ЧИТАТЕ ЛИ ХРВАТЕ?
АРХИВА Бр. 17.
15-20. -10-`12.
1.
Може ли се турпијањем против бритве?
Мање и површније читам текстове истомишљеника, него текстове непријатеља.
Нема се времена за најчешће очајно „распеване“
патриотске приче* у којима нам наши врли политикуси нашироко обзнањују углавном накнадну памет (ако је уоште памет у питању), уз дискретну промижбу својих давно утувљених левоскренутих идеја.
Читање непријатељских текстова оштри ум.
Са најмање пажње пратим (али ипак пратим) писања оних средњих, у
сваком бућкуришу плутајућих, који тврде да су наши, а мисле као њихови.
Телом су Срби, мозгом полу-хрвати, утробом свачији.
Да знате, чим налетите на високопаран текст нејасне идеје, који
вас после читања некако колеба у срБству, знајте да
сте налетели на талентованог проданог драмосера.
Окамски је измислио бритву**. Та Окамова бритва је логичко оружје
против паламуђења и мудросера. Исправно је оно што може да се каже
јасно, кратко и конкретно. Наши квази-Срби су се оштрици супротставили турпијом, односно турпијањем. Теже случајеве можемо дефинисати као Окамове наковње.
*
Збиља, читате ли шта Хрвати пишу?
Шта Хрвати пишу о Србима?
А шта турпијају овдашњи мудросери?
Примерице:
- Није спорно да је Тито створио Хрватску у коју је анектирана и
Истра, која никада није била Хрватска, и да је то направио тако да је
уставно омогућио да, кад дође време, Хрватска може легитимно да се
отцепи. (Ово је и Туђман посебно наглашавао). Али, Хрвати се свим силама
труде да се ослободе и Тита и титоизма. Зашто? Па зато што је Тито
злочинац. И они то знају. Имају државу, шта ће им Тито? Прихватањем
Титових недела, додатно компромитују своју државу. Не заборавите –
Хрвати о Титу знају више од Срба. Јер, најближи Титови сарадници и
интелектуална потпора били су Стево Крајачић и Крлежа... наши кркани
су били храна за топове и, ако преживе, јахачи попова.
У једном претходном коментару предложио сам да се изврши ДНК анализа
леша у „Кући цвећа“, па ако се утврди да унутра није Тито, може да му се
суди „у одсуству“. Јесте сарказам. Али, нисам ја творац те идеје, него
сам је преузео од Хрвата. ДНК анализу Тита траже Хрвати. Зашто? Па да се докаже
да Тито није Хрват. И онда партизански злочини нису хрватски злочини. Не потцењујте ову "шаљиву" идеју.
Окамова бритва би налагала да Срби, као контра-меру, траже исто. Зашто ми не бисмо доказали да Тито није Србин?
Јес`, али српски наковњи ће радије прихватити одговорност
за све Титове злочине, са извесно историјски стравичном ценом, него да сопствени
народ ослободе туђег злочина. И онда креће мрсомуђење невероватних
размера. Само да Срби прихвате злочин, а да се Хрвати ослободе.
По потреби, Хрвати су се „званично“ и формално, одрекли
усташа. Суштински НИКАДА. Све, све, али Блајбург. Хероји домовинских
ратова. Боже мили, колико су их (домовинских ратова) имали.
Оду у Јасеновац и поклоне се.
Сниме камере. Онда терају даље по усташком концепту.
А шта је одговор српских наковања?
Ништа. Плачипичкасто гуслање.
*
Није спорно да су ЕУ, а нарочито Немачка и Ватикан, судбоносно
допринели независности државе Хрватске. И, ето Хрватске у ЕУ. А читајте
хрватски тисак – ми смо мале маце као Хрвати пљују по ЕУ.
 |
| Хрватска карикатура |
Хрвати врло нерадо нападају Ватикан и Немачку. То је постулат. Сви остали су подложни зајебанцији.
