АПАРТХЕЈД НАД ДЕЦОМ
Гледам пре неки дан „Београдску хронику“, тако нешто. Прилог о
„предузимљивим“ службеницима општине Раковица. У општинском дворишту
беше неки запуштен простор, па рекоше себи „Хеј, што не бисмо овде парк направили?!“. И кренуше ударнички да крче парлог. У пола рада спонтано им сину идеја „Хеј, зар не би било добро овде забавиште изградити?!“ Што
рекоше, то и учинише. На до јуче бескорисном простору никло је
супер-модерно забавиште. Уприличише и помпезно отварање објекта.
И, питате се шта ту није у реду.
Не, није и не може бити у реду... Јер они су забавиште направили за своју децу. Установа је намењена деци општинских службеника. Објекат направљен на државној земљи, државним парама. И ко ће да плаћа запослене у забавишту?
Ето, таква је данашња Србија – неком мајка, неком зла маћеха.
Србија је тако мала земља, са тако екстремно израженом, суровом, сегрегацијом.
Ми смо друштво брутално уређено у касте.
Унутарсрпски апартхејд најбездушније се спроводи према деци.
Ево како то изгледа:
И, питате се шта ту није у реду.
Не, није и не може бити у реду... Јер они су забавиште направили за своју децу. Установа је намењена деци општинских службеника. Објекат направљен на државној земљи, државним парама. И ко ће да плаћа запослене у забавишту?
Ето, таква је данашња Србија – неком мајка, неком зла маћеха.
Србија је тако мала земља, са тако екстремно израженом, суровом, сегрегацијом.
Ми смо друштво брутално уређено у касте.
Унутарсрпски апартхејд најбездушније се спроводи према деци.
Ево како то изгледа:
Сјај и беда српских школа
У нашој земљи има школа без клозета или фискултурне сале, али и оних са мултимедијалним учионицама и базенима
Основна школа „Доситеј Обрадовић” у Вражогрнцу код Зајечара нема ни ве-це, док њихови вршњаци из београдске ОШ „Ђорђе Крстић” са Чукарице пливају у школском базену.
– У школи нема мокрог чвора. Напољу је пољски ве-це. Пошто сви у кућама имају купатила, деца први пут у школи виде рупу уместо клозетске шоље. Они најмлађи се плаше да не упадну у њу, па се дешава да се унереде. Пресвлачимо их у школи или у комшилуку. А ја и моје колеге углавном трпимо. Успевамо некако да издржимо до куће – објашњава Светлана Тошић, директор ОШ „Доситеј Обрадовић”, упозоравајући да у дворишној школској згради пада и плафон јер је то заправо каратаван.
На другој страни, директорка новобеоградске школе ОШ „Душко Радовић” Љубинка Шуковић објашњава како је њена школа најсавременије опремљена. Већ постоји мултимедијална учионица, а сада школа уз помоћ родитеља са БИМ пројектором, компјутером и интернет прикључком опрема и кабинет за историју и географију.
Школство, овакво какво је, ево седам деценија је у рукама „левичара“, "комуниста" и „социјалиста“, који се куну у „равноправност“, „иста права за све“, „бесплатно школство“...као у Библију.
Погледајте као то у пракси изгледа!
Погледајте ту „левичарску“ хипокризију, ту дедињску и липовгајовску „елиту“ са устима пуним убуђане демагогије, и укорењеном саможивом филозофијом „у се, на се, и пода се“.
Црвени брамани направили су друштво по свом обличју – њима замкови, вртови и скупа аута, за рају - чучавци.
Коментари
Постави коментар