ВУЧИЋУ, НЕ БРАНИ НАС ВИШЕ!

ВУЧИЋУ, НЕ БРАНИ НАС ВИШЕ!

Свима нам је познат осећај кад вас је срамота због других. Мешавина немоћи, беса и очаја. Најрадије би да вас нема, да се у црну земљу закопате или сами излијете бетонске ципеле. Али не можете ништа сем да скрећете поглед, сагнете главу или несвесно чините нервозне присилне радње. И мукло ћутите и ћутите, молећи се у себи да истрајете док срамота не прође. А не пролази нити ће проћи. Они који нас срамоте, наше горко ћутање чини срећнима. Што дуже наш стид због њих траје, они су више опчињени собом, удара им силина у главу, плави осећај доминације и све дубље нас тако усијани и лишени савести вуку у беду. Стид у нама само расте, бескрајно расте, али земља се под нама не отвара.

Свакаквих смо ми громада преко грбаче претурили. Курајберских и буразерских, земљачких и шумарских елита, али ову садашњу неизрециву елиту, којој је немогуће тачно име наденути, валај мајци нећемо претрајати. Само нам Владу погледајте: све карађоз до роспије. Да уђу у неки ријалити-шоу код Митровића или срећно пропуцаног Пецонија, какви су нам министри, у првом кругу би сви испали у конкуренцији са особама са тачним дијагнозама и анимир-дамама и момцима из сопствене пословне пратње. За Ану Брнабић смо знали да није достојна функције Премијера која јој је запала у транге-франге политичким нагодбама, али да је толико интелектуално ускраћена нисмо очекивали док је пар пута из нужде нису пустили у ТВ-програме. Леле нама с њима.

Наш фирер Александар Вучић, овердозиран еврофанатизмом, вазда је спреман да се суочи са изазовима будућности, без обзира што је у стању хроничног атентата. Не хаје он за свој живот јер је посвећен циљу да нам колико за две године буде боље. То нам понавља пет година. Тако смо, са њим на челу, доспели на дно Европе. Испод нас нема више никога и ничега.

Ни бриге њега. Коначно, рећи ће после уобичајене хамлетовске паузе загледан у своју, само њему видљиву интимну визију српске лобање... „не можете ми ништа“!

Ту су уједињене безбедносне службе, јавни сервиси и политички коректне навијачке банде, да разувере свакога ко помисли да ипак нешто може да се мења или да је њега могуће померити с места.

Ето како изгледа Србија на европском путу, по промисли напредне нам интелигенције.

Пре само неколико месеци велики вођа Александар Вучић је на драматичној конференцији за штампу, после уобичајене хамлетовске паузе загледан у своју, само њему видљиву интимну визију српске лобање, саопштио да је Влада Србије одлучила да позове на консултације амбасадора из Француске назад у Београд, као и да ће бити упућена протестна нота Француској због ослобађања Рамуша Харадинаја. "Да није жалосна, ова одлука била би смешна", рекао је Вучић. "Па нисмо га звали на чоколаде и бомбоне, него да одговара за злочине", казао је он.

И ево, са Космета стиже вест да је Вучићева „Српска листа“ управо ушла у Владу ове Мордор-“државе“ у коалицији са Рамушом Харадинајем и његовом коалицијом ПАН! То је онај исти злочинац Рамуш Харадинај, због кога замало да прекинемо односе са Француском, јер, бићу дрзак да још цитирам Вучића „И ми имамо понос...!“

 

Разлог је упечатљив и неупитан – чинимо то у интересу српске заједнице на Косову.

Свака реч ту стаје у грлу. Земљо отвори се, да нас нема, да не трпимо непрекидно и све гора понижења.

На коленима бих Вучића заклињао: „Молим те, не брани нас више!“. Да ме чује, ка' да би помога'!

Али неће. Управо је отишао у Босну да, фокусиран на будућност каквим га знамо, шири пријатељство и мирољубиву коегзистенцију. Нема он времена за прошлост и беспослице.