О СРПСКИМ ОАЗАМА НОРМАЛНОСТИ У КОЈИМА ПЕСНИЦИ ПЛОДЕ БИКОВЕ

 

 

АРХИВА Бр. 20.

03-01-12
 

Најмодернија парадигма модерне Србије је „културни образац“. Под силином незадрживог налета светског модерног времена, српску културну каљугу је запљуснуо „нови културни образац“. Овдашњи власници тог неухватљивог феномена сабрани су у бункерима које називају  „Оазама нормалности“. Ово ће рећи да који се за вакта није в Сербије докопао наречених оаза има духовно скапати страшно патећи у срБској патиЈотској пустолини.

Истина, наши нови културни образовци су докрајчени Срби, али недовршени Хрвати. Док су стигли да искоче из Титиних пиуњерских марама у културни модел мултикултуралности Уједињене Европе, кад сапунски балон поче да пуца. Немци први рекоше: Нема више мултикултурне Немачке! Ко неће да буде Немац, или да напорно ради да постане Немац, м`рш у Ковиљачу. За њима Французи. Енглези, у свом маниру не рекоше, само урадише.

Успут, залисци лепо зачешљаних пиуњерских косицa и локне наших ново-културних образоваца за школске приредбе, се опасно почеше ширити у демаскирајуће раселине, и даље у ћелавост... Слатке пиуњерке, које је Тито, сећате се, са толиким симпатијама штипкао и дрпао су еволуирале у гузате стрине и тетке, са опасном тенденцијом да се збабе.

На то још...НАТО армада, бива под светим задатком утеривања демократије, попут дечјег трансформерса се преобличила у убилачке животиње какве свет не памти...

Све нормалан до нормалног.

Сад нам постарели пиуњери, гузате баке и деке, и њихови размажени наследници објашњавају. Ради се, веле у Оазама нормалности, о томе да се морају прихватати реалности. А реалност је различита, истовремено за сваки народ другачија. И променљива - сваког дана имамо нову реалност. Реалност је оно што ти одонуд јаве за тај дан. А људска права, хуманост...те вредности...?  Па да, и то. Све те вредности су записане у светским Декларацијама, само се нигде Срби не спомињу, тако да о томе не треба да бринемо.

Евро је, још, хвала на питању стабилан. И Долар исто. Нема те кризе које штампарије истих могу уздрмати.

Дојч-марка...? Кхм,хм... Е па нећемо сад и о томе... Па, забога, преурњено је.

 Поменућемо неколике Оазе нормалности. Најпре, зеницу ока нормалности:

Na drugom mestu je prošlogodišnja broj jedan u ovoj kategoriji, emisija Peščanik, koja je, nakon odlaska sa B92 nastavila da "živi" samo na netu. Ali, i dalje je ostala "oaza normalnosti", "i dalje najbolja emisija, jer govori o mnogim problemima koje drugi izbegavaju".

Још нормалније су „e-novine“. Пај` сад:

E-novine se služe naročitom subjektivnom formom izvještavanja, nazvanom gonzo novinarstvo, koje karakteriše obilata upotreba citata, sarkazma, humora, pa čak i psovki. Uređivačka politika e-novina ne pretenduje na objektivno i sveobuhvatno novinarstvo, već poglavito objavljuje članke od značaja za kritičko promišljanje društva i politike u Srbiji i regionu.

„Mi imamo principe koji su potpuno u neskladu s novinarstvom – pre svega, ne postoji obektivno novinarstvo, ne postoji druga strana, nikakve nas činjenice iz njihovog profašističkog repertoara ne interesuju, ne dopuštamo nikakav govor mržnje sa strane desnice. Jednostavno – desničari, fanatici, razni ludaci – toga nema kod nas. Taj portal je neka vrsta našeg malog ostrva gde se obraćamo nekom normalnom svetu, ljudima kojima je preostalo još malo zdravog razuma.“

(Гонзо новинарство је новинарски стил који се пише субјективно, често укључујући самог извјештача као део приче путем нарације у првом лицу. Гонзо новинарство има тенденцију да фаворизује стил на рачун тачности). Да упростимо: Гонзо-новинари имају право да лажу, ако лепо серу. *Ма, сећамо се, ја се бавио разумевањем поскочице „акрибични џивџан“ (?!) етц.