Тек у крајњем случају, како беше на крају Другог светског рата, Хрвати ће „Данке Дојчланд“ прекомпоновати у „Швајне Дојчланд“, али тешка срца и само док је нужда.
Ватикан их није могао омести да очисте "своју" Далмацију од Италијана.
За разлику од њих, синови српских наковања ће истрајати титоистичком мазохизму, у причи о "антифашистичкој борби свију народа и народности", о злим усташама и најгорим - четницима.
Хрвати имају државу, Срби немају.
------
* Видети нпр. Под „Цвијановић“.
** Окамова бритва или Окамова оштрица је принцип који се приписује
енглеском логичару и фрањевачком фратару из 14. века, Вилијаму Окамском.
Принцип налаже да објашњење било ког феномена треба да прави што је
мање могуће претпоставки, елиминишући оне претпоставке које не утичу на
закључке хипотезе или теорије, која је у питању. Овај принцип се често
описује латинском изреком: entia non sunt multiplicanda praeter
necessitatem, у грубом преводу: ентитети се не смеју умножавати више
него што је неопходно. Алтернативна верзија гласи Pluralitas non est
ponenda sine necessitate у преводу, Умножавање не треба претпостављати
уколико за то нема потребе.
Принцип Окамове бритве се врло често парафразира на следећи начин:
Ако су сви остали критеријуми једнаки, најједноставније решење је
најбоље. Другим речима, када је више конкурентских теорија једнако у
осталим погледима, принцип предлаже да се изабере теорија која уводи
најмање претпоставки и постулира најмање ентитета.
2.
На једном примеру ћемо показати као то Хрвати раде. И када изгледа
да „турпијају“, они доследно истрајавају на свом домољубном
обрасцу, или, што би се финије казало, парадигми.
Аутор је Рикард Барић, подријетлом сироче палог усташе у Блајбургу,
по образовању католички теолог, по „вокацији“ препредени језуита.
Својевремено је имао врло упечатљиве коментаре на „Новој српској
политичкој мисли“. У
својим коментарима показивао је изузетну благонаклоност према Србима.
И, пазите, никада није помињао „ствари“ из „новије историје“, које сада
редовно и посвећено, па и напису који ћу цитирати, глорификује до
божанских размера; не хајући за туђа страдања и туђе херојство. А ти
туђи су исти они о којима је тако благоглагољиво писао на НСПМ.
На НСПМ је дошло до „лома“ када је Р. Барић покушао да изједначи
Јасеновац и Блајбург, с тим што је све Хрватске злочине покушао да
сублимира у једну просторну тачку и један историјски тренутак. Намера је
била подла. Са једне стране, немогуће је доказати да је у Јасеновцу
убијено 700.000 Срба (и осталих), са друге, немогуће је порећи да у
Блајбургу није извршен злочин, што је комунистичка „историографија“ нијекала. И, кад би прихватили „благонаклону понуду“ Рикарда Барића,
да „џорамо“ Јасеновац за Блајбург – на чему је тихо али упорно
инсистирао – добили бисмо у коначном скору да су Срби лажови и зликовци,
а Хрвати мученици.
Ја сам одбио ову Барићеву „пристојну понуду“, уз образложење да
Хрватски злочин према Србима има временски континуум, да то ни случајно
није једнократни „ексцес“, већ доследна дугорочна идеологија истребљења,
чији је вршни део прогон из 1995. Следствено, не може се Хрватски
злочин свести на једну тачку, већ је он просторно, у дугом периоду,
присутан где год се мешао православни и католички живаљ. Супротно,
злочин у Блајбургу није српски злочин.
Наравно, на Рикарда сам у овом питању морао ићи брутално (што је
имало за последицу неколико цензурисаних коментара)*, голим чињеницама
без увијања, одприлике као Дикан буздованом. Јер, знао сам, где ја могу
са њим уфитиљено, па тај је студирао цео живот како се воде „дијалози“
са „шизматицима“, па се од бесног али наивног Србина направи добар и
богобојажљив усташа. Опасни су то људи.
