СЕНИ ХЕРОЈА

Ратко Зечевић Прокупље*

У СРЕТНУ ЈЕСЕН 1912. ГОДИНЕ ОД ПРОКУПЉА ДО ГАЗИМЕСТАНА

 „Када су маленом Србијом ходили велики Срби“

У један од најелитнијих, добровољачких, војних центара за обуку, који је функционисао у Прокупљу од 1908. до 1912. године, долазили су младићи из Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Војводине, да се сретну и науче нешто од мајора српске војске, војводе Војислава Танкосића и његових искyсних вукова из четовања по Македонији и Косову. Ученици завршних раз реда нишке гимназије и београдски студенти, свакога викенда окупљали су се на ливадама и брдима око Прокупља, чекајући да их одабере и предложи Танкосићу, неки од искусних четничких инструктора задужених за обуку.

Готово читава „Млада Босна“ прошла је обуку у Прокупљу, Куршумлији и Врању: Богдан Жерајић, Владимир Гаћиновић, Данило Илић, Цветко Поповић, Ристо Миличевић, Ристо Тохољ, Јован Гашић, Душан Стокић, Ђуро Шарац, Мустафа Голубовић, Гаврило Принцип и Симо Миљуш.

У лето 1912. обуку је прошао и аутор песме „На Газиместану“, Милан Ракић. Као припадник Лабског четничког одреда, кренуо је са прокупачког брда Боровњак у битку за Мердаре (о којој у свом тексту надахнуто пише историчар Радоје Костић), да би по ослобођењу Приштине, овај наш дипломата, песник и ратник, на Косову Пољу, „На Брду Јунака“ Газиместану, доживео свој „највећи дан у животу“. Пред постројеним пуковима и до бро - вољачким одредима Треће Армије српске војске, свештенством Рашко-призренске епархије, армијским генералом Божидаром Јанковићем, млад официр, са искусном сабљом, громко је изговорио песму „На Газиместану“.

- Господине ђенерале, тај који је испевао ову песму овде је са нама!...Eво га позади, са пушком и с бомбама! У одреду Војводе Танкосића!

Одјекнуо је командантов глас:

- Каплар Ракић, напред!

„Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе први и последњи пут, тада!“

У те дане сви Срби су били на ногама, без обзира на дотадашње партијске и политичке разлике и размирице.

На Косово, као борци, хрле Бранко Лазаревић, Светислав Стевановић, Иво Ћипико, Вељко Петровић, Бруно Барили, Станислав Краков...Станислав Винавер из Париза право одлази на Косово. У добровољце...

У Кумановској бици 23-24. октобра 1912. године гине секретар иностраних дела Владета Ковачевић, париски ђак, син јединац познатог академика Љубомира Ковачевића, а четник Војводе Војина Поповића – Вука, београдски студент Александар Сања Живановић, Аписов рођени сестрић и син јединац државног саветника Живана Живановића, гине у продору према Приштини.

Чак и такви западољубци, какав је био Скерлић, писао је после првих великих победа и ослобођења Старе Србије:

„Као плаховити горски потоци у пролеће, појурили су српски витезови преко уских граница Србије и елементарном силином којој се ништа на свету није могло одупрети, надрли су у земљу плача и истинску земљу суза, која се зове Стара Србија. Муњевитом брзином прегажени су арнаутски дивљаци и турски варвари, и расковани ланци вековноме робљу. И видело се чудо које у скептичној и меркантилној Европи давно се није видело: шта све може да учини један народ који се решио да мре за слободу“.

У ослобођеном Призрену нашла се и сликарка Надежда Петровић, утемељитељка Кола српских сестара, које је 1903. године основано баш ради помоћи Србима у Старој Србији. У једном свом запису из тог доба, она разговара са гробом свог пријатеља, четником, јунаком, Лазаром Кујунџићем, и каже:

„Ја, ево у твоме суседству, војводо Лазаре према твојој хумци у Хочи, седим у твоме Призрену, где ме је ослободилачки рат довео и негујем јунаке и витешке рањенике, ослободиоце и победиоце. И са прозора мојих болничких соба често посматрам твоју хумку која још и сад стоји као царски престо. Осам година је како ти тамо лежиш, чувајући Душанов Призрен. И сачувао си га, и предао га народу своме, слободна“.

Попут Надежде Петровић, књижевница, интелектуалка, прва жена академик у српској историји, Исидора Секулић одлази у рат да би помогла српском народу и до повлачења српске војске 1915. године остаје на фронту, радећи као болничарка, поред пожртвованог посла, писала је текстове прожете вером у национално биће надахнута бурним историјским догађајима.

– у то време настају дела: „Видовданска идеја“, „Ми и стварност“, „Култ силе“, „Народна част“, „Српској жени“...

Ослобођење Старе Србије повод је да у овом великом и свестраном опусу остави и овај запис:

„Велико је време и диван је живот сада... Прво смо били пророци и говорили смо реч рат, а сада смо војници и говоримо реч победа. За доброг војника је рат и победа свеједно. Ту једну реч мислимо и говоримо, ту једну веру верујемо, по тој једној речи познају очеви синове и синови браћу... Иди и победи! Сретан ти полазак, војниче, и сретна ти рана, јуначе!“

-----

* ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ТОПЛИЦЕ ПРОКУПЉЕ

ДРУГИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК „КЊАЗ МИХАИЛО” - ГВОЗДЕНИ ПУК У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА 1912-1918

ЗБОРНИК РАДОВА СА ОКРУГЛОГ СТОЛА Прокупље, 5. октобар 2012. године

Напомена: Преносимо део уводног излагања