већ потпуно "ново" читање и писање историје, са мало или нимало уважавања за чињенице које се, једноставно, гурају у страну, прећуткују, бришу, а веома често и конструишу. Најчешће се то догађа по окончању великих и оштрих друштвених сукоба – националног, регионалног и/или глобалног карактера – када победничка страна настоји да направи радикалан и потпун отклон у односу на претходни поредак. Историјски ревизионизам тада постаје снажно манипулативно средство којим се, одстрањивањем или преокретањем "иритантних" чињеница из прошлости, оправдавају и настоје "историјски" засновати новоуспостављена власт и поредак. Битке око прошлости не тичу се само, нити понајвише, ње саме и њеног изворног тумачења; оне су, готово увек, у функцији данашњих битака за (пре)расподелу политичке и укупне друштвене моћи, јер "онај ко контролише прошлост, контролише будућност, онај ко контролише садашњост, контролише прошлост" (Георге Orwell, 1984). 

Међутим, будући да је "рад" на преради прошлости отежан дубином и распрострањеношћу историјског памћења у којем су левица, комунизам и социјализам неодвојиви од антифашизма,(sic!) преостало је да се неутрализовањем, разарањем, пражњењем садржаја појма антифашизам левици одузме најважније легитимацијско упориште и историјско утемељење. Уместо антифашизма, појма који је подразумевао активно супротстављање фашизму, уводи се, ставља у први план и апсолутизује фигура жртве. Друштвени контекст, стране у сукобу, њихови циљеви и понашања прекривају се дубоким наслагама магле...

До сада је историја обасјавана сунцем, сад ће ревизионисти неприкосновене истине да  обришу и замене мраком и лажима.

Тако комуњаре.

Ја бих овом приликом у историјско-ревизионистички дискурс увео још једну парадигму - ауторевизионизам.

Ауторевизионизам се "догађа по окончању великих и оштрих друштвених сукоба – националног, регионалног и/или глобалног карактера – када победничка страна настоји да направи радикалан и потпун отклон у односу на претходни поредак", а наш ауторевизиониста се нађе на победничкој страни.

Као пример расног ауторевизионисте, наводимо случај велеуваженог, широко поштованог, "без мрље", Др Милана Рибара. Ево, овако:

У вези  политичког карактера Др Иван Рибара [2] кључно је оно што се не наводи у официјелним биографијама. Драгољуб Јовановић  [3] је Рибара окарактерисао као “бршљан политичара”: Поређење са бршљаном, биљком пузавицом која се пење у висину ослањајући се на јача и виша стабла добро одсликава политичку каријеру Ивана Рибара. Као млади правник, Рибар бива изабран за посланика Хрватско-угарског парламента, али крајем Првог светског рата приступа покрету за уједињење Јужних Словена. У новоствореној држави Рибар, члан Демократске странке, улази у парламент. Као Хрват југословенске оријентације неколико година председава скупштини.

Под његовим председништвом усвојени су Видовдански устав, Закон о заштити државе, Обзнана и други акти који су касније сматрани реакционарним и фашистичким.

Не треба сумњати да је Др. Иван Рибар касније, у својој црвеној фази, дао пуни допринос раскринкавању тих злочиначких, не-народних, великосрпских аката, које је лично донео као председник Скупштине Краљевине СХС.

Непрекинути ланац Рибаревих председавања скупштинама наставља се током рата и у Титовој држави. Заједничко у том ланцу јесте то што Рибар никада није имао одлучујућу власт, већ се његов главни адут састојао у господственом ауторитету и говорничком дару.

Но, да видимо како сећање држи поштованог Др Ивана Рибара [4]

О последњој седници Сабора Хрватске пре рата пише овако:

Како сам као народни заступник морао 28. листопада [1918.] отпутовати у Загреб, да би могао присуствовати сједници од 29. листопада [1918.], било ми је тешко када сам у Врпољу на жељезничкој станици дознао, да је једини посљедњи воз отишао дан прије и да је саобраћај до Брода прекинут, пошто су се машинисте, ложачи и кондуктери са возова сви разбјегли; једни јер су били Мађари, други из страха, што су војници враћајући се са фронта, пуцали на возове. Тако ја нисам присуствовао тој посљедњој сједници Хрватског сабора 29. листопада 1918. године...

Кад, међутим, у својим послератним сјећањима насловљеним Из моје политичке сурадње (1901-1963), др. И. Рибар  наводи да је био присутан на сједници Сабора Хрватске, Славоније и Далмације 29. листопада 1918. у Загребу, када је проглашено развргнуће свих државноправних веза с Аустријом и Угарском, те проглашена Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Детаљно даље описује да је “у пратњи раздрагане омладине" кренуо кући, у Ђаково.

