PRO MEMORIA - ЗА СВЕ ДОБРЕ ФУДБАЛЕРЕ, КОЈИ ЖИВЕ У МОМ СРЦУ

PRO MEMORIA -

ЗА СВЕ ДОБРЕ ФУДБАЛЕРЕ, КОЈИ ЖИВЕ У МОМ СРЦУ

Штура вест каже да је Небојша Милојевић из Темерина преминуо о педесет првој години. Рећи ће људи "слава му", и живот иде даље.

Ко га је познавао, зна колико је тај човек волео фудбал, и колико је поштен био. Изузетан. Сигуран сам, њему не треба "Слава му", он је срећан на зеленом квадрату Васељене.

Њењу (и његовог брата) ето ја сам, као тинејџере довео у ОФК СИРИГ. Толико је времена прошло, да не могу тачно да се сетим када то беше. Негде 1988., морао бих да тражим по прашњавим белешкама, но сматрам да и није превише важно.

Када сам последњи пут постао тренер првог тима, 2012. године, хтео сам да му се захвалим. Има екипа ветерана. Намера је била да се створи млада и компактна екипа и ту се човек од 43 године није уклапао. Чак су се и многи играчи побунили против те моје намере. Ценили су га. И, уважио сам, нека тренира.

Све је тада било екстремно. Довели смо у клуб 16 играча. од којих ни за једног није требала исписница. Да преведемо - све "одбачени" фудбалери за које су локални "менаџери" ценили да не вреде, те нису играли ни у једном клубу. Одбацили смо плаћене ведете. Јасно је да тако састављена екипа мора много да тренира, више од противника, да би могла равноправно да се носи са њима. На то су дошли екстремно лоши временски услови. Није било сигурно да ће младићи који су раније одвојени од тренинга, смоћи снаге да крену из почетка, да се врате у тренажни процес.

Када сам кренуо на први тренинг те сезоне, температура је била -13С, а снег дубок 50цм. Није било лако. Прве тренинге смо спроводили по путу, јер је једино био проходан, а од једне свлачионице смо импровизовали "теретану". Пиштаљка и штоперица су ми се замрзавали. На тренинзима, Њења је предњачио, "вукао" "клинце", давао пример. Није то радио ни за паре ни из сујете, него искључиво зато што воли. Знао је да неће имати много прилике да игра. Ја га по том питању нисам лагао.

Резултат је да смо били тим пролећа.

Зашто је све "пукло" иако се показало да је концепт најбољи, ваља тражити у мрачним лавиринтима људске подлости. Није тема. Овде је поента да заиста не би успели или не би успели у пуној мери да четрдесеттрогодишњи Њења није онако нештедимице по себе вукао остале играче за собом, не очекујући никакав бенефит.

Неколико година касније, случајно се сретнемо у некој кинеској продавници у Темерину.

- Где си шефе! - виче ме Њења.

Испоздрављасмо се, он мало депримиран. Шта је. Није добар са притиском. Био на прегледима. Притиснут егзистенцијом, нагло је променио начин живота, и ето, то је узрок.

Остављам га у миру, са свим другарима који су већ тамо.