Па ни тада не бих лако да не би остале браће.
Ево како језуитске усташе виде ЕУ и малог подлог пса Хрватску у њој...
 |
| Др. Рикард Барић |
Rikard Baric
(Ne znajući da je EU dobila Nobela za mir)
Njemačka i Francuska su vitalni dio spinalne anatomije Europe. Skeniranje činjenica te anatomije pokazuje da se za njen život brine židovski nervni sustav. Ukratko, činjenice stoje točno suprotno od Hitlerovog najdubljeg uvjerenja koji je on u do-it-yourself sistemu testirao pod nazivom Mein Kampf, dok se Gandhi mučio sa testiranjem istine.
Propast ostvarenja političkog autoriteta A. Hitlera, izvedenog iz površne analize Sun Tsu-ovih dogmi kojoj je nakalemio Nietsche-a, doveo je demokratski Zapad do modernog oblika vladanja kojeg se može zvati strukturalnom demokracijom, dakle formom koja ima snagu i kvalitet da ograničava moć pojedinca na njegov rok pozitivnog outputa, slično kao sezonsko voće koje je u nekom momentu naprosto zrelo i upotrebivo. Ovo novo iskustvo svijeta je u cjelini timski i sinergijski rad. U ovom smislu su mjerivi neki značajni pomaci političkog vladanja koje pripisujemo čitavoj generaciji. Za Njemačku i Francusku može se reći da su Merkel i Sarkozy takvi generacijski indikatori koji dominiraju izrazom jedne pregnantne Europe koja je relativno rano našla svoj moderni izlaz iz nirnberških dogmi.
Na zapadnom krilu demokracije (USA i UK) postoje indikacije sumnje u budućnost. P. Krugman se prijateljski ne slaže sa Billom Clintonom po pitanju nominiranja američke i globalne krize. Krugman je vidi kao krizu za koju postoje radni instrumenti kontrole, a Clinton je uporno sagledava kao strukturalnu krizu.
Sudeći po toku i tijeku događaja izgleda da je realna slika bliža Cintonovom iskustvu.
Moramo se sjetiti da su u Reykjaviku prije par decenija (Reagan – Gorbačov) - napravljeni veliki globalni dogovori koji su bili efektivno strukturalni. Od tada do danas, mi možemo kazati da je Europa imala i ima svoj generacijski indikator (Merkel – Sarkozy), a da su Hrvati izgubili takav jedinstveni indikator – napuštanjem Siniše Glavaševića** u Vukovaru, nakon čega smo postali zapravo – generacijski abortus. Njega je najbolje izrazila Vesna Pusić***,**** koja je silovane žene Vukovara pozvala da se uključe u Gay-pride terapiju na splitskoj rivi, nakon čega su i Rusi i Srbi ove naprosto zabranili. Nešto je otišlo toliko krivo da se udarilo u same osnove strukture vladanja svijetom.
Taj krivi potez je opet komprimiran u jednoj ličnosti opsesivnog anti-hitlerizma ili fundamentalističkom Otvorenom društvu G. Sorosa*****. U svojoj prepotenciji onoga koji zna srozao se taj čovjek od financijskog eksperta do bizarnog sakupljača zlata******. A skupljanje zlata u krizi, kako pokazuje P. Krugman, ima za posljedicu divljanje cijena, odnosno dokaz da od zlatne teladi nema pozitivne sezonske koristi koju se od financijske žetve očekivalo. Tako u zaključku kažemo da je Soros generacijski izraz onog dijela ljudskog duha, koji direktno uništava židovsku kulturu u Europi, jer njena nervna struktura upravo organski ne podnosi radikalni financijski primitivizam koji zatvara dinamiku života i počinje bildati neki svoj novi zlatni Mein Kampf.