А шта се у те сате догађало у његовом Ђакову? Велики немири, паљевине, пљачке... то се догађало. О тим драматичним моментима Др. Иван Рибар пише пре рата овако [5]:

...сљедећи дан с Божом Матијевићем (вођа зелено-кадерашке банде "Коло горских тића", кога је на том месту заменио саборац Јово Чаруга) и Народном стражом сам обишао “све улице, завирисмо у дворишта газда гдје смо наишли на пуна кола џакова брашна напљачканог у магазинима млинова, а на периферијама затекосмо стотине и стотине клатежи, која се увлачила у куће и радње отимајући све до чега су дошли. Све их је стража Боже Матијевића застрашила и растјерала пуцањем увис из пушака. На подручним путевима и цестама застала рогата стока, свиње, коњи истјерани из стаја властелинства. Разумљиво, међу војницима који су се обрачунавали са силницима налазили су се и сумњиви типови, а који су, користећи опћи метеж и нереде, пљачкали, отимали, крали, брзо превозили опљачкано и украдено на сигурна мјеста у оближњим шумама. Др. И. Рибар, у својим сјећањима објављеним у Ђаковачком листу опис ових догађаја проширује на сљедећи начин: “Другог дана растјерао је одред [Б. Матијевића] гомиле Цигана и разних сумњивих људи из цијелога котара, који су дошли с колима и коњима, да би крали по кућама и дућанима и товарили украдене ствари.

Исто сећање после Другог светског рата:

....журио сам до жељезничке станице да бих ухватио послијеподневни брзи воз до Брода да стигнем што прије у Ђаково, гдје су по добивеним вијестима, као и у другим славонским мјестима, избили пожари, разарања, убиства, покренута од стране угњетаваних, обесправљених и осиромашених за вријеме рата, нарочито од војника који су се враћали са фронта, а зеленокадровци из шума својим кућама, у знак револта против насиља, корупције, безакоња и богаћења вршених на штету чланова њихових породица од стране опћинских и котарских чиновника и слубеника и оних који су се са овима заједно богатили користећи ратно стање. [...]”

Због нереда и обуставе даљњег промета, од Брода је сељачким колима продужио путовање у Ђаково. Др. И. Рибар тврди, да је Ђаково било “обасјано пожаром када сам му се приближавао, а неколико трговачких радњи заједно са кућом је сагоријевало... тражио сам споменутог већ Божу Матијевића зеленокадровца и с њим сам покушао да алармирам ватрогасце да би погасили још увијек пламтећу ватру; и кад нам је успјело, под пријетњом стријељања, сакупити их, констатирало се да немају воде. Срећом почела је киша падати.

У трећем сећању уваженог Др Рибара он тврди да нити је ишао у Загреб, нити је падала киша... A сазнали смо што до сада није било у комунистичком дискурсу: да су "угњетаване, обесправљене и осиромашене за вријеме рата,... које су... у знак револта против насиља, корупције, безакоња и богаћења вршених на штету чланова њихових породица од стране опћинских и котарских чиновника и службеника и оних који су се са овима заједно богатили користећи ратно стање" предводили клатеж и гомиле Цигана. До сад је наратив био да су овакве узбуне предводили комунисти, напредни омладинци и свесни радници. И то без пљачке и паљевине јер, као што знамо, комунисти су стрељали за једну јабуку, недај Боже шал.

Но, нама није циљ да утврђујемо да ли је 28. листопад 1918 над Ђаковом падала киша, или је лично наш јунак уз помоћ "Црвеног Боже", угасио ватре, али јесте наш циљ да покажемо како функционише ауторевизионизам, идеологема коју препознајемо код сваког комунисте.

****
[1] Мило Петровић Време ревизионизма или неодољивост прекрајања историје
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/7/7a/Third_session_of_ZAVNOH.JPG/250px-Third_session_of_ZAVNOH.JPG

[2] Др Иван Рибар
https://istorija-jugoslavije.bosnianforum.com/t29-biografija

[3] Драгољуб Јовановић
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_(%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80)

[4] Драган Станковић Бршљан политика др Ивана Рибара
https://www.politika.rs/scc/clanak/401222/Br-sljan-po-li-ti-ka-dr-Iva-na-Ri-ba-ra 

[5]  Vladimir Geiger: Skica za povijest Ðakova i Ðakovštine u vrijeme Drave Slovenaca, Hrvata i Srba, 29. listopada - 1. prosinca 1918.
https://hrcak.srce.hr/file/294707