О СРПСКОМ ЗДРАВСТВУ: МОЈА ИСКУСТВА ПОД ТЕМПЕРАТУРОМ

 

Можете ли замислити сцену у којој пацијент једва дише под маском за кисеоник, а сестра покушава фластером да задихтује распали апарат, не би ли нешто кисеоника дошло до болесника?

Није ратно стање, није стање природне катаклизме. Не описујемо сцену из Бангладеша. Двадесет први је век, Клиника за инфективне болести, Нови Сад.

Сцена даље траје. Гурају другу боцу са кисеоником, испостави се да фали делова. Зову "кисеоничаре", овима треба времена да дођу. Ја са другог кревета повремено ногом придржавам неко цревце да стоји у добром правцу да кисеоник не флисује. Мој допринос здравству Србије.

Можете ли да замислите болницу без лифта. Можете, наравно. Теже ћете у уобразиљи створити слику како два медицинска "пратиоца", у носиљци у каквој су Клеопатру шетали Египтом, спуштају стрмим степеништем скоро непокретног пацијента тешког 130 килограма. Реална је опасност да се носиљка или сепет, како вам драже да ту справу из давних времена зовете, преврне са болесником, или да сва тројица посрну и сурвају се доле, па ко мртав, ко само поломљен. После пацијента враћају истом трасом горе, на други спрат. Колико ће кичме пратилаца потрајати извршавајући сличне акционе задатке, није примарно питање.

Можете ли да замислите да болница у коју стижу најтежи случајеви, неретко драматично запуштени бескућници, отровани храном са ђубришта, срушеног здравља, у лошем психичком стању, неуравнотежени, нема довољно својих пижама да такве пресвуку? Мора да су пижаме претежак финансијски терет за државу? Истина је: последњу ноћ у болници преседео сам на столици крај врата. У соби није могло да се издржи од смрада. Невероватно како човек може да смрди. Сви кревети су међутим заузети, нису имали куд са њим.

У болници све је старо, оронуло. Све из прошлог века. И фарба на зидовима. Кревети последња реч технике деветнаестог века. Све претрпано, импровизовано. Нисте сигурни да ли је шпајз или шок-соба. Фамозни фластер, којим сестре иначе решавају све техничке проблеме, служи као квака на орману са лековима. Ту је и нож из кухиње, ако врата заглаве.

Сестре на пијаци купују топломере за соје оделење.

У смени раде по две-три сестре или техничара. Поноћ је, они трче ходником. Да, трче. Онамо пунктирају болесника у критичном стању, овај "мој" кида браунилу са руке, тамо јаучу и зову сестре (и техничаре зову сестрама, из навике). Онеређени морају да сачекају на санирање. И ми с њима.

Начелник одељења одаје слику доброг али депресивног човека. Лекара фрустрираног сопственом одговорношћу за здравље пацијената и физичким препрекама да свој посао до краја уради како треба. Готово очајан стањем које не може да промени. Увређен и огорчен односом система према установи коју води. Тешко је ту огорченост сасвим потиснути упркос изграђеног сопственог професионалног достојанства.

Снажно ме све то подсећа на мог оца који се као лекар борио са истим проблемима пре шездесет и више година. Ово сада је природни наставак онога из времена, јер ништа нисмо променили.

Ако је за "утеху", овакво стање није ништа необично ни за друге инфективне клинике у Србији. Враг зна зашто је тако.

У мом случају урадили су заиста све што је потребно. После два месеца живота под температуром, коначно су ме вратили у стабилно стање. Нема више проклете температуре. Сада сам реконвалесцент. За даље, видећемо.

Међутим, док сам стигао до стабилног стања, прошао сам кроз цео здравствени систем. Прегледало ме је бар петнаест лекара, вероватно и више. Међу тим свим лекарима много је уображених незналица. Глупо би било тврдити да су сви лекари лоши и неодговорни, то није истина, али има превише пуњених птица. Постају опасни по здравље нације.

Једна од младих лекарки ме шаље да урадим неке претраге. Ја је питам како човек са +40С може да хода тамо-вамо и седи у чекаоницама, хладно је одговорила: "Па, ако Вам је стало до здравља, урадићете то". Да је до ње стајало, не бих ја сада ово писао. За свог тату имала би свакако друго решење.

Оно што ме је посебно иритирало је чукање по стомаку. Бар десет њих. "Туј те боле?" ..."Туј не боле, мој докторе...". Поред свих ултразвукова, рендгена, ЦТ, они упорно чукају по стомаку. Некако ме је асоцирало да ће сваког часа да узму звечке афричких магова, па да бајају око мог стомака.

И бесомучно лекарско чукање по компјутерима. Ако се сабира све што су тако начукали, мој досије би био раван "Идиоту" Достојевскога. Ко ће то, побогу, да чита?

Кључни мој закључак је да овај систем мора да пропадне. Имамо медицинске центре опремљене као васионски бродови и педесет метара даље болницу из Бангладеша. Такву неравнотежу ни један систем не може да амортизује.  У синергији са падом лекарског знања, распрострањеном корупцијом, одомаћеним јавашлуком, државном политиком, исход је известан. Провалија у болничким стандардима неминовно се одражава међусобну комуникацију и квалитет лечења. Коначно, ко је луд да ради у бангладешкој болници са афричком платом? Свако ко може отићи ће на боље место, макар зарада и није боља.

Сад се појављује Министарство које захтева да се ултимативно скрати болничко лечење. Захтева, сва је прилика, и да лекари мењају дијагнозе пацијената, ако мисле да дођу до нешто више пара за установу.

Мени је уручен "информативни" рачун за болничко лечење, који сам морао да потпишем. Коштао сам државу 108.000 динара.

Биће да полако навикавају грађане и грађанке да лечење и у државном болницама мора да се плати.