Gonzo-Pera Ždera. /НАП: О Пери Луковићу/. Нећете се љутити ако незнатним прилагођавањем пар гонзо-мисли, доведемо Peru до самоспознаје:

Perin politički nerv vibrira na granici razuma sa kristalno čistom idejom da je zaljubljena novinarska lepršavost uslov za mentalni trening moždanog hendikepa; ingeniozno koristeći pojam ’kreativni’ kao intelektualni most između lične brljivosti i medijske poruke.

Ту је негде и хипер-нормални Б92.

Сад, не питајте ме шта међусобно нормални мисле о нормалнима, то је страшно.

Треба ли да вам нешто пишем о још једној „оази нормалности“ „БЕТОН-у“, поетској експозитури УЧК у Београду?

"Želimo vam normalnu 2012. godinu!Vaša Autonomija!"

- Не трепнувши поручише шовинисти и сепаратисти Сабахудин, Недим, Калитерна и дружина ма'нитих војвођанера.

Нећемо заобићи ни ултимативне пацијенте, Zokster Something.  

Zokster Something blog je crnohumorno mesto na inace besprekorno beloj medijskoj kosulji Srbije; mrlja na cistom zidu, grimasa i facijalni grc na licu lazne kulture, smejanje svim zvanicnim lazima sto se izgovaraju ozbiljnog izraza lica; mesto za predah, razbibrigu i kulturu. Ali isto tako i za istinu: za suocavanje sa prosloscu i zlocinima devedesetih. Buduci da je blog tematski neodredjen i politicki neopredeljen, samo postojanje ovakvog mesta svedoci o mogucnosti subverzivnog i drugacijeg; virtuelna klica iz koje ce mozda uroditi neki konkretni plodovi.

Zokster Something blog je pokret za normalnost i ocuvanje mentalnog zdravlja u uslovima kuge.

Лична интересовања: Razmena pornografskog materijala.

Новосадски СК-13. Бајковита "Црна кућа" за слободномислећу KundK омладину у продуженој адолесценцији. Кутак пун белих мишева, ружичастих слонова и разних змајева. Није за веровање, али су тинејџери из целе Немачке арбајтовали један дан како би скупили паре и логистички омогућили креативно исказивање припитих дебила са Подбаре и околине.

Tokom jednog dana u godini koji nosi naziv „Socijalni dan“, pozivaju se svi učenici i učenice da jedan školski dan i školske klupe zamene radnim mestom, te svoje zarađene dnevnice doniraju za projekte Schüler Helfen Leben-a u jugoistočnoj Evropi. Prvi Socijalni dan je organizovan 1998. godine u nemačkoj pokrajni Schleswig-Holstein i od tada se organizuje svake godine. U posljednjim godinama sve više nemačkih pokrajina učestvuje u akciji, koja se sprovodi godišnje. U toku Socijalnog dana 22. juna 2006. godine, 390.000 učenika i učenica iz cele Nemačke zaradili su skoro 2 miliona Eura za projekte u jugoistočnoj Evropi.

SHL i CK13

Odluku o raspodeli sredstava od Socijalnog dana u Nemačkoj donose sami učenici. Tokom godine, predstavnici svih učenika iz cele Nemačke dolaze u Berlin, kako bi odlučili kojim projektima u jugoistočnoj Evropi će dati podršku i dodeliti sredstva. 2006. godine, učenici su se odlučili za projekat osnivanja „Omladinskog centra“ u Novom Sadu, današnjeg „Omladinskog centra CK13“. Od oktobra 2006. godine, SHL podržava projekat sa ukupnim iznosom od 210.000 Eura.

Боже мили, тог плишаног „Култур-бунда“.

При крају, да поменемо и бенигног „Маргиналаца“. Ту се окупљају недовољно схваћени и прихваћених аутори у великим „оазама нормалности“. Помињем их зато што представљају спону неталентованих трегера и синекурисаних локалних философа. - Јајоглави спајдермини који „поетским нитима“ кане спојити философију ђедове антињемачке борачке пемзије са „новим културним обарсцем“ маме Ангелине Меркел, све проткано апокалипсом коју најавише звездочитци. 