Iz svega se može izvući zaključak da i svijet i EU jesu u strukturalnoj krizi, upravo kako je vidi Bill Clinton i da će u tom smislu slijediti personalne promjene u kojima se male kvazi državice poput nas moraju dokopati moralnog sinhronizma sa zapadnom demokracijom, od kojih su Njemačka i Francuska ključni auditori budućnosti.
....
* Ђорђе Вукадиновић са својом екипом је доследно, кроз инквизиторске маказе, истрајавао на концепцији да „њихове треба штити више него наше“ („шта год то значило“),што је за директну последицу имало разбијање (случајно?) окупљене српске народне памети. Као колатерална штета је што је Ђ.В. остао главни баја у селу.
**
Priče iz Vukovara
Matica hrvatska u Zagrebu posmrtno je 1992. godine izdala Sinišinu zbirku Priče iz Vukovara, sastavljenu od toplih priča o temeljnim ljudskim vrijednostima koje je Siniša čitao slušateljima radija opkoljenoga grada.
(Напомена Ђ.И.:Не помиње се да ли је овај Рикардов жртвени фаворит писао лирске приче о страдалим Србима у Вуковару и околини од усташког оружја и осталих помагала у чијој су конструкцији Хрвати показали невероватну креативност).
Zaustavljeni glas
Višnja Starešina snimila je 2010. godine dokumentarni film Zaustavljeni glas, priču o Siniši Glavaševiću, Hrvatskom radiju Vukovar i stradanjima Vukovaraca. Film također prikazuje sudbine Branimira Polovine te francuskog dragovoljca domovinskog rata Jean-Michela Nicoliera, koji su ubijeni na Ovčari, a dobio je Nagradu publike za najbolji film 20. Dana hrvatskog filma.
***
Vesna Pusić (Zagreb, 25. ožujka 1953.), hrvatska publicistikinja, političarka, aktualna ministrica Vanjskih i Europski poslova te sveučilišna profesorica. Pusić se danas smatra ne samo, uz Radimira Čačića, ključnom osobom HNS-a i osobom zaslužnom za integraciju Hrvatske u Europu već i jednom od najutjecajnijih hrvatskih političarki uopće.
Vesna Pusić rođena je 25. ožujka 1953. godine u Zagrebu u staroj zagrebačkoj obitelji Pusić. Majka Višnja, rođena Anđelinović, bila je profesorica engleskog jezika, a otac Eugen svjetski poznati sveučilišni profesor na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Jedno je vrijeme bio i savjetnik glavnog tajnika Ujedinjenih naroda.
Devedesetih je godina jedna od osnivača te direktorica Erazmus Gilde, nevladinog, nestranačkog projekta za promicanje kulture demokracije. U sklopu projekta izdaje časopis Erasmus, koji se uglavnom fokusirao na različite aspekte tranzicije u Hrvatskoj te ostalim istočnoeuropskim zemljama. Već u prvom broju ovog časopisa ostaje zapažen njen tekst o diktaturi s demokratskim legitimitetom. U okviru Erasmus Gilde, koja je djelovala do 1998. godine, organizirala je veliki broj okruglih stolova i rasprava o kontroverznim pitanjima u regiji, s ciljem poticanja građanske inicijative u razrješavanju sukoba i traženja alternativnih političkih rješenja na ovom području.
Politička karijera
Krajem sedamdesetih godina 20. st. (1978.) jedna je od sedam žena koje su inicirale i organizirale prvu feminističku grupu u Jugoslaviji nakon 2. svjetskog rata, pod nazivom Žena i društvo. Zbog aktivnog djelovanja članica, grupa je bila predmet javne kritike tadašnje službene politike, ali i mnogih javnih osoba koje su zastupale antifeminističke pozicije.