Marginalizam se napaja književnom, muzičkom, estetskom i umnom raznovrsnošću. U svetu marginalnog čudoređa podjednako su neumesna pitanja: „Koje si vere?“, „Šta si po nacionalnosti?“, „Kakva su ti seksualna opredeljenja?“, „Šta imaš za večeru?“, „S kim spavaš?“, „Sanjaš li stranu intervenciju?“, itd...

Marginalizam ima za cilj okupiti što više normalnih ljudi, a ne dati preciznu definiciju normalnosti, već sledbenike iz svih krajeva gde je dopro i opstao razum nalaziti po instinktu

М'да.

Из ових редака, или везано, или иза или поред и напред, избијају директиве Чеде Прашка, Соње U Бисерко, Пере гонзо, и локалних контроверзиних поета.

Пошто се позову на нормалност и пристојност, на „Маргиналцу“ ће написати хвалоспев Ангели Меркел (којој су Бата-Животиња и пишчев ђед благовремено побили пола фамилије), пак ће изаћи и песмуљак који је наличан трабуњању тринаестогодишњег дечачића у стању т.к.о. через дирекног и неочекиваног врбопуца.

Песма је скраћена, али не губите ништа од поетског дерта:

Jebem vam mater

Autor Željko Barišić

Rogoborim mrtvo
Rogoborim suludo
Cinično odvojen od požara
Nastojim biti budala
Da ne bi došao na zao glas
Okupljenima
Pokupio žice
Oplodio bikove
Sudar vjetrova
Prokletstvo iskona
Zlatne poluge
Lance, amebe
Tek da bi očvrsnuo vrata
Aluminijske prozore
Potrošio disanje
Kuglične ležajeve
Rođen u Mostaru
Pogubljen u Smederevu
Do struje
Jebo mater

--------

Као „конртрапункт“ датој нормалности, нудим размишљања, не мање критичка, у погледу трагике нашега рода. Сами просудите, шта више рађа и шта дубље корење има – ово њино нормално, или ми/наше, што знамо да неваљамо...

СРБИЈА

Ја сам био у Србији
Србија је на робији.

Леже Срби у кафани
што пијани што заклани.

Леже Срби украј друма,
из глава им никла шума.
А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.

Српског вођу Карађорђа
убио је други вођа.
Место где је било клање
Срби зову Радовање.

Убијеном и убици
дигнути су споменици.

Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.

Србин само из ината
секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин сав се сневесели:
Празно му у родној кући -
не може се ни ским тући.

Жао му је брата, свега
а досада изједе га.

Мучни Србин досети се,
узме штрањку - обеси се.

Све су српске оранице
саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање.

Лети јато црних птица
преко српских ораница.
И гробови небом лете -
Пошли Срби да се свете

Петар Пајић

ПЕТАР ПАЈИЋ "Српски народ се посвађао са својом државом"

Срби се у својој држави осећају као странци. Па ипак, исто тако је тачно да ће осећање родољубља постојати у људима све док буде било држава и народа. Истина, код Срба који на свет гледају као на глобалну заједницу, родољубље није у моди. То осећање за њих представља нешто анахроно овом времену, старомодно и назадно...

Пајић пак обичава да поезију не само ствара, већ и да је промишља, па је сведочећи о духу времена, „епохи антипоезије“, недавно записао: „Време антипоезије је и време антихриста, али у овом времену Христос је највећи песник…
Да ли се овако схваћено песништво и „занат“ трговине речима најбоље очитавају на местима страдања и патње? О томе са Пајићем разговарамо непосредно по његовом повратку са Косова, на којем данас српске барикаде чине упечатљиви симбол и знаковит код „времена антихристовог“.

Коментари читалаца:

"Срби се у својој држави осећају као странци.“
Дефинитивно, тачно. Због спољашње политике, због власти у туђем интересу, због ћирилице, због Космета, због огромног броја паразита у државном апарату …

Цео текст је мелем за памћење о нечистом добу Србије. Иако није као „Кад смо били сви у кући“ говоримо својим језиком који није украден од других да би био преименован у српски.

А како да се не осећам странац када у сопственој земљи ми натурају туђе писмо као да је окупација. Једини народ који је у сопственој земљи дискриминисан...

 За то време у Оазама нормалности песници наскачу на бикове.