Nakon uvođenja višestranačja u Hrvatsku, Vesna Pusić se priključila Hrvatskoj narodnoj stranci. U svijetu je odjeknuo zahtjev šestero hrvatskih političara, godine 1993., za odstupanjem i odgovornošću predsjednika Hrvatske Franje Tuđmana,koji su potpisali V.Pusić, K.Cviić, I.Banac, V.Gotovac, O.Žunec i S.Goldstein. Na parlamentarnim izborima 2000. godine ulazi u Sabor, a iste je godine u travnju izabrana za predsjednicu HNS-a. Postala je poznata po oštroj kritici politike Franje Tuđmana, odnosno Hrvatske, prema BiH za vrijeme rata 1990-ih, zbog čega je postala predmetom žestokih napada od strane desnih i nacionalističkih krugova. Na izborima 2003. godine ponovo ulazi u Sabor te je izabrana za njegovu potpredsjednicu, a godinu kasnije HNS-ovi delegati ponovo je biraju za predsjednicu stranke. Za vrijeme njezinog mandata HNS je postao treća stranka u Hrvatskom saboru i zemlji, povećao broj članova s 5000 na 35.000 te upeterostručio broj zastupnika u Saboru. Pod njezinim je vodstvom HNS uspješno proveo još jedan dotad jedinstven proces u hrvatskoj politici – 2005. u veljači ujedinjuju se HNS i LIBRA, te danas zajedno tvore Hrvatsku narodnu stranku – liberalne demokrate. 2006. godine postala je potpredsjednica Europske liberalne i reformističke stranke (ELDR-a). Godine 2009. se kandidirala za predsjednicu Republike.
****
Hrvatska narodna stranka
Hrvatska narodna stranka je liberalna politička stranka lijevog centra u Hrvatskoj.
Osnovana je u jesen 1990. od bivših pristaša Koalicije narodnog sporazuma na čelu s Mikom Tripalom i Savkom Dabčević-Kučar, bivšim vođama Hrvatskog proljeća.
Pokušaji stranke da se početkom 1990-ih nametne kao liberalna, odnosno građanska alternativa predsjedniku Tuđmanu i vladajućem HDZ-u nisu urodili plodom, pa je HNS dugo vremena preživljavao u okviru raznih koalicija stranaka centra, od kojih je najpoznatija tzv. Četvorka koja je 2000. HNS-ovog člana Stjepana Mesića kandidirala za predsjednika.
Četvorka je početkom 2000. postala dijelom tzv. Trećesiječanjske vlasti, a sve do njenog kraja premijeru Ivici Račanu postajala sve važniji saveznik u sukobima s Draženom Budišom. Godine 2002. se stranka spojila s Liberalnim demokratima i promijenila ime u Hrvatska narodna stranka - Liberalni demokrati.
Danas njen vođa Radimir Čačić u anketama uživa veliku popularnost, odnosno većina građana Hrvatske ga je preferirala kao najpoželjnijeg budućeg premijera nakon izbora 2007. godine, ali zbog odbijanja SDP-a da stupi sa njima u predizbornu koaliciju, obje stranke su ostale u oporbi. Godine 2010. su obje stranke sklopile sporazum za sljedeće izbore, poznat kao Kukuriku koalicija.
Na izborima 2011. taj je blok osvojio apsolutnu većinu u Saboru, te će HNS postati dio nove koalicijske vlade.
(Има ли пластичнијег примера у чему је разлика између Хрватских и „српских“ либерала?
Док Хрватски либерали баштине своју идеологију на „Хрватском прољећу 1971“ и Савки Дапчевић-Кучар и Мики Трипалу, дакле на плишаном усташтву, дотле српски ЛДП своју политичку енергију црпи из наркотика, зликовачког титоизма у итерпретцији „зеленаша“ Јова Капичића и силиконском естрадизму Јелене Карлеуше. Милојко Пантић у таквој констелацији националног, моралног и естетског идиотизма има улогу на пети поцепане чарапе.
Обе „либералне“ странке су `окренуте` будућности. Шта значи та „окренутост будућности“ у појединачним случајевима, није тешко разлучити ).
*****
Финансијски је помагао дисидентске покрете у Пољској, тадашњој Чехословачкој и Совјетском Савезу. Недељник Њу стејтсман (New Statesman) наводи да је током 90-тих година 20. века преко своје фондације помагао Радио Б92 и неке опозиционе групе у Србији са преко 100 милиона долара. Новинар Кларк гa је у том контексту назвао „некрунисаним краљем источне Европе".
******
Soroš i Polson navalili na zlato
http://www.b92.net/biz/vesti/svet.ph...&nav_id=646289
Izvor: business.hr
Cene zlata rastu već jedanaestu uzastopnu godinu i u tom periodu su povećane za čak sedam puta.
Soroš je više nego udvostručio ulaganje u SPDR Gold Trust, na 884.400 udela, prema podacima od 30. jul Paulson & Co. povećao je udeo za 26%, na 21, 8 miliona udela.
 |
Изгледа да је Др. Рикард Барић нешто љут на мене? Можда се
унервозио? Или, једноставно, не жели да широко пућанство зна шта где
ради. Да му паства не разоткрије шпурије?
Ко ће знати. У главном, наша једнострана сурадња на опћу корист је прекинута ни мало екуменском гестом уваженог теолога.
Будући да ја немам што за крити, у овом непланираном трећем наставку
моје хвале Хрватској интелектуалној мисли, навешћу само два цитата,
држећи се простонародне гесле која далекозорно антиципира да "ако лаже
коза, не лаже рог."
Елем, овако је зборио Др. Рикард Барић:
Jasenovačka voštanica
Ustaštvo se ni po kojoj vanjskoj karakteristici ne može usporediti sa četništvom, to nije kontrapunkt. Nije zato jer je upravo taj kontrapunkt ukinut i dokinut sa Jasenovcem koji ga je obilježio kao smrtnu ranu kršćanstva u srcu srpsko-hrvatskih odnosa.
Ti odnosi su toliko oštećeni i devastirani da se danas Srbi niti ne usude pojaviti kao subjekti srpsko-hrvatske rane, nego se javljaju kao moralni turisti koji se šlepaju uz jevrejske holokaust grupe od koji očekuju nešto milosti za sebe.
Poznato je da je ustaški pokret najtragičniji politički projekt kojem je teško naći «match» (nešto adekvatno). U moralnom smislu to je politički projekt iterirane izdaje – dakle sasvim svjesni alat smrti ovjekovječen izdajom samog Pavelića.
Onim mladim ustašama, jer starih nije tamo moglo biti, koji su očekivali svoju Hrvatsku preostao je samo Blajburg, naravno ne kao odgovor na Jasenovac, nego kao «negative reinforcement» ili pojačanje pogreške razbijanja kršćanstva već u Jasenovcu. Drugim riječima, rješavanje zločina činjenjem drugoga, samo pojačava zločinački kapacitet populacije.
Zločini vojno nepriznatog rata 1991. pogoršali su ukupnost ove otužne bilanse kad su se ustaško-četničke filtrirane jedinice nastojale poništiti u međusobnim sukobima. Konačno se čitavu stvar politički uknjižilo na desno divljaštvo kao pasivu, a nekretnine i pretvorbena vlasništva kao novu balkansku komunističku aktivu.
Poslije Jasenovca i Blajburga ovo je treći veliki negativni reinforcement (pojačanje pogreške) koja pokazuje krajnju političku inferiornost i idiotiju subjekata kontrole događaja, potomaka Titove komunističke partije. Identično Jevrejima koji ne pronalaze nikog svog odgovornog za tragediju svojih 6 miliona ljudi, tako se i naši komunisti ne nalaze odgovorni za našu slavensku tragediju. Oni također kriju, ali sada od sebe, totalni prezir zapadne civilizacije koju kao pojedinci imaju na tržištu kapitala individualnih političkih statusa...
Видите као је Др. Рикард благоглагољив?
Па шта не ваља, изгледа све тачно?
Једнострана и дестилисана лаж се лако препознаје, сем ако не постоји довољно снажан иформативни систем који ће је без престанка понављати. Зато лаж мора бити фино упакована и удробљена са нешто истине. Тако се лакше прихвата и гута, па конзумент нема осећај да је у питању жаба или неки отровни жохар.
Др. Барић у хрватском тиску не пише овако, и то смо показали.
Но, оно што у свом "кришћанско-помиритељском" напису Др. Барић пропушта су балвани који му стоје у очима, а он би да их подвали и нама.
У најкраћем, Др. Рикард Барић пропушта да констатује елементарне чињенице:
1. Да је садашња Хрватска држава настала "синергијом" практичних дејстава усташа и титоиста.
2. Да тзв "домовински рат" није ништа друго до наставак "јасеновачке" политике другим средствима.
3. Да "...nekretnine i pretvorbena vlasništva kao novu balkansku komunističku aktivu..." важи недвосмислено за Србију, али за Хрватску никако. Рецимо и зато што су у првој влади Ф. Туђмана трећину сустава чинили активни чланови хрватске усташке емиграције, али превасходно зато што је усташка идеологија примарни генетски код свих политичких странака и највећи је заједнички садржалац целога друштва.
Рекреативни тениски мечеви Туђмана и Рачана на Пантовшћаку, те разговори угодни уз обилату трпезу Туђмана, Месића и Анте Марковића, тек су сензационалистичке папарацо потврде чврсте спреге комуниста и усташа.
У свему, оно што је Др. Барић писао мало везе има са стварношћу, још мање са оним што искрено мисли, али је добро као пецаљка за наивне Србе.
Ја сам тада одговорио онако како сам у претходном посту сажето пренео. Но, да не би било никакве забуне, ево мог тадашњег коментара. И не мислим да га је време имало окрњило:
недеља, 04 октобар 2009 23:05
Пола Хрвата, или неки приближан проценат, су расрбљени Срби.
Зашто бих се ја/ми братимили са одродима, таман да `они` то и хтедну?
Није ли, најблаже речено, проблематично сажимати у једну `тачку` (Јасеновац)- један огроман пројекат-злочин коме су "свој допринос" дале генерације Хрвата, старих и нових?
- Просторни пројекат. Јер није у питању само Јасеновац, него и хиљаде других `тачака` од Херцеговине до Срема, од Голог отока до Загреба, од Јадовног до Земуна.
- Дугорочни пројекат. Јер траје преко сто година. За тих сто и више година проценат Православаца на `хрватским` просторима је са 35-50% доведен до једва 5%.
- Методолошки разнородан и свеобухватан пројекат. Сведен на, можда, баналну, али `де факто` тачну формулу о три трећине. Ова формула није била само за једнократну (павелићевско-усташку) употребу. Она функционише и данас, само прилагођена култури софтвера.
Ако се тако неуравнотежено јак акценат стави на `Јасеновац`, па још вербалом акробатиком у којој је г. Барић ненадмашан, повеже са `Блајбургом`, цео текст почиње нагло да `тамни` и показује `мрку` потку. Ово зато што сам злочин није споран, али јесу његове размере, па се `доказивањем` да је број жртава удесетостручен, све комромитује. Са друге стране, `Блајбург` вапи за својом истином.
И где смо тако дошли?
Оно што су радили у другом св.рату, Хрвати називају српским болним искуством.
Ово новије своје делање називају домовинским ратом. Славе га у Книну.
Кад је у питању `памет улице` можемо се играти двосмисленим поскочицама.
Код ове теме то је недопустиво.
Можете ли, дакле, г. Барићу, оно што сте нам хтели саопштити, свести на неколико реченица (макар тако `осакатили` своју `мисаону осећајност` /или обрнуто/) које имају почетак и крај, подмет и прирок, јасно и недвосмислено?
Да не би гасили ватру упаљеним воштаницама.
Недуго затим, Др. Рикард Барић је напустио своје коментаторско место.
Коментари
Постави